Ида Нодак (25. фебруар 1896 — 24. септембар 1978), рођена Таке, била је немачка хемичарка и физичарка. Године 1934. прва је поменула идеју која је касније названа нуклеарна фисија. Заједно са својим супругом Валтером Нодаком и Отом Бергом, открила је 75. елемент, ренијум. Три пута је била номинована за Нобелову награду за хемију.
Биографија Ида Таке је рођена 1896. године у Лакхаузену (данас део града Везела) у северној регији Рајне. Описала је како је одабрала свој правац студија рекавши: „Пошто уопште нисам желела да будем учитељица, а истраживања и индустрија су у то време запошљавали пропорционално мање физичара, одлучила сам да постанем хемичарка — одлука коју је поздравио мој отац, власник мале фабрике лакова у регији Доња Рајна.” Одабрала је да похађа Технички универзитет у Шарлотенбургу јер су је привукли његови дуги и захтевни програми. Уписала је факултет 1915. године, шест година након што је женама дозвољено да студирају на свим берлинским универзитетима. Девет од осамдесет пет чланова њене класе студирало је хемију.Lykknes, Opitz, and Van Tiggelen, For Better, 105
Године 1918. дипломирала је на универзитету са дипломом из хемијског и металуршког инжењерства, са посебним фокусом на више алифатичне анхидриде масних киселина. Била је једна од првих жена у Немачкој која је студирала хемију и део једне од првих генерација студенткиња у Немачкој. Поред тога, проценат жена које су студирале хемију повећао се са 3% пре Првог светског рата на 35% током рата. Након дипломирања, радила је у хемијској лабораторији берлинске фабрике турбина компаније AEG, која је била повезана са компанијом Џенерал електрик у Сједињеним Америчким Државама.
Зграда у којој је радила, коју је дизајнирао Петер Беренс, била је светски позната и подсећала је на турбину. Свог супруга, Валтера Нодака, упознала је на Техничком универзитету у Шарлотенбургу док је он радио као истраживач. Венчали су се 1926. године. И пре и после брака радили су као партнери, у оквиру „Arbeitsgemeinschaft” (радне јединице).
Нуклеарна фисија Године 1934, Енрико Ферми је бомбардовао уранијум неутронима у својој лабораторији у Риму и идентификовао нову врсту радиоактивности чија се атомска хемија знатно разликовала од уранијума и сличних елемената. Објавио је своје налазе тврдећи да је то доказ постојања новог трансуранијумског елемента. Ида Нодак је објавила рад у којем је довела у питање Фермијев закључак. Нодакова је исправно критиковала Фермијеве хемијске доказе из његових експеримената са неутронским бомбардовањем 1934. године, на основу којих је он постулирао да су можда произведени трансуранијумски елементи. Ова теорија је била широко прихваћена неколико година. Међутим, њен рад „О елементу 93” сугерисао је низ могућности, али се фокусирао на Фермијев неуспех да у својим доказима хемијски елиминише све елементе лакше од уранијума, уместо само оних до олова.Noddack, Ida (1934). Über das Element 93. Angewandte Chemie. 47(37): 653-655. (On Element 93).
Овај рад се данас сматра историјски значајним не само зато што је она тачно указала на ману у Фермијевом хемијском доказу, већ зато што је предложила могућност да је „замисливо да се језгро распадне на неколико великих фрагмената, који би наравно били изотопи познатих елемената, али не би били суседи озраченог елемента”.B. Fernandez and Georges Ripka, Unravelling the Mystery of the Atomic Nucleus: A Sixty Year Journey 1896-1956 (New York, NY: Springer, 2013), 352, Google Books. Тиме је предвидела оно што ће неколико година касније постати познато као нуклеарна фисија.
Међутим, пошто теорија Иде Нодак није нудила експериментални доказ нити теоријску основу, њен рад је углавном био игнорисан и исмеван.Miriam Grobman, "Ida and the Atom, 1934" , Medium, last modified March 9, 2016, accessed May 15, 2018. Неколико немачких научника, попут Ота Хана, сматрало је њен рад „смешним”. Положај жена на радном месту опадао је годинама због краха Волстрита 1929. године. Године 1932. усвојен је немачки закон, сличан онима у другим деловима Европе, који је обавезивао удате жене да напусте посао и постану домаћице како би било више доступних радних места за мушкарце. Нодакова је успела да избегне овај закон захваљујући статусу „неплаћеног сарадника”. То је можда довело до тога да су је мушкарци у њеној струци омаловажавали, јер је могла да ради само захваљујући овој рупи у закону.
Идеја Иде Нодак о нуклеарној фисији потврђена је тек знатно касније. Експерименти слични Фермијевим, које су спровели Ирен Жолио Кири, Фредерик Жолио Кири и Павле Савић 1938. године, изазвали су оно што су они назвали „тешкоћама у интерпретацији”, када су наводни трансуранијумски елементи показали својства ретких земаља уместо својстава суседних елемената. Коначно, 17. децембра 1938. године, Ото Хан и Фриц Штрасман пружили су хемијски доказ да су претходно претпостављени трансуранијумски елементи заправо изотопи баријума. Хан је о овим узбудљивим резултатима писао својој прогнаној колегиници Лизи Мајтнер, објашњавајући процес као „раскидање” језгра уранијума на лакше елементе.
Лиза Мајтнер и Ото Фриш су искористили хипотезу течне капи коју су развили Фриц Калкар и Нилс Бор (а коју је први предложио Џорџ Гамов 1935. године) како би пружили први теоријски модел и математички доказ за оно што је Фриш назвао нуклеарна фисија. Фриш је такође експериментално верификовао реакцију фисије помоћу маглене коморе, потврдивши ослобађање енергије. Због тога је оригинална хипотеза Иде Нодак коначно прихваћена.Translation in American Journal of Physics, January 1964, p. 9-15
Откриће елемената Нодакова и њен будући супруг трагали су за тада још увек непознатим елементима 43 и 75 у институту Physikalisch-Technische Reichsanstalt. Године 1925. објавили су рад (Zwei neue Elemente der Mangangruppe, Chemischer Teil) и нове елементе назвали ренијум (75) и мазуријум (43). Ренијум су назвали у част Идиног родног краја, а мазуријум у част његовог. Након што су научници били скептични према њиховим резултатима, Нодакови су почели да изводе додатне експерименте како би потврдили своја открића. Потврђено је само откриће ренијума. Нису успели да изолују елемент 43 и њихови резултати нису могли бити репродуковани. Ова достигнућа су довела до тога да Иди 1931. године буде додељена престижна Либигова медаља Немачког хемијског друштва.
Елемент 43 су дефинитивно изоловали 1937. године Емилио Сегре и Карло Перијер из одбаченог комада молибденске фолије са циклотрона који је прошао кроз бета распад. На крају је назван технецијум због свог вештачког порекла. Ниједан изотоп технецијума нема време полураспада дуже од 4,2 милиона година и претпостављало се да је нестао са Земље као природни елемент.
Године 1961, Б. Т. Кена и Пол К. Курода открили су микроскопске количине технецијума у ураниниту (пехбленди), произведене спонтаном фисијом 238U. На основу овог открића, белгијски физичар Питер ван Асше конструисао је анализу њихових података како би показао да је граница детекције аналитичке методе Нодакових могла бити 1000 пута нижа од вредности 10−9 пријављене у њиховом раду, с циљем да покаже да су Нодакови можда били први који су пронашли мерљиве количине елемента 43, будући да су руде које су анализирали садржале уранијум.By reanalysing the original experimental conditions, we conclude that the detection limit for their observing the X-rays of Z = 43 can be 1000 times lower than the 10−9 detection limit for the element Z = 75. Користећи Ван Асшеове процене састава остатака Нодакових, научник са института NIST Џон Т. Армстронг симулирао је оригинални рендгенски спектар на рачунару и тврдио да су резултати „изненађујуће блиски њиховом објављеном спектру!”."I simulated the X-ray spectra that would be expected for Van Assche's initial estimates of the Noddacks' residue compositions. ...Over the next couple of years, we refined our reconstruction of their analytical methods and performed more sophisticated simulations. The agreement between simulated and reported spectra improved further. " Гинтер Херман са Универзитета у Мајнцу испитао је Ван Асшеове аргументе и закључио да су развијени ad hoc и присилно уклопљени у унапред одређен резултат.
Према Кени и Куроди, садржај 99Tc који се очекује у типичном ураниниту (50% уранијума) износи око 10−10 g/kg руде. Ф. Хабаши је истакао да уранијума никада није било више од око 5% у узорцима колумбита Нодакових, а количина елемента 43 није могла премашити 3 × 10−11 μg/kg руде. Тако мала количина није се могла измерити, нити дати рендгенске линије елемента 43 које би се јасно разликовале од позадинског шума. Једини начин да се детектује његово присуство било је спровођење радиоактивних мерења, техника коју Нодакови нису могли да примене, док су Сегре и Перијер то успели.Abstract: A careful study of the history of the element 43 covering a period of 63 years since 1925 reveals that there is no reason for believing the Noddacks and Berg have discovered element 43.... P. H. Van Assche and J. T. Armstrong, cannot stand up to the well-documented assertion of the well-established physicist Paul K. Kuroda (1917 2001) in his paper, "A Note on the Discovery of Technetium" that the Noddacks did not discover technetium, then known as masurium. More about this matter can be found in Kuroda's book, The Origin of Chemical Elements and the Oklo Phenomenon, and the book Ida Noddack (1896 1978). Personal Recollections on the Occasion of 80th Anniversary of the Discovery of Rhenium recently published by the writer...Fathi Habashi Since the publication in this Journal of my paper on the discovery of element 43 (1), I have received a few letters questioning the correctness of the next to last paragraph, in the section entitled Nemesis.... I am deeply indebted to George B. Kauffman, Fathi Habashi, Gunter Herrmann, and Jean Pierre Adloff, who provided me with additional information and convinced me to better consider the published material on the so-called Noddacks' rehabilitation and to correct with this letter my gross mistake, for which I apologize. Roberto Zingales Zingales, R. J. Chem. Educ. 2005, 82, 221227
Након тврдњи Ван Асшеа и Армстронга, покренута је истрага о радовима Масатаке Огаве, који је пре Нодакових тврдио да је открио овај елемент. Године 1908. тврдио је да је изоловао елемент 43, назвавши га нипонијум. Користећи оригиналну плочу (а не симулацију), Кенџи Јошихара је утврдио да Огава није пронашао елемент 43 из 5. периоде и 7. групе (ека-манган), већ је успешно издвојио елемент 75 из 6. периоде и 7. групе (дви-манган) односно ренијум, предухитривши Нодакове за 17 година.Masataka Ogawa's discovery of nipponium was accepted once in the periodic table of chemical elements as the element 43, but disappeared later. However, nipponium clearly shows characteristics of rhenium (Z=75) by inspection of his papers from the modern chemical viewpoints...a record of X-ray spectrum of Ogawa's nipponium sample from thorianite was contained in a photographic plate reserved by his family. The spectrum was read and indicated the absence of the element 43 and the presence of the element 75In a recent evaluation of the discovery of "nipponium," supposed to be element 43 by Masataka Ogawa in 1908, and confirmed but not published by his son Eijiro in the 1940s, Kenji Yoshihara remeasured a photographic plate of an X-ray spectrum taken by Ogawa and found the spectral lines were those of rhenium. Thus actually, rhenium was discovered many years before Noddack, Tacke, and Berg's work. Element 75 was isolated in 1908 by the Japanese chemist Masataka Ogawa and named nipponium. He inadequately assigned it as element 43 (technetium). From the modern chemical viewpoint it has to be considered to be element 75. Међутим, ову тврдњу је оспорио историчар хемије Ерик Сцери у својој књизи под насловом A Tale of Seven Elements.
Значајне номинације и награде