Карл Хајнрих Либке (; 14. октобар 1894 — 6. април 1972) био је немачки политичар, који је био председник Западне Немачке од 1959. до 1969. године.

Пред крај каријере је патио од погоршања здравља и познат је по низу срамотних инцидената који су можда били последица његових здравствених проблема. Либке је поднео оставку три месеца пре планираног краја свог другог мандата усред скандала око његове умешаности у нацистички режим током Другог светског рата.

Биографија мини| Либкеово родно место у Енкхаузену са спомен-плочом, 2008. мини| Либкеов званични портрет Ландтага, 1932 мини| Либке (у средини, позади) у Пенемундеу 1941 Рођен у Енкхаузену, у Вестфалији, Либке је имао веома скромно одрастање. Био је син обућара и фармера из Зауерланда, а по образовању је био геометар.Die Zeit: "Der Fall Lübke" (The Lübke Case) (2007, in German) Добровољно се пријавио за службу у Првом светском рату у августу 1914. године. Основну обуку је завршио прво у Вестфалском пешадијском артиљеријском пуку бр. 7, са којим је потом био распоређен на Источном и Западном фронту. Године 1916. унапређен је у вицефелдвебела. Након напада гасом, превезен је у пољску болницу. Године 1917. унапређен је у чин поручника и постао заменик начелника батерије у 52. резервној дивизији. Затим је постао редовски официр и учествовао је у бици код Пашендалеа. Пред крај рата, премештен је у Штаб Врховне команде војске. Током рата је добио Гвоздени крст првог и другог реда. Отпуштен је из војне службе у децембру 1918. године.

Либке је наставио студије и положио испит за геодетског и културног инжењера 1921. године. Током студија у Бону, придружио се студентском удружењу KDSt.V. Асканија Бон у оквиру Картелвербанда. Од 1921. до 1924. године студирао је економију у Минстеру и Берлину. Од 1921. до 1922. године био је запослен у удружењу закупаца и досељеника Вестфалије у Минстеру. Од октобра 1922. године био је генерални директор Удружења малих пољопривредних предузећа Рајха (од 1925. и средњих предузећа). После 1924. године, био је и члан извршног одбора Немачког савеза за реформу Бодена. Године 1926. постао је генерални директор Deutsche Bauernschaft-а. Од 1927. године био је и генерални директор компаније за насељавање Bauernland AG.

Године 1929. Либке се удала за Вилхелмин Кутен (1885–1981) у Берлин-Вилмерсдорфу.

Године 1930. постао је члан Римокатоличке центристичке странке ( Zentrumspartei), а у априлу 1932. изабран је за посланика пруског парламента. Од 1932. до 1933. године, Либке је био члан пруског државног парламента за Немачку странку центра. Поново је изабран на државним изборима 5. марта 1933. године. Дана 18. маја 1933. године, као и у Рајху, државни парламент је одобрио закон којим се Пруској додељују ове могућности, упркос гласовима СПД-а. Након тога, никада се више није срело. Дана 14. октобра 1933. године, представничка тела савезних држава су распуштена и коначно укинута без замене 30. јануара 1934. године.

Након преузимања власти од стране националсоцијалиста 1933. године и каснијег распуштања Централне партије (Zentrumspartei), Либке је оптужен за злоупотребу јавних средстава и затворен; након 20 месеци у затвору, пуштен је на слободу, када нису могли бити изнети докази који би поткрепили политички мотивисане оптужбе. Тек 1937. године је успео да добије високу позицију у грађевинској штедионици. Године 1939, непосредно пре избијања Другог светског рата, прешао је у компанију грађевинских инжењера којом је руководио архитекта . Овде је привукао пажњу Алберта Шпера и добио је одговорност за велике грађевинске пројекте, од којих су неки били под покровитељством Министарства наоружања којим је руководио Шпер. Један од њих је био проширење „Војни истраживачки центар Пенеминде“ (ХВП) и „Центар за тестирање Ратног ваздухопловства“, Пенеминде-Вест. У фебруару 1945. године, Шпер је задужио Либкеа да оснује „послератну канцеларију за планирање монтажних кућа“ заједно са архитектом Рудолфом Волтерсом.

Извео је три војне вежбе у Вермахту као резервни официр и унапређен је у чин поручника у резерви. Године 1942. унапређен је у чин капетана резерве.

Послератна политичка каријера мини| Либке (седи за столом, други с лева) на састанку министара и председника у Минхену, 1947. мини| Хајнрих и Вилхелмин Либке са краљицом Сирикит од Тајланда, 1960. мини| Либке на дипломатском пријему у Бону, 1961. мини| Либке са петом Аденауеровом владом, 1961. мини| Либке са председником Кеније Џомом Кенијатом и његовим сином Ухуруом, 1966. Након рата, Либке се вратио својој политичкој каријери, поставши члан западнонемачке странке ЦДУ и именован је за министра пољопривреде у парламенту Северне Рајне-Вестфалије 1947. године. Године 1953, Конрад Аденауер га је именовао у свој кабинет за савезног министра пољопривреде у Бону.

Либкеа је Аденауер изабрао као кандидата за углавном церемонијалну позицију председника како би се осигурало да Аденауерове политичке планове не поремети прејака личност на овој позицији. што је номинално највиша позиција у немачкој држави. Либке је победио Карла Шмида, кандидата СПД-а, и Макса Бекера, кандидата ФДП-а за председника, у другом кругу гласања 1959. године.

Дана 29. јуна 1964. године, на конференцији за новинаре у Берлину, проф. Алберт Норден, један од главних комунистичких пропагандиста НДР-а, тврдио је да је Либке током рата радио као доушник за Гестапо (тајну полицију)"East German Asserts Lübke Was Informer for Gestapo", The New York Times, page 5, 30 June 1964. и да је барем био свестан коришћења робовског рада на својим пројектима; грађевински планови са његовим потписом и блоковима барака концентрационих логора изнети су као доказ његове умешаности, али су на Западу одбачени као пропаганда Источне Немачке и Источног блока.

Првог јула 1964. године поново га је изабрала Четврта федерална конвенција. Реизбору је претходио састанак између Либкеа и Херберта Венера (СПД) током лечења у Бад Кисингену, на којем су се обојица сложили око реизбора и изјаснили се у корист велике коалиције. Тек тада је Либке обавестио ЦДУ и потврђен је на функцији гласовима обе главне странке. Државни секретар у канцеларији савезног председника, Ханс фон Херварт, који се интерно противио другом мандату због Либкеовог здравственог стања, касније је смењен и послат у Рим као амбасадор. Либке се залагао за формирање Велике коалиције (Кизингеров кабинет).

Либке је изјавио у Берлину 19. јула 1964. године: „Наши млади људи морају више да сазнају о преданости и спремности да се жртвују које су обележиле мушкарце и жене који су устали против Хитлера.“"German Moral Revival Is Urged In Spirit of '44 Anti-Hitler Plot", The New York Times, page 10, 20 July 1964.

У септембру 1966. године, Либкеова канцеларија је тврдила да је документ са његовим потписом изложен у Минхену „фалсификат“ и да је инспирисан комунизмом. Документ је садржао директиву за изградњу концентрационог логора за време рата.Jewish Telegraphic Agency report "Allegations of forgery" in The Australian Jewish Herald (Melbourne, Victoria) on Friday, 9 September 1966.

Историчар Тони Џад је приметио да је Либкеово председништво, као и канцеларски мандат Курта Георга Кизингера, показало „очигледну контрадикцију у слици о себи Бонске Републике“ у светлу њихових претходних нацистичких веза. Либкеов статус некадашњег политичког затвореника под националсоцијалистима му је добро дошао. Ипак, потенцијални скандал је претио да нанесе штету председничкој функцији; 14. октобра 1968. године, Либке је објавио да ће поднети оставку 30. јуна 1969. године, а његова оставка је ступила на снагу три месеца пре планираног краја његовог мандата.

Здравље бившег председника се погоршало. Његова намера да повремено живи у Западном Берлину није могла бити остварена, нити је могао, са својом приватном библиотеком од око 5.000 књига, да се бави својим научним хобијима упоредне лингвистике и микробиологије.

Либкеови политички пријатељи су га игнорисали, ако га нису и избегавали. Његов наследник на председничкој позицији, Густав Хајнеман, међутим, остао је у контакту са њим. Путовања на Тенерифе, у јесен 1969. и за Божић 1970. и 1971. године, нису донела побољшање његовог стања. Артериосклероза артерија у његовом мозгу и удовима постајала је све приметнија, што је довело до озбиљних поремећаја говора, смањења физичке покретљивости и прогресивног губитка памћења. Гледајући уназад, било је јасно да је ова болест почела неколико година раније и објаснила је многе аспекте понашања западнонемачког председника током његових последњих година на власти. У новембру 1971. године, бивши председник је последњи пут посетио своје родно место у Енкхаузену.

Дана 30. марта 1972. године, акутно крварење у желуцу захтевало је хитну операцију током које је откривено да пати од веома узнапредовалог облика рака желуца који се већ проширио на његов мозак. Након још два крварења, Либке је преминуо 6. априла 1972. у 77. години живота у западнонемачкој престоници Бону.

Референце

Категорија:Рођени 1894. Категорија:Умрли 1972. Категорија:Председници Немачке Категорија:Немачки политичари