Чешка филозофија је често избегавала „чисту“ спекулативну филозофију, која се пре појављивала током интелектуалних дебата у областима образовања (нпр. Јан Амос Коменски), уметности (нпр. Карел Тајге), књижевности (нпр. Милан Кундера), а посебно политике (нпр. Томаш Гариг Масарик, Иван Свитак, Вацлав Хавел). Међутим, један извор из књижевности разликовао је чешку националну филозофију од спекулативне традиције немачке мисли, наводећи да је она проистекла из народне мудрости и сељачког расуђивања.
Масарику се приписују заслуге за увођење епистемолошког проблема у модерну чешку филозофију, што је заузврат утицало на дискурс о симболу и симболизацији. Чешки филозофи су такође одиграли централну улогу у развоју феноменологије, чији је оснивач, немачког говорног подручја, Едмунд Хусерл рођен у Чешким земљама. Чеси Јан Паточка и Вацлав Белохрадски ће касније дати важан допринос феноменолошкој мисли. Филозофија у комунистичкој Чехословачкој званично је морала да се прилагоди совјетском марксистичко-лењинистичком дијалектичком материјализму, али је то такође произвело неке занимљиве тренутке као што су мисао Карела Косика или међународни марксистичко-хришћански дијалог који је водио Милан Маховец 1960-их који је довео до Прашког пролећа.
Позитивизам је постао важан и доминантан тренд модерне чешке филозофије, засењујући хербартијанство, у ономе што се објашњава као колективно „постреволуционарно“ мишљење које карактерише покушај отварања прозора ка Европи како би се елиминисали трагови филозофског провинцијализма.
Референце
Категорија:Филозофија по државама Категорија:Чешка књижевност Категорија:Чешка култура