Петар Љубојевић (Нарта, 1690 или 1691 — ?) је аустријски капетан Вараждинског генералата (Славонске војне крајине) који је предводио вараждинске крајишнике у побуни (1754–55).

Био је пореклом из српске, православне крајишке породице. Као један од народних судија, истакао се у борби за очување крајишких привилегија. Приписана му је водећа улога у крајишким побунама у Вараждинском генералату 1735–36. године. У наредним годинама учествовао је у решавању православно-гркокатоличког спора око манастира Марче и спорова око избора лепавинско-северинског епископа; у вези с тим се дописивао са патријархом Арсенијем IV Јовановићем и почетком 1744. отпутовао је у Беч. Тамо је, лета 1745. године, предводио делегацију која је тражила очување граничних привилегија и потврду епископа од Дворског ратног савета, и добио дозволу за изградњу манастира Бршљанец.

Сукобио се са потпуковником М. Микашиновићем око положаја почетком 1750-их, а 1753. сарађивао је са командантом Вараждинског генералата С. Петацијем око емиграције православних свештеника и монаха из Марче.

Незадовољни новом организацијом генералата, повећањем трошкова за униформе и самовољом официра, граничари, предвођени њим, побунили су се у Северину 21. јануара 1755. године, прогласили комуну и погубили неколико официра (тзв. Северинска буна). Након што им је пуковник П. Л. Бек, који је био задужен за гушење побуне, обећао да ће их власти саслушати у замену за лојалност, почетком 20. фебруара предали су му меморандум са 35 тачака жалби и захтева, пославши га у Беч, где га је Петар однео са делегацијом 20. фебруара. Ситуација у генералату је и даље била напета, па је позвао на смиривање, што је прихваћено крајем марта. Полажући наде у комисију, која је започела истрагу 24. априла, по повратку из Беча известио је о успеху и позвао на сведочење. Појавивши се пред комисијом у Кањижи, ухапшен је, имовина му је конфискована и, означен као главни кривац за побуну, након завршене истраге у јулу, осуђен је на доживотну робију, са лишавањем чина и имовине. Претпоставља се да је остатак казне одслужио у околини Милана.

Звали су га „отац и мајка вараждинске границе“ (отац и мајка вараждинске границе). Побуна је организована у православној цркви у Северину.

Референце

Категорија:Срби у Хабзбуршкој монархији