мини|десно|260пкс|Сцена из Кавкаског рата (1817–1864), слика познатог баталисте Франца Рубоа
„Кавказ” је поема Тараса Шевченка, написана у Перејаславу и датирана на 18. новембар 1845. године, у којој песник на примеру Кавкаског рата (1817—1864) велича борбу народа за слободу и осуђује цинично свођење Бога на улогу стратешког покровитеља деспотизма.Дзјуба, 130 (према веб-публикацији Архивирана копија од 12. 11. 2012. на Wayback Machine)
Историја писања Фрагмент или фрагменте дела песник је рецитовао Вартоломеју Шевченку крајем септембра 1845. године (у периоду стваралаштва под називом „Три године”): „Једном смо Тарас и ја шетали баштом; почео је да рецитује „Иза гора горе, облаком обавијене…”. Слушао сам, задржавајући дах; коса ми се дигла на глави! Почео сам да му саветујем да не иде превише у облаке”.Шевченко В. Г. Сећања на Тараса Григоровича Шевченка // Правда. — 1876. — № 2. — С. 25 Идеја да напише поему настала је отприлике крајем августа или почетком септембра 1845. године, када је Шевченко сазнао за погибију Јакова де Балмена у Даргинском походу у јулу 1845. године. Сусревши се са Александром Афанасјевим-Чужбинским у Лубнима крајем октобра 1845. године, Шевченко га је испитивао о догађајима на Кавказу. Мемоариста се присећао овог сусрета: „Дуго смо разговарали о горштацима; све га је занимало, распитивао се о најмањим детаљима тамошњег начина живота”.Чужбински А. Сећања на Т. Г. Шевченка // Руска реч (Русское слово). — 1861. — № 5. — С. 14 У децембру 1846. године, Шевченко је преко члана Ћирило-Методијевског братства Николе Савича, који је путовао у иностранство, предао рукопис дела за Адама Мицкјевича.Кијевска старина (Киевская старина). — 1904. — № 2. — С. 235
Боравећи у Кијеву од априла до јуна 1846. године, Шевченко је преписао поему из непознатог аутографа у рукописну збирку Три године, уневши неке исправке чиме јој је дао коначан изглед.
Средином 1840-их година, пре Шевченковог хапшења 5. априла 1847. године, поема се ширила у рукописним преписима, а песник је са њом упознао чланове Ћирило-Методијевског братства. На саслушању у Трећем одељењу Императорске канцеларије Георгиј Андруски је сведочио: „Сећам се, био сам једне вечери када се читао „Кавказ”. Ја сам се мрштио, Николај Костомаров је зевао, али су Шевченка уздизали до небеса”.„Сећам се, био сам једне вечери када се читао „Кавказ”. Ја сам се мрштио, Костомаров је зевао, али су Шевченка уздизали до небеса” (Тарас Шевченко. Документи и материјали. — С. 101) Постојао је још један чист аутограф поеме.
У рукописној збирци Wirszy T. Szewczenka из 1844. године, коју су илустровали Михаил Башилов и Јаков де Балмен, на једној од празних страница приближно 1845—1846. Шевченковом руком записана су два почетна стиха поеме. Немају одступања у односу на аутограф.
Непотпуни препис поеме (стихови 1—70), који је припадао М. Шатилову,ДАРФ, ф. 112, оп. 2, спр. 62 садржи исправке написане Шевченковом руком с краја 1850-их. Део њих приближава текст преписа аутографу, док су у неким случајевима дате варијанте. Између 20. и 21. стиха Шевченко је уписао нови стих: „Велики Боже наш! Нама је плакати”.Пријма Ф. Ј. Шевченко и Чернишевски // Зборник радова тринаесте научне шевченковске конференције. — Кијев, 1965. — С. 246—250
У препису Ивана Лазаревског с краја 1850-их година нема исправки Шевченковом руком (у другим делима овог преписа их има), али се у низу случајева сусрећу исправке руком Лазаревског, које дословно понављају аутограф Три године.
Препис урађен руком П. Кулиша и непознате особе с краја 1840-их и почетка 1850-их година садржи разлике у читању у 12 стихова, који су већином безначајни: или су речи премештене, или су нека места непажљиво прочитана. У стиху 154 уместо „Остатнії… бо вже взяли” стоји „Остатнії… бо взяли вже”; у стиху 87 уместо „Якби ви з нами подружили” стоји „Якби ви з нами подружились”. Слично се може рећи и за препис који је припадао Михаилу Максимовичу и препис Осипа Бођанског, чије се разлике у читању већим делом поклапају са преписом Кулиша и непознате особе.
Дело је први пут штампано у лајпцишком издању Нове песме Пушкина и Шевченка (1859. — С. 713). Скоро трећина стихова има различита читања, а четири стиха су изостављена. Међутим, 5. стих је исти као у аутографу: „Що день божий добрі ребра”.
Значајна различита читања садрже преписи у рукописном Кобзару Ивана Сердјукова из 1857. године, у рукописној збирци Песме Шевченка непознатог аутора, затим препис латиничном транскрипцијом Андреја Красовског, у примерку Кобзара из 1860. године са рукописним умецима, у рукописној збирци Дела Т. Г. Шевченка из 1862. године, у рукописној збирци из 1889. године и препис непознате руке из 1860. године.Кијевски обласни државни архив, ф. 227, оп. З, № 247, арк. 6 — 8 Свеска И. Рудинског са преписима Шевченкових дела није у потпуности сачувана. Почиње од 27. странице одломком поеме „Кавказ” (стихови 156—178). Касније је постављена нова нумерација (ЦДИА Украјине у Лавову, ф. 309, оп. 1, спр. 1814, арк. 1). У неким преписима стоји датум: „1845. Децембар 14, Вјунишче”. мини|„Не умире душа наша, не умире воља” (сребрни новчић Националне банке Украјине) из серије „Духовно благо Украјине”
О ширењу поеме „Кавказ” у преписима, писао је и Михаил Драгоманов: „И сам сам, у својим дечачким данима током 50-их година, наилазио на трагове утицаја породице Капниста — либерала и аболициониста — из чијег сам круга по први пут набавио Шевченков „Сан” и „Кавказ””.Драгоманов М. Писма у Наддњепарску Украјину. — С. 27
Историјска основа — Кавкаски рат Након завршетка анексије Кримског каната, Русија је усредсредила све своје напоре на Кавказ. Тамо је уведена војска од 250 хиљада војника. „Кавкаска варијанта” руских освајања имала је своје специфичности, условљене дуготрајним ратовима са Персијом и Турском на Закавказју, сукобом са интересима британског империјализма у Азији, присуством сложеног мозаика ситних кнежевина и независних феудалних поседа на Северном Кавказу, као и развојем религиозног национално-ослободилачког покрета горштака, који је добио назив „миридизам” и спајао идеју газавата или џихада (светог рата) са суфијском верзијом ислама, која се бурно проширила међу горштацима управо током „тоталне” фазе Кавкаског рата (1817—1864). Миридизам, оличен у личностима његовог оснивача Гази Мухамеда (Кази-Муле) и његовог следбеника Шамила, дао је идеологију борби против поробљавања од стране „ђаура” (неверника) и истовремено је, својим строгим моралним кодексом, у одређеној мери одговарао демократским традицијама и тежњама горштака. У почетку је у руском друштву доминирала званична верзија о благонаклоној царевој заштити, о брижљивом увођењу „цивилизације”, „руских закона” и „просвећености”. Међутим, постепено, са све очигледнијим неуспесима руске војске, повећањем губитака и трошкова, те пристизањем шире информације, почеле су да се рађају сумње и елементи критичког приступа.
Особине жанра и композиције Одређивање жанра „Кавказа” као поеме је условно, будући да у делу нема заплета ни ликова, а објашњава се његовим релативно великим обимом и друштвеним значајем. „Кавказ” представља индивидуалну лирско-сатиричну жанровску форму, блиску истовремено и инвективи, и политичкој медитацији, и херојској оди. Дело је посвећено песниковом пријатељу, Јакову де Балмену, који је погинуо 26. јула 1845. године у Кавкаском рату.Дзјуба 2008, стр. 289—329.
У „Кавказу” су се испољиле најкарактеристичније особине Шевченкове сатире као претежно лирске, са њој својственим међусобним прелазима афирмације и разоткривања, саркастичне и херојске интонације, узвишеног патоса и његовог снижавања. То је уметнички савршено дело, у којем развој и сукоб поетских мотива подлежу законима музичке сонатне форме.Чамата 1983, стр. 27—36.
Композиционо, „Кавказ” је разрађени лирски монолог, редом упућен ка неколико условних адресата — Богу, народима Кавказа, империјалистима колонизаторима, Христу, поново Кавкасцима и на крају Балмену.
Специфичан композициони поступак поеме је присуство оквира. Лик Јакова де Балмена појављује се у уводној посвети и у закључној поетској посланици — епитафу. Епиграф поеме успоставља тоналитет дела и излаже суштину ауторовог односа према приказаном. Преузет је из Књиге пророка Јеремије:
Чији је горки плач над рушевинама Јерусалима био у сагласју са песниковим погледом на руине Украјине коју је поробила Руска Империја, као и на крваво освајање Кавказа. Композиционо, текст поеме се састоји из увода, централног дела и закључне посланице-епитафа. У сваком од ових делова аутор средствима полиритмије означава прелазак на нову тему. Увод и централни део почињу лајтмотивским дистихом „Иза гора горе, облаком обавијене, // Засејане тугом, крвљу заливене”, у којем је концентрисано изражена суштина догађаја: траје крваво империјално освајање слободних кавкаских народа.
Лирски сиже увода чине два тематска фрагмента: у центру првог је симболични лик титана Прометеја, којег је Зевс казнио због љубави према непросвећеном људском роду и због доброчинства према њему. Шевченко је допунио овај лик симболиком бесмртности људске душе и непокорености народа.Смиљанска 2008, стр. 266—269. У стиховима „Не умире душа наша, // не умире воља, // И несити неће узорати // На дну мора поље” песник је ујединио свој народ са слободољубивим кавкаским народима у јединственом пориву ка слободи („несити” је уобичајен Шевченков еуфемизам за означавање светског зла, у којем је метафизичко зло стопљено са злом деспотизма). Други фрагмент увода представља обраћање Богу, које почиње прекором Господу зато што допушта зло, убиства и неправду, а затим изражава веру у Божју правду, која је једина способна да заустави „крваве реке”. То је старо филозофско-теолошко питање оправдања Бога који не зауставља зло (теодицеја).
Централни део поеме поново почиње мотивом присутним у уводу. Међутим, овде овај лајтмотив већ уводи читаоца у конкретне догађаје. На почетку овог дела развија се метафора освајачког рата као крвавог царског лова, хајке хртовима, гоничима, псарима (војском) на „срдачну слободу” (горштаке). Фрагмент се завршава ироничним величањем свих покретача крвавог лова. Са тим већим контрастом звучи понављање узвика „Слава!” у другачијем тоналитету — трагичном величању непокорених горштакова, „великих витезова”, са речима несаломиве вере у победу правде и „свете слободе”. Даљи полемички део поеме представља ремек-дело песниковог ораторског стила: полемику за обе стране (аутора и сатиричног опонента — „колонизатора”) води сам „аутор лично” у дијалогизованом ироничном или саркастичном монологу, где се туђа позиција и туђи говор пародијски преакцентују. Такав саркастични израз изграђен је из три дела: први је препричавање или цитирање „туђег говора” — говора званичне руске пропаганде: („Ми смо хришћани; храмови, школе, // Све је добро, сам Бог је код нас!”).
Други део је иронично дешифровање претходне тврдње: по форми ти стихови и даље припадају званичној реторици, а по смислу то је пародијско самооткривање и саморазоткривање правог смисла претходног хвалисања: („Само нам саклија [камена кућа] очи боде: // Зашто она стоји код вас, // Кад је нисмо ми дали; зашто ми вама // Ваш чурек [хлеб] не бацимо, // Као оном псу! Зашто ви нама // Не морате плаћати за сунце!”). Трећи део саркастичног исказа поново чини лицемерно званично хвалисање, у којем се након претходних саркастичних стихова већ испољава оштро снижен садржај: („Ето, само то! Ми нисмо лоши, // Ми смо прави хришћани, // Ми смо малим сити!”). Директном инвективом — оптужбом, аутор разоткрива званичне тврдње о „благостању” народа империје, показује лицемерје црквених догми и праксе, злочиначкост неких „светаца”, незадрживо освајање, трговину људима — кметство, изнуђивање, затворе и „чворнате кнуте” (бичеве) уместо хришћанског братољубља. Ова империјална реалност представља изругивање речи и жртви Христа — најсавршенијег оличења Богочовека за песника.