Ирски степ () је стил сценског плеса са коренима у традиционалном ирском плесу. Може се генерално окарактерисати крутим горњим делом тела и брзим, прецизним покретима ногу, а може се изводити соло или у групама. Поред јавних плесних наступа, широм света се одржавају и такмичења у степу. Ова такмичења се често називају фешеанима (ир. Feiseanna, једнина феш, Feis). У ирској плесној култури, феш је традиционални келтски фестивал уметности и културе. У савремено доба, костими се понекад сматрају важним у ирском степу; типично су дизајнирани да привуку око судија на такмичењима и публике на наступима, са веома различитим бојама и шарама. У многим случајевима, костими се продају по високим ценама и чак се могу правити по мери. Општи изглед поред костима је такође подједнако важан, при чему женске плесачице обично носе коврџаве перике или коврџају косу, док мушки плесачи често уредно стилизују косу у облик по свом укусу за такмичење или наступ. Поред тога, женске плесачице носе „пудлица” чарапе (енгл. ), док мушкарци носе обичне црне чарапе. Пудлица чарапе су беле чарапе које имају карактеристична ребра и могу бити извезене драгуљима. Ова хиперстилизација настала је у ирској дијаспори, док је традиционални костим био домаће израде или од локалног кројача и извезен келтским чворовима и дизајнима.
Риверденс (енгл. ), наступ ирског степа на Песми Евровизије 1994. који је касније постао изузетно успешна позоришна продукција, у великој мери је допринео његовој популарности. Када је Риверденс постао велика продукција, променио је начин на који се ирски плес изводи и посматра. Када су предузетници почели да капитализују на ирској култури, могли су да је прилагођавају укусу публике. То је значило додавање позоришног штиха наступу, укључујући покрете руку (наспрам претходно круте горње половине коју су плесачи одржавали), као и сексуализацију плеса и костима. За неке је то била издаја традиције, али за друге је представљало начин ширења ирске културе и постало је широко прихваћено. Након Риверденса уследио је Господар плеса и многе друге позоришне продукције засноване на ирском степу; Мајкл Флетли, ирски степ плесач, постао је познато име у оквиру ових представа.
У ирском степу се обично носе две врсте ципела: тврде ципеле, које производе звукове сличне ципелама за степ; и меке ципеле (које се називају и гили, енгл. ), које су сличне балетским патикама. Постоје различити плесови специфични за сваку врсту ципела, и различите врсте музике са променљивим ритмовима које се свирају на основу плеса, иако плесови у меким и тврдим ципелама деле основне покрете и ритмове.
Историја
Рана историја (преисторија–1927) Плесне традиције Ирске вероватно су се развијале у тандему са ирском традиционалном музиком. Њени први корени можда потичу из претхришћанске Ирске, али је ирски плес такође био делимично под утицајем плесних форми на Континенту, посебно кадрил плесова. Неке од најранијих забележених референци на ирски плес односе се на ринке фада (Rinnce Fada) или „дуги плес”, крајем 17. века, који се изводио углавном током друштвених прилика. Путујући мајстори плеса предавали су широм Ирске почев од 1750-их па све до почетка 20. века.
До краја 19. века, у Ирској су се развила најмање три сродна стила степа. Стил који се практиковао у Манстеру одликовао се плесачима на јастучићима стопала, који су користили замршене перкусионе технике за стварање сложеног ритма. С друге стране, традиција развијена у Алстеру карактерисала се употребом пета за стварање упорног ефекта бубњања, и извођењем углавном у паровима. Стил из Конемаре, касније описан као шон-нос плес, комбиновао је покрете пете и јастучића стопала са њихањем торза и енергичним покретима руку.
Оснивање Галске лиге 1893. године, ирског националистичког тела формираног у сврху очувања традиционалног ирског језика и културе, радикално је изменило културни статус степа. Френк Хол је ово описао као тренутак у којем је „степ у Ирској постао 'ирски плес'”, и стога као најзначајнији појединачни догађај у развоју ове плесне форме. Иако су се неформална такмичења дуго одржавала између градова и ученика различитих мајстора плеса, први организовани феш одржала је Лига 1897. године. Лига је почела да кодификује и промовише форму степа која се практиковала у јужним областима. Ова кодификација, примењивана од раних 1920-их, значајно је сузила распон традиционалних ирских плесова прихватљивих у популарној култури.
Кодификација и организација (1927–1994) Године 1927, Галска лига је основала Ирску плесну комисију (ир. An Coimisiún Le Rincí Gaelacha, скраћено CLRG), засебно тело посвећено организацији и стандардизацији ирског плеса. CLRG је креирао сертификате за учитеље плеса и почео да одржава испите за судије на фешеанима.
У 19. веку, ирска дијаспора је проширила ирски плес широм света, посебно у Северну Америку и Аустралију. Међутим, школе и фешеани нису били основани све до почетка 20. века: у Америци су они обично стварани унутар ирско-америчких урбаних заједница, посебно у Чикагу и Масачусетсу. Прве часове степа тамо је држао Џон Макнамара, рођен у Филаделфији.
Према Би-Би-Сијевој Краткој историји ирског плеса, „Природа традиције ирског плеса се мењала и прилагођавала током векова како би сместила и одразила промене у становништву и спајање нових култура. Историја ирског плеса је због тога фасцинантна. Популарне ирске плесне сценске представе у протеклих десет година оживеле су ову културну уметност, и данас је ирски плес здрав, живахан и уживају у њему људи широм света.”
Први телевизијски пренос ирског степа, на Си-Би-Ес-у 1945. године, допринео је повећаној популарности стила степа пореклом из Алстера. Овај стил, који је укључивао балетске покрете и високо подизање на прстима, постепено је потиснуо манстерски стил са брзим, ниским радом ногу који је до тада преовладавао.
Ера након Риверденса (1994–данас) Успех Риверденса и других плесних представа крајем 20. века утицао је на кореографију и презентацију степа у такмичарским и јавним окружењима. То је укључивало употребу једноставнијих костима и фризура за јавне наступе у имитацији стилова из Риверденса, и развој нових плесних стилова, као што су плесови у тврдим ципелама извођени уз музику која се обично везује за меке ципеле. У такмичарском плесу, покрети из фламенка и уметничког клизања почели су да се уграђују у традиционалне кораке, иако су такви развоји били критиковани од стране неких елемената такмичарске плесне заједнице.
Плесови Техника Технике укључене у ирски степ су суштински сличне у свим појединачним плесним стиловима. Основни стил модерног степа који се користи у такмичарским контекстима еволуирао је из стилских карактеристика традиционалног степа у Манстеру. Овај стил се углавном изводи на јастучићима стопала са стопалима окренутим према споља. Такмичари се оцењују на основу држања тела, тајминга, ритма и извођења, што у пракси значи крут торзо, брз и замршен рад ногу, и ноге и стопала укрштена једно преко другог, са коленима близу једно другом. цитирано у
Ирски степ се може поделити у две категорије: соло, које игра један плесач, и кејли (ceilis) или тимски плесови, који су координисани са два или више плесача.
Соло плес мини|175px|лево|Ирски степ плесачи наступају у школским костимима и тврдим ципелама (2008) Рил (reel), слип џиг (slip jig), хорнпајп (hornpipe) и џиг (jig) су све врсте ирског степа, а такође и врсте ирске традиционалне музике. Ови плесови спадају у две широке категорије на основу ципела које се носе: плесови у „тврдим ципелама” и „меким ципелама”. Рилови, који су у или такту, и слип џигови, који су у такту и понекад се сматрају најлакшим и најграциознијим плесовима, спадају у плесове у меким ципелама. Хорнпајпи, који могу бити у или такту, плешу се у тврдим ципелама. У конкуренцији се плешу три џига: лаки џиг, сингл џиг (који се назива и хоп џиг) и требл џиг (који се назива и дупли џиг). Лаки и сингл џигови су у такту и плесови су у меким ципелама, док је требл џиг плес у тврдим ципелама, који се игра у спором такту. Последња врста џига је слип џиг, који се плеше у такту. Постоји много плесова, са корацима који се разликују од школе до школе. Традиционални сет плесови (који се плешу у тврдим ципелама) као што су St. Patrick's Day и The Blackbird, између осталих, једини су плесови у којима све школе имају исте кораке.
Сами кораци у ирском степу обично су јединствени за сваку школу или учитеља плеса. Учитељи ирског плеса развијају кораке за ученике своје школе. Сваки плес је изграђен од истих основних елемената, или корака, али је сам плес јединствен, а нови плесови и покрети се континуирано стварају. Из тог разлога, видео снимање такмичења је забрањено према правилима Комисије (An Coimisiun).
Сваки корак представља секвенцу покрета стопала, ногу и скокова, која траје 8 понављања по 8 тактова музике. Традиционално је да се сваки корак прво изведе десном, а затим левом ногом, пре него што се пређе на следећи корак. Ова пракса доводи до тога да велики део плесача показује предност десне ноге над левом у плесним покретима. Плесање у тврдим ципелама типично укључује кликтање (ударање петама ципела једне о другу), требл (ударање врхом ципеле о под), ступање (ударање целим стопалом о под) и све већи број компликованих комбинација удараца прстима и петама.
Постоје две врсте плеса у тврдим ципелама: соло плесови, који су хорнпајп и требл џиг, и сет плесови, који су такође соло плесови, упркос томе што имају исто име као посебна ирска форма друштвеног плеса. Традиционални сет плесови користе исту кореографију без обзира на школу, док савремене сетове кореографишу учитељи. Музику и кораке за сваки традиционални сет поставили су прошли мајстори плеса и преносе се под покровитељством Комисије као део богате историје степа, отуда назив „традиционални”.
Постоји око 40 сетова који се користе у модерном степу, али традиционални сетови који се изводе на већини нивоа такмичења су St. Patrick's Day, the Blackbird, Job of Journeywork, Garden of Daisies, King of the Fairies и Jockey to the Fair. Преостали традиционални сет плесови углавном се плешу на шампионским нивоима. Ове мелодије варирају у темпу како би омогућиле теже кораке за плесаче вишег нивоа. Необична карактеристика мелодије сет плеса је да су многе „криве”, при чему неки делови, или секције мелодија одступају од уобичајене формуле од 8 тактова. Крива мелодија може имати део који се састоји од 7½ тактова, четрнаест тактова итд. На пример, музика за традиционални сет St. Patrick's Day састоји се од „корака” од осам тактова, након чега следи „сет” од четрнаест тактова.
Групни плес Групни плесови се називају кејли (céilí) плесови или, у мање формалном али уобичајеном случају, фигуративни плесови. Такмичарски кејли плесови су прецизније верзије свечаних групних плесова који се традиционално играју на друштвеним окупљањима.
Постоји листа од 30 кејли плесова који су стандардизовани и објављени у публикацији Комисије под називом Ar Rince Ceili (која је 2015. заменила Ár Rinncidhe Foirne)AR RINNCIDHE FOIRNE – THIRTY POPULAR FIGURE DANCES, VOLS. 1–3 (09-76) – Elderly Instruments као примери традиционалних ирских народних плесова. Стандардизовани плесови за 4, 6 или 8 плесача такође се често срећу на такмичењима. Већина традиционалних кејли плесова на такмичењима значајно је скраћена у интересу уштеде времена. Многи степ плесачи никада не науче цео плес, јер никада неће играти касније делове плеса на такмичењу.