Трансгенерацијска траума, интергенерацијска траума или генерацијска траума представља психолошке и физиолошке последице које траума, коју су доживели појединци, оставља на наредне генерације у тој групи. Примарни начин преноса је заједничко породично окружење одојчета, што изазива психолошке, бихевиоралне и социјалне промене код појединца.

Колективна траума настаје када се психолошка траума коју доживе заједнице и идентитетске групе преноси као део колективног памћења и заједничког осећаја идентитета групе. На пример, колективну трауму доживели су јеврејски преживели Холокауста и њихови савременици унутар шире јеврејске заједнице. Други пример су Први народи Канаде који су је искусили у оквиру система индијанских резиденцијалних школа у Канади. Афроамериканци који су били поробљени представљају још један пример. Када ова колективна траума утиче на наредне генерације, назива се трансгенерацијска траума. На пример, када Јевреји, који су рођени у каснијој генерацији, уче о Холокаусту (углавном од старијих чланова породице), а затим доживљавају екстремни стрес или практикују сурвивализам из страха од новог Холокауста.

Трансгенерацијска траума може бити колективно искуство које утиче на групе људи које деле културни идентитет (нпр. етничку припадност, националност или верски идентитет). Такође се може применити на појединачне породице или индивидуалне дијаде родитељ–дете. На пример, преживели индивидуалног злостављања деце и директни преживели колективне трауме, као и чланови наредних генерација индивидуално, могу развити комплексни посттрауматски стресни поремећај.

Примери овога укључују колективну трауму коју су доживели потомци жртава атлантске трговине робљем; сегрегације и закона Џима Кроуа у Сједињеним Америчким Државама; апартхејда у Јужној Африци; освајања Африке, преживели геноцида над Јерменима, јеврејски преживели Холокауста и други чланови јеврејске заједнице у то време; преживели рата у Босни и Херцеговини; Први народи Канаде у оквиру система индијанских резиденцијалних школа у Канади; Амерички староседеоци када су присилно расељени и уклоњени са своје земље; као и у Аустралији, Украдене генерације и друге недаће нанете Абориџинима и острвљанима Торесовог мореуза. Потомци преживелих могу искусити екстремни стрес, што доводи до низа других последица.

Иако је трансгенерацијска траума добила пажњу последњих деценија, хипотеза о епигенетском механизму остаје контроверзна због недостатка ригорозних експерименталних резултата на људима.

Историја Ово поље истраживања је релативно младо, али је проширено од средине до краја 2000-их. Интергенерацијска траума је први пут препозната код деце преживелих Холокауста. Године 1966. психолози су почели да примећују велики број деце преживелих Холокауста која су тражила психијатријску помоћ у клиникама у Канади. Унуци преживелих Холокауста били су презаступљени за 300% међу пацијентима упућеним у психијатријску клинику у поређењу са њиховом заступљеношћу у општој популацији. Од тада је трансгенерацијска траума забележена међу потомцима Афроамериканаца који су били присиљени на ропство, преживелих геноцида у Калифорнији, преживелих ратова, избеглица, преживелих насиља у породици, и многих других група које су доживеле колективну патњу.

Истраживања о могућим биолошким механизмима наслеђивања трауме почела су крајем 1990-их. Сугерисано је да се трауматски стрес може пренети на будуће генерације путем епигенетике. Међутим, ефекат је тешко одвојити од еколошког и културног преноса, а убедљиви докази да се то дешава код људи још увек нису пронађени.

Иако метилација гена повезаних са стресом код људи може утицати на развој, нема доказа да се те промене код људи преносе на наредне генерације. Метилација се нормално брише када се јајна ћелија оплоди.

Дефиниције и опис Трансгенерацијска траума је колективно искуство које утиче на групе људи због њиховог културног идентитета (нпр. етничке припадности, националности или верског идентитета). Због њене колективне природе, термин се обично не примењује на појединачне породице или индивидуалне дијаде родитељ–дете. Међутим, као и код преживелих индивидуалног злостављања деце, како директни преживели колективне трауме, тако и чланови наредних генерација могу индивидуално развити комплексни посттрауматски стресни поремећај.

Траума се може пренети социјално (нпр. кроз научена понашања) или кроз утицаје стреса на развој пре рођења (укључујући повећано конзумирање цигарета/алкохола).

Историјска траума Историјска траума, подврста трансгенерацијске трауме, представља колективно разарање из прошлости које наставља да утиче на популације у садашњости кроз међугенерацијски пренос. Историјска траума резултира рањивошћу на менталне и физичке здравствене проблеме због патње предака која се кроз генерације акумулирала у „наслеђа инвалидитета за савремене потомке”. Иако су стварни трауматски догађај и погођене групе хетерогени, све историјске трауме састоје се од три елемента: трауматског догађаја, резултујуће колективне патње и вишегенерацијског утицаја те трауме. Током времена, траума и однос према жртвама обично еволуирају на сличан, али сложенији начин у односу на генетску антиципацију, што резултира већим губитком идентитета жртава и даљом интеграцијом у друштво.

За појединачне жртве, историјска траума се често манифестује на четири начина: депресија, хипервигилност, формирање трауматске везе и поновно проживљавање трауме. Надовезујући се на клиничка запажања Селме Фрајберг, истраживачи дечје трауме попут Бајрона Игленда, Инге Бретертон и Данијела Шехтера емпиријски су идентификовали психолошке механизме који фаворизују међугенерацијски пренос, укључујући дисоцијацију у контексту везивања, и „комуникацију” претходног трауматског искуства као ефекат напора родитеља да одрже саморегулацију у контексту посттрауматског стресног поремећаја и сродних промена у социјалним когнитивним процесима.

Симптоми Симптоми интергенерацијске трауме увек почињу са преживелим трауме и углавном се манифестују као симптоми ПТСП-а. Често се траума у другој генерацији сматра трауматским одговором на родитељску трауму. Пренос између родитеља и детета може се разложити на пет мера: комуникација, конфликт, породична кохезија, родитељска топлина и родитељска укљученост. Висок ниво мајчинског стреса био је директно у корелацији са слабим породичним функционисањем и индиректно у корелацији са девијантним понашањем код деце. Уобичајени симптоми код деце укључивали су депресију, антисоцијално понашање, делинквенцију и дисруптивно понашање у школи. Нека деца су доживела директан пренос у којем је њихова траума произишла из интеракција и односа са родитељима, док су друга искусила индиректан пренос у којем је њихова траума углавном била укорењена у осећају кривице. Они који су били погођени директним преносом били су склонији импулсивном реаговању кроз своје поступке, док су они погођени индиректним преносом били склонији развоју депресије, анксиозности и кривице.

Симптоми су се такође разликовали на основу етничке припадности и врсте првобитне трауме. Поробљавање, геноцид, насиље у породици, сексуално злостављање и екстремно сиромаштво уобичајени су извори трауме који доводе до интергенерацијске трауме. Недостатак терапије такође погоршава симптоме и може довести до преноса. На пример, преживели сексуалног злостављања у детињству могу негативно утицати на будуће генерације због своје претходне нерешене трауме. То може довести до појачаног осећаја неповерења, изолације и усамљености. Потомци поробљених људи, када су суочени са насиљем мотивисаним расизмом, микроагресијама или отвореним расизмом, реагују као да су суочени са првобитном траумом која им је генерацијски пренесена. Постоје различити стресори у животу особе који су довели до ове реакције налик ПТСП-у, као што су различита расистичка искуства, свакодневни стресори, главни животни догађаји повезани са расом или колективни расизам или трауме. Ово се такође манифестује у стиловима родитељства. Гудман и Вест-Олатунџи предложили су потенцијалну трансгенерацијску трауму након природних катастрофа. У Њу Орлеансу након урагана Катрина, становници су забележили драматичан пораст међуљудског насиља са вишим стопама смртности. Овај феномен је такође пријављен код потомака аутохтоних ученика у индијанским интернатима (резиденцијалним школама), који су били одвојени од својих родитеља и шире породице и због тога нису имали узоре за родитељство. Кажњавање због говорења матерњег језика (лингвицизам) и забрана практиковања традиционалних ритуала имали су трауматичан утицај на многе ученике, а злостављање деце је такође било распрострањено у школама.

Симптоми трансгенерацијске трауме су последњих година идентификовани међу црним Американцима, у вези са последицама ропства и расне дискриминације. Овај пренос трауме може потицати из саме породичне јединице или се може наћи у друштву путем тренутне дискриминације и угњетавања. Трауматски догађај не морају индивидуално доживети сви чланови породице; дуготрајне последице и даље могу остати и утицати на потомке услед спољних фактора. На пример, интернализација реакција других људи на њихову боју коже код црне деце манифестује се као облик дуготрајне трауме коју су првобитно доживели њихови преци. Ова реакција на црну кожу потиче од сличних ставова који су довели до трауматизујућих услова и поробљавања робова. Црна деца и омладина су подложнији расној трауми јер још нису стекли знање како би имали потпуно разумевање расизма и његових ефеката. Међутим, ова трауматизујућа понашања доживљена у тако младом добу одраз су родитељског васпитања детета. Бело дете може научити расистичка понашања из своје околине, али исто тако црно дете може од својих родитеља научити како да афирмише своју црначку припадност и како да одговори на расистичке примедбе и поступке. Трагови трауме имају утицај на успех црне и друге мањинске деце у образовном контексту. Трансгенерацијска траума је такође у великој мери забележена код избеглица и њихове деце, што може трајати кроз неколико генерација. Такве трауме могу проистећи из насиља, политичког прогона, породичне нестабилности, као и тешкоћа миграције.

Погођене групе

Потомци поробљених људи Генерално, црни Американци који имају било какву менталну болест пружају отпор према лечењу због стигме, негативних схватања и страха од дискриминације. То смањује број погођених који траже помоћ. Недостатак лечења узрокује акумулацију симптома што доводи до даље интернализације стреса и погоршања менталног здравља код појединца. Они погођени траумом заснованом на раси често не траже лечење не само због стигме, већ и због страха да медицински стручњак неће разумети њихову перспективу обесправљене мањине. Штавише, постојећа стигма око менталног здравља довела је до недостатка истраживања и сходно томе лечења. Међутим, недостатак лечења такође се може приписати погрешној дијагнози симптома. Знаци трауме који се испољавају код црне деце често се етикетирају као бихевиорални или образовни проблеми, омогућавајући да траума остане нелечена. Иако се симптоми трауме често манифестују као друге менталне болести попут депресије и анксиозности, шира дијагноза често остаје нелечена.

Корејци Хан () је концепт емоције, различито описиван као неки облик туге или огорчености, између осталог, за који неки кажу да је суштински елемент корејског идентитета, док други сматрају да је то модерни постколонијални идентитет.

Мајкл Д. Шин тврди да је централни аспект Хана губитак идентитета, и дефинише Хан као „комплекс емоција које настају услед трауматичног губитка колективног идентитета”. Хан се најчешће повезује са раздвојеним породицама: породицама које су раздвојене током Корејског рата. Према Шину, сви Корејци могу искусити Хан, или „стални осећај нецеловитости”, због недостатка колективног идентитета као резултата континуиране поделе Кореје. Штавише, чини се да га нове генерације Корејаца наслеђују због одрастања у подељеној земљи.

Избеглице