мини|300пкс|десно|Покрајине Краљевине Срба, Хрвата и Словена у периоду 1918—1922.
Присаједињење Војводине Краљевини Србији извршено је у новембру 1918. године, на крају Првог светског рата, у контексту стварања Југославије. Етнички мешовита област коју су чинили делови Бачке, Баната и Барање, а коју су Срби заједнички називали Војводином, претходно је била део Аустроугарске. Делове ове територије Савезници су обећали Србији и Краљевини Румунији у замену за учешће у рату. У исто време, Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба са седиштем у Загребу прогласило је независну државу Јужних Словена који су у то време живели у Аустроугарској, са намером да са Србијом формира ширу јужнословенску државу. Српски народни одбор сазван је у Суботици како би припремио укључивање Војводине у будућу ширу јужнословенску државу.
Српска војска је почела да замењује аустроугарске снаге у региону након Примирја у Вили Ђусти. Границе српске војне окупације утврђене су средином новембра Београдским примирјем. Како се српска војска приближавала Новом Саду, Српски народни одбор је расправљао о томе да ли да се уједињеној држави придружи директним присаједињењем Србији или преко представника у Народном вијећу у Загребу и Држави Словенаца, Хрвата и Срба. Ово тело се определило за другу опцију, али је његове одлуке поништила новоуспостављена српска војна управа.
Регент Александар, уз подршку војске и лидера хрватских Срба и потпредседника Народног вијећа Светозара Прибићевића, одлучио је да се Војводина присаједини Србији пре било каквог општег уједињења. Овај потез је имао за циљ да подрије Народно вијеће у Загребу и поништи прихватање недавно усвојене Женевске декларације. Овај документ су договорили српски премијер Никола Пашић и Народно вијеће како би дефинисали уставни оквир будуће заједничке јужнословенске државе. Декларацију је Пашић прихватио под међународним притиском, али документ није задовољавао интересе регента Александра.
Након одбацивања Женевске декларације, у Новом Саду је сазвана Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи као народна скупштина која је присаједињењу требало да да привид самоопредељења и легитимитета. Делегати су се углавном састојали од представника разних словенских етничких група Војводине — који су у то време чинили 38% укупног становништва. Несловени, који су сматрани непријатељским нацијама, добили су само симболично представништво. Начин присаједињења Војводине и третман Народног вијећа изазвали су незадовољство, посебно међу Мађарима према Савезницима и Хрватима према Србима из Хрватске. Историчар Чарлс Инграо и филозоф и правни теоретичар Лазар Вркатић тврде да је ова епизода помогла у обликовању каснијег ауторитарног приступа регента Александра у управљању Краљевином Срба, Хрвата и Словена (касније преименованом у Југославију).
Позадина мини|Приближни обим територијалних обећања (црвено) Србији на рачун Аустроугарске, датих у време закључења Лондонског уговора Током Првог светског рата, предратне идеје о политичком консолидовању делова Аустроугарске насељених Јужним Словенима развијале су се под утицајем ратних догађаја. У почетку, такви планови су укључивали предлоге за ревизију Аустроугарске нагодбе из 1867. и увођење тријализма у Аустроугарској. Ти напори кулминирали су неуспешном Мајском декларацијом из 1917. године, коју је заступао Антон Корошец.
Крајем 1914. године, током одбране од аустроугарске инвазије, влада Краљевине Србије објавила је своје ратне циљеве у Нишкој декларацији, позивајући на ослобођење „неослобођене браће”, односно јужнословенског становништва Аустроугарске. Године 1915. Антанта је покушала да приволи Краљевину Италију да се придружи рату као савезничка сила нудећи јој различите територије, укључујући делове аустроугарске источне обале Јадранског мора, као што су Далмација и Јулска крајина (укључујући Истру), према Лондонском уговору. У исто време, Антанта је Србији понудила Бачку, Босну, Херцеговину, Срем и Славонију као компензацију за територије за које се очекивало да ће бити понуђене Бугарској како би се обезбедио савез са том земљом. Регион Баната обећан је Краљевини Румунији 1916. године, али је сепаратни румунски мир са Централним силама поништио то обећање.
Група далматинских политичара предвођена Франом Супилом и Антом Трумбићем основала је Југословенски одбор са циљем промовисања одвајања земаља насељених Јужним Словенима од Аустроугарске. Након неуспешних покушаја Србије да утиче на Антанту да примени принцип самоопредељења на јужнословенске земље, Југословенски одбор је подржао идеју о политичком уједињењу аустроугарских јужнословенских земаља и Србије и стварању Југославије. Југословенски одбор је уједињење видео као нужност потребну да се спречи подела Хрватске између Италије, Србије и Краљевине Угарске. Године 1917, представници Југословенског одбора и владе Србије издали су Крфску декларацију о својој намери да остваре то уједињење.
У последњим данима рата, како се одвијао распад Аустроугарске, Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба, којим је председавао Корошец, основано је као управно тело Јужних Словена који су живели у Аустроугарској и краткотрајној Држави Словенаца, Хрвата и Срба након распада царства. Све јужнословенске земље бивше Аустроугарске биле су представљене у Народном вијећу, осим Бачке и Баната — којима су додељена места у већу, али су та места углавном остала упражњена.
Етничка позадина мини|десно|Мапа бивших угарских жупанија које су чиниле Банат, Бачку и Барању Територије историјских региона Баната, Бачке и Барање углавном су одговарале површини пет жупанија бивше Краљевине Угарске. Према попису из 1910. године, територија је била вишеетничка са значајним мађарским, немачким (дунавске Швабе), румунским и српским заједницама. Бачка је углавном одговарала Бачко-бодрошкој жупанији, са 812.385 становника, од којих су 45% били Мађари, 24% Немци и 18% Срби. Банат је углавном одговарао Тамишкој, Торонталској и Крашовско-серењској жупанији: Тамишка жупанија је имала 500.835 становника, од којих су 34% били Румуни, 33% Немци, 16% Мађари и 14% Срби; Торонталска жупанија је имала 615.151 становника, од којих су 33% били Срби, 30% Немци, 21% Мађари и 14% Румуни; а Крашовско-серењска жупанија је имала 466.147 становника, од којих су 72% били Румуни, 12% Немци, 7% Мађари и 3% Срби. Барањска жупанија је имала 352.478 становника са мађарском већином (57%); најбројнија мањина били су Немци (32%), а следили су Срби (4%) и Хрвати (3%). Пет жупанија је заједно имало 2,75 милиона становника. Најбројнији су били Мађари (29%), а друга највећа група били су Немци (25%), затим Румуни (22%). Срби су чинили 16%.
Према попису из 1910. године, Срби и Хрвати су чинили трећину становништва које је насељавало део територије бивших пет жупанија која ће на крају бити додељена послератној Краљевини Срба, Хрвата и Словена, како је дефинисано на Париској мировној конференцији. Све словенске етничке групе заједно чиниле су 38%, а Срби су међу њима чинили убедљиву већину. Нешто мање од 33% становништва чинили су Мађари, скоро 24% Немци и 5% Румуни. Срби су колективне територије Барање, Бачке и Баната називали Војводина. Постојало је значајно територијално преклапање Бачке и Баната са историјском крунском земљом Аустријског царства под називом Војводство Србија и Тамишки Банат. Ову крунску земљу основао је цар Франц Јозеф као награду за српске заслуге царству у гушењу Мађарске револуције 1848., а враћена је Угарској деценију касније као корак ка Аустроугарској нагодби.
Увод мини|десно|upright|Јаша Томић је био рани заговорник присаједињења Војводине Србији. Војвођански Срби су у великој мери подржавали напуштање Аустроугарске, али су били подељени око метода — преко Народног вијећа у Загребу или преко блиских веза са Србијом. Састанак је одржан у Суботици 2. октобра на иницијативу Тихомира Остојића, секретара Матице српске. Скуп је донео резолуцију којом се подржава уједињење Јужних Словена, изражава незадовољство Срба и Хрвата у Бачкој, Банату и Барањи мађарском владавином и изражава подршка раду Народног вијећа у Загребу. Други састанак је сазван у Суботици 23—24. октобра ради спровођења резолуције. На састанку је књижевник Васа Стајић именован за члана Народног вијећа у Загребу као представник Војводине. Рану подршку Народном вијећу заменио је став да Србија треба директно да анектира ове територије. Присаједињење је заступао Јаша Томић из Српске народне радикалне странке, који је веровао да би тај потез ојачао српску позицију у преговорима са Народним вијећем. Томић је подржавао мађарску владу све до конференције одржане у Суботици 27. октобра, када је његова странка одлучила да промени курс.
Краткотрајна аутономна Банатска република, номинално у саставу Угарске, проглашена је у региону Баната. Банатско народно веће, на челу са Отом Ротом, прогласило је републику 1. новембра у Темишвару, ослањајући се на подршку мађарске и немачке заједнице. Два дана касније, 3. новембра, у згради Матице српске у Новом Саду основан је Српски народни одбор. На основу информација до којих је приватним контактима дошао Игњат Павлас, ово тело је закључило да је повлачење аустроугарских трупа из региона неизбежно и одлучило да преузме власт када до тога дође, пославши делегацију на челу са Павласом у Београд да затражи распоређивање Српске војске у Војводини.
Војно преузимање мини|десно|Председник Југословенског одбора Анте Трумбић и српски премијер Никола Пашић (први и други слева) Председник српске владе Никола Пашић је 2. новембра, након што је сазнао за предстојеће потписивање Примирја у Вили Ђусти којим су окончана непријатељства са Аустроугарском, рекао војводи Живојину Мишићу, начелнику српског Генералштаба, да српске снаге треба да запоседну делове Аустроугарске, укључујући Банат, Срем и Босну. Сутрадан је Мишић обавестио војводу Петра Бојовића да би Румуни могли покушати да заузму Банат и да сматра потребним да се такав потез предупреди напредовањем до линије Бела Црква — Вршац — Темишвар. Два дана касније, српска врховна команда, која се у то време налазила у Нишу, прихватила је Мишићеву идеју, прецизирајући да војска треба да напредује 10 км источније од те линије. Истог дана, српска војска је прешла Дунав код Ковина, успоставивши мостобран у Банату. Генерал Луј Франше д’Епере, као командант Савезничке источне војске, сазнао је за Примирје у Вили Ђусти. Када је од Париза затражио упутства како да поступи, речено му је да настави преговоре са мађарским представницима о посебном примирју. Српска војска је успорила преговоре одлагањем испоруке телеграма између преговарача и врховне команде како би омогућила својим трупама да заузму територију коју је желео регент Александар.
Бојовић је 8. новембра наредио Моравској дивизији да напредује у Банату до линије коју је првобитно назначио Мишић. Такође је наредио Дунавској дивизији да заузме Бачку напредовањем до линије Баја — Суботица — Сегедин, док је Дринска дивизија требало да напредује у Хрватску и Славонију и заузме регион Срема и даље, до линије Славонски Брод — Осијек — Печуј која обухвата регионе Славоније и Барање. Трупе су истог дана заузеле Белу Цркву. Српске трупе су 9. новембра стигле у Вршац у Банату и, крећући се кроз Срем, прешле Дунав код Петроварадина да би ушле у Нови Сад у Бачкој. Како су се трупе приближавале граду, Српски народни одбор је планирао преузимање цивилне контроле над градом, али је српска војска разоружала милицију коју је основао одбор. Војска је одбила да призна Српски народни одбор или његове одлуке или било какву цивилну власт. Уведена је војна управа и у Војводини су примењени српски закони, чиме је територија de facto анектирана.