План глади ( или Бакеов план) представља делимично спроведену стратегију коју је 1941. године осмислила нацистичка Немачка и њен државни секретар у Министарству исхране и пољопривреде, Херберт Баке, у оквиру рата против Совјетског Савеза. Она је предвиђала да се сва храна произведена у регионима под окупацијом Вермахта преда окупационим трупама и становништву Трећег рајха, изазивајући вештачку глад као чин државне политике. Творци ове политике проценили су да ће ово ускраћивање хране довести до глади која ће убити око 30 до 45 милиона људи у Совјетском Савезу након покретања операције Барбароса (видети: Генералплан Ост). Овај план је осмислио и подржао велики број званичника нацистичке ратне економије. Иако је његово спровођење делимично пропало због неуспеха блицкрига на совјетском фронту, десетине милиона совјетских грађана су патиле од глади, а више милиона људи је умрло.
мини|Полуизгладнели совјетски грађанин испред ослобођеног затвора Сталаг XI-Б у априлу 1945.
План глади је изазвао историографску дебату: да ли се, у оквиру Четворогодишњег плана који је развио Херман Геринг, радило о детаљном планирању глади које је произилазило из званичне политике нацистичког режима и његове идеологије, или је то била економска рачуница последица снабдевања Вермахта на рачун локалног становништва? Већина историчара сматра план последицом расизма и ратне економије. Како се план развијао, ратна економија Рајха била је у потпуности посвећена потребама Вермахта и немачког Рајха, те се тако у својим последицама, које су експлицитно формулисали и систематски правдали његови актери, спојила са нацистичком политиком истребљења, која је укључивала елиминацију великог дела словенског становништва и уништење целокупне јеврејске популације.
Позадина мини|Миграција пољопривредника због глади у Аустрији, 1933.
Немачка тридесетих година 20. века, као и друге европске земље, није била самодовољна у погледу хране и ослањала се на увоз како би прехранила своје становништво,Zovko, Ivo & Knoop, Linde. (2024). "The consequences of a trade collapse: Economics and politics in Weimar Germany". CITP Working Paper Series, No. 010: 17–21. а ситуација се додатно погоршала избијањем рата када је војска почела да регрутује раднике, реквирира тракторе и коње, те када је постала главни приоритет за гориво. Укупна потрошња хране морала је да се смањи. Ситуација је до 1941. године била још гора, пошто су резерве житарица потрошене, а окупација великих делова Европе само је погоршала стање, с обзиром на то да су и већина тих земаља биле нето увозници хране.
Немачко руководство, а посебно Хитлер, било је веома забринуто због утицаја смањења хране на морал цивила. Веровали су да је савезничка блокада Немачке током Првог светског рата била кључни узрок немачког пораза. Због тога се очување залиха хране за саму Немачку сматрало кључним, чак и по цену живота цивила у окупираним земљама. Комбинација снажног расизма немачког руководства према Јеврејима и совјетским цивилима и хитне ратне кризе са храном показала се смртоносном — План глади је био заснован како на практичним, тако и на идеолошким потребама.
Планирање снабдевања и ризик од глади
мини|Херберт Баке 1942. године.|alt=Црно-бела фотографија мушкарца у СС униформи који седи за столом Немачка је током Првог светског рата искусила значајне проблеме у снабдевању храном, а ситуација није била боља ни током Другог светског рата. Упркос скупим „биткама за производњу” у немачкој пољопривреди, пољопривредна производња није осигуравала прехрамбену аутономију.Услед смањења сточног фонда свиња за 25% због недостатка сточне хране, Немачка је морала да смањи порције меса становништву у јуну 1941. године; крајем 1941, залихе житарица су биле готово исцрпљене, што је угрозило порције хлеба (Adam Tooze, Ökonomie der Zerstörung, Siedler Verlag 2007, стр. 520). Херберт Баке, државни секретар у Министарству пољопривреде и исхране, изјавио је 14. фебруара 1940. да постоји ризик од „колапса у производњи хране сличног оном из 1918, већ у другој години сукоба”. Како наводи Адам Туз: „У децембру 1940, цела војска и политичко руководство Трећег рајха били су уверени да је то била последња година у којој су могли са сигурношћу приступити проблему хране.”
Баке, доктринарни расни идеолог близак Валтеру Дареу и Рајнхарду Хајдриху, водио је радну групу посвећену исхрани у оквиру Четворогодишњег плана и веровао је да ће предстојећи напад на Совјетски Савез моћи да реши проблем хране у Немачкој. Пошто су процене доступних вишкова у Совјетском Савезу биле мале, он је развио стратегију која би омогућила искоришћавање тих ресурса, док би истовремено убрзала рат до истребљења на Истоку. Одсецањем региона за пољопривредну производњу од великих потрошачких центара у Совјетском Савезу, посебно великих индустријских области, Рајху би се гарантовао вишак од 8,7 милиона тона житарица.
Састанак државних секретара 2. маја 1941. Низ докумената из водећих тела државе и Нацистичке партије, као и министарски говори, потврђују постојање усаглашеног плана. Седам недеља пре 22. јуна 1941. и немачког напада на СССР, дискусија између неколико државних секретара и високих официра Вермахта сажета је у белешци унетој у досије о економским последицама плана Барбароса, од 2. маја 1941. године:
Дан уочи ове расправе, министар пропаганде Јозеф Гебелс је у свом личном дневнику прибележио:
И сматрао је да је проблем решен неколико дана касније:
Немачки историчар Кристијан Герлах је у својој студији из 1999. нагласио чињеницу да је овај документ, упркос свом значају, био премало коришћен. Британски историчар Алекс Џ. Кеј проучавао је 2006. настанак овог договора међу државним секретарима и његов утицај на немачку окупациону политику. У недостатку списка присутних, Кеј, укрштањем неколико извора (личних дневника, агенди) и списка прималаца извештаја, закључује да су били присутни генерали Георг ТомасГенерал Георг Томас био је главни економски стручњак Врховне команде Вермахта (ОКВ) . и Вилхелм Шуберт, те врло вероватно Паул Кернер, Герингов представник, затим Баке, Херман фон Ханекен, Фридрих Алперс и Фридрих Сируп, секретари или подсекретари државе. Ако су подаци из личног дневника Алфреда Розенберга тачни, треба додати и РозенбергаКристофер Браунинг сматра његово присуство мало вероватним ., Алфреда Јодла, Алфреда Мајера, Густава Шлотерера и Ханс-Јоахима Рикеа.
Записник са састанка не прецизира колико милиона људи су Немци намеравали да изгладне, иако је Баке проценио да „вишак” становништва у Совјетском Савезу износи од 20 до 30 милиона људи. Према белешкама секретаријата генерала Томаса: „ако узмемо из земље оно што нам треба, несумњиво ће милиони и милиони људи умрети од глади”. Записници осликавају немачко планирање окупације Совјетског Савеза, представљајући намерну одлуку о животу и смрти огромних делова локалног становништва као логичан, готово неизбежан развој догађаја.
Смернице економске политике, пољопривредна група, 23. мај 1941. мини|лево|upright=1.2|Извод из 12 заповести државног секретара Бакеа, 1. јуна 1941. „Смернице економске политике за Источну економску организацију од 23. маја 1941.” представљају писану синтезу закључака до којих су државни секретари дошли три недеље раније. У уводу се подсећа да је недовољна пољопривредна производња у Совјетском Савезу, у поређењу са Руском Империјом, последица потребе да се прехрани становништво које је порасло за 30 милиона, посебно у великим градовима:
Вишкови житарица у Украјини су били посебно истакнути у визији „самодовољне” Немачке. Међутим, Украјина није производила довољно житарица за извоз како би решила немачке проблеме. Извлачење пољопривредног вишка у Украјини у сврху прехране Рајха захтевало је: уништење онога што је немачки режим перципирао као сувишно становништво (Јевреји, као и становништво великих украјинских градова попут Кијева, који уопште нису добијали залихе); екстремно смањење порција за Украјинце у преосталим градовима; смањење количине хране коју је конзумирало пољопривредно становништво; стварање северне зоне са дефицитом житарица и јужне зоне са вишком житарица у СССР-у. Јужна зона, у којој се налазила Украјина, производила би вишкове који би се слали у Рајх, док би северна зона, у којој су се налазили градови и индустријски центри, гладовала.
Док су ове смернице остале интерни документ служби источне економске организације, више од 10.000 пољопривредних званичника добило је сажету верзију од Херберта Бакеа 1. јуна 1941: то је био „жути фасцикл”. Баке је овом досијеу додао својих „12 заповести за пољопривредне руководиоце”. Он у њима инсистира на потреби „да од становништва направимо наш инструмент”, и да се свако питање реши постављањем питања „како ово служи Немачкој?”. Да би ублажио скрупуле руководилаца, прецизирао је у 11. заповести:
Дана 20. јуна 1941, Рајхслајтер Алфред Розенберг је у говору представницима Вермахта, државе и Нацистичке партије изјавио:
Према Бакеу, „да би вишак житарица из Украјине могао одмах да задовољи немачке потребе, било је довољно једноставно искључити совјетске градове из ланца исхране”. Како наводи Браунинг, ове смернице и записник са састанка од 2. маја, који представљају најстрашнији израз немачких намера према цивилном становништву Совјетског Савеза, предвиђали су нестанак милиона људи, било кроз глад или путем „евакуације бескорисних уста”.
Герингове смернице за економију: „Зелени фасцикл”, јун 1941. мини|upright=0.8|Геринг са Паулом Конратом 1942. године.|alt=Црно-бела фотографија два мушкарца у униформи.
Смернице економске политике су такође преузете у Економским смерницама за новоокупиране источне регионе, познатим као „Зелени фасцикл” или званични приручник о окупацији Совјетског Савеза који је објавио Херман Геринг, опуномоћеник за Четворогодишњи план, 16. јуна 1941. Прво издање зеленог фасцикла штампано је у 1.000 примерака, а друго месец дана касније у 2.000 примерака. Због ове значајне дистрибуције, стил овог досијеа био је много умеренији од смерница економске политике, али се два документа слажу у суштини. Они садрже „поред организационих прописа, јасно подсећање на принципе које су донели државни секретари 2. маја 1941.” Препоруке из зеленог фасцикла односе се како на деиндустријализацију окупираних совјетских региона, тако и на заплену њихове производње хране, која се мора преусмерити са снабдевања совјетских градова на потребе ВермахтаТј. на Источном фронту, 3 милиона људи и 600.000 коња . и немачког становништва. Генерал Георг Томас био је задужен од стране Геринга за ово планирање у команди Вермахта.
Дана 8. новембра 1941, на састанку на који је сазвао Алфреда Розенберга, министра за окупиране источне територије, и комесаре Рајха за Остланд и Украјину, Геринг се вратио на своју жељу да избегне додатно смањење порција за немачко становништво и указао да му је судбина великих градова, посебно Лењинграда, потпуно небитна: „овај рат ће доживети највећа масовна умирања од времена Тридесетогодишњег рата”. У истом месецу изјавио је италијанском министру спољних послова, грофу Галеацу Ћану: „Од 20 до 30 милиона људи ће умрети од глади ове године у Русији. И то је вероватно веома добро, јер неки народи морају бити десетковани.” Дана 6. августа 1942, Геринг „тражи од комесара Рајха и окупљених војних команданата да драстично повећају доприносе које Рајху плаћају окупиране територијеОвај захтев је важио за све окупиране територије, како на Западу тако и на Истоку ., и грди неодлучне [изјављујући]: можете ми рећи да ваше становништво умире од глади. Баш ме брига. Нека умру, важно је само да ниједан Немац не падне од глади”; након овог новог упутства, комесар Рајха за Украјину, Ерих Кох, проценио је да је „питање исхране цивилног становништва сасвим занемарљиво”.