Критика Библије, збирке верских текстова који се сматрају светим у хришћанству, јудаизму, самарићанству и другим аврамским религијама, често се тиче чињеничне тачности текста, моралне одрживости и наводне непогрешивости коју тврде библијски буквалисти. Остају отворена питања о библијском ауторству и томе који материјал треба укључити у библијски канон. Хришћански фундаменталисти сматрају Библију савршеном речју Божјом; фундаменталистички Јевреји имају слично високо мишљење о Хебрејској Библији.

Савремена наука сматра да је већина библијских књига непознатог или вишеструког ауторства и да комбинују традицију, мит и полемику, уместо строге историје. Критичари истичу библијске недоследности и текстуалне проблеме. Превођење Библије укључује интерпретативне изборе и манускриптне разлике, што доводи до дебата о тачности и значењу. Археолошки докази подржавају мали број догађаја из Старог завета, док многе друге доводе у питање. Критичари тврде да су рани библијски наративи, укључујући Књигу постања, излазак и Уједињено краљевство Израел, историјски и научно нетачни, будући да докази из археологије, геологије, астрономије, биологије и генетике противрече буквалним тумачењима. Иако постоји широк консензус да је Исус постојао, детаљи његове историчности су такође предмет расправе.

Филозофи Елизабет С. Андерсон и Сајмон Блекберн тврде да је Библија морално недоследна, цитирајући одломке за које кажу да одобравају ропство, геноцид, мизогинију, насиље и друге неетичке праксе.

Ауторство

Крајем 17. века, само је неколико проучавалаца Библије сумњало да је Мојсије написао Тору (такође познату као Петокњижје, традиционално названу „Пет књига Мојсијевих”), међу којима су били Томас Хобс, Исак Ла Пејер и Барух Спиноза, али су крајем 18. века неки научници попут Жана Астрика (1753)Encarta-encyclopedie Winkler Prins (1993–2002) s.v. "Astruc, Jean". Microsoft Corporation/Het Spectrum. почели систематски да доводе у питање његово ауторство. До краја 19. века, појединци попут Јулијуса Велхаузена и Абрахама КуненаEncarta-encyclopedie Winkler Prins (1993–2002) s.v. "Pentateuch. §2. Theorie van gesplitste bronnen". ишли су толико далеко да су тврдили да је дело у целини написало много више аутора током многих векова, од 1000. године п. н. е. (време Давида) до 500. године п. н. е. (време Јездре), те да је историја коју садржи често више полемичка него строго чињенична. До прве половине 20. века, Херман Гункел је скренуо пажњу на митске аспекте, а Албрехт Алт, Мартин Нот и школа историје традиције су тврдили да, иако су њене кључне традиције имале заиста древне корене, наративи су били фиктивни оквирни уређаји и нису били замишљени као историја у модерном смислу.

Савремени консензус међу проучаваоцима Библије јесте да је велика већина аутора библијских књига непозната. Већина њих је написана анонимно, а само неке од 27 књига Новог завета спомињу аутора, од којих су неке вероватно или сигурно псеудепиграфи, што значи да их је написао неко други у односу на онога за кога је аутор тврдио да јесте. Анонимним књигама традиционално су приписивани аутори, иако ниједна од њих, попут „Пет књига Мојсијевих”, или четири канонска јеванђеља „по Матеју, Марку, Луки и Јовану”, није издржала критичко преиспитивање. Изгледа да је само 7 неспорних Павлових посланица највероватније написао Апостол Павле, док је Откривење Јованово написао Јован са Патмоса (не Апостол Јован, нити аутор(и) остале „Јованове литературе”). Научници се не слажу око тога да ли је Павле написао „деутеропавловске посланице” и да ли је Симон Петар написао Прву посланицу Петрову; све остале књиге Новог завета које спомињу аутора највероватније су фалсификати. Међутим, за Пастирске посланице, то може бити углавном резултат преношења традиције „научног консензуса”, а не нешто што је засновано на доказима.

У 2. веку, гностици су често тврдили да је њихов облик хришћанства био први, и сматрали су Исуса учитељем или алегоријском фигуром. Елејн Пејџелс је предложила да постоји неколико примера гностичких ставова у Павловим посланицама. Барт Д. Ерман и Рејмонд Е. Браун истичу да научници широм света сматрају неке од Павлових посланица псеудонимним,Scholars who hold to Pauline authorship include Wohlenberg, Lock, Meinertz, Thornell, Schlatter, Spicq, Jeremais, Simpson, Kelly, and Fee. Donald Guthrie, , а према мишљењу Тимотија Фрика и других, то је укључивало фалсификовање у покушају Цркве да придобије Павлове гностичке присталице и окрене аргументе из осталих посланица наопачке.

Каноничност

Специфичне збирке библијских списа, као што су Хебрејска Библија и хришћанске Библије, сматрају се светим и ауторитетним од стране њихових верских заједница."Bible." The Crystal Reference Encyclopedia. West Chiltington: Crystal Reference, 2005. Credo Reference. 29. 7. 2009. Границе канона ефикасно су поставиле протоправославне цркве од 1. до 4. века; међутим, статус светих списа био је тема научних расправа у каснијим црквама. Све више, библијска дела била су подвргнута књижевној и историјској критици у покушају да се библијски текстови протумаче независно од цркава и догматских утицаја.

Средином другог века, Маркион Синопски је предложио одбацивање целе јеврејске Библије. Сматрао је да је Бог приказан у њој ниже божанство, демијург, и да је Мојсијев закон измишљен. Слично гледиште се назива Исусизам, које не потврђује ауторитет списа ниједног библијског текста осим Исусових учења у јеванђељима.

Јудаизам одбацује Нови завет и старозаветне деутероканонске књиге. Заједно са већином хришћана, такође дискредитују легитимност новозаветних апокрифа.

Етика

Елизабет Андерсон, професорка филозофије и женских студија на Универзитету у Мичигену, Ен Арбор, наводи да „Библија садржи и добра и зла учења”, и да је „морално недоследна”.

Андерсонова критикује заповести које тумачи да је Бог дао људима у Старом завету, као што су: убијање прељубника, хомосексуалаца и „људи који раде на шабат” (Књига Левитска 20:10; Књига Левитска 20:13; Књига Изласка 35:2, редом); наређења да се изврши етничко чишћење (Књига Изласка 34:11–14, Књига Левитска 26:7–9); изврши геноцид (Књига Бројева 21:2–3, Књига Бројева 21:33–35, Поновљени закони 2:26–35, и Књига Исуса Навина 1–12); и друга масовна убиства. Андерсонова сматра да Библија дозвољава ропство, пребијање робова, силовање заробљеница у време рата, полигамију (за мушкарце), убијање заробљеника и жртвовање деце. Она такође наводи неколико примера како би илустровала оно што сматра „Божјим моралним карактером”: „Рутински кажњава људе због грехова других ... кажњава све мајке осуђујући их на болан порођај”, кажњава четири генерације потомака оних који обожавају друге богове, убија 24.000 Израелаца јер су неки од њих згрешили (Књига Бројева 25:1–9), убија 70.000 Израелаца због Давидовог греха у 2. Самуиловој 24:10–15, и „шаље два медведа из шуме да растргну четрдесет и двоје деце” јер су некога вређала у 2. књизи о Царевима 2:23–24.

Андерсонова критикује оно што назива морално одбојним лекцијама Новог завета. Она тврди да нам „Исус каже да је његова мисија да учини да се чланови породице међусобно мрзе, како би њега волели више од својих ближњих” (Јеванђеље по Матеју 10:35–37), да „Ученици морају мрзети своје родитеље, браћу, сестре, жене и децу (Јеванђеље по Луки 14:26)”, и да Петар и Павле уздижу мушкарце изнад њихових жена „које морају слушати своје мужеве као богове” (1. Коринћанима 11:3, 1. Коринћанима 14:34–35, Ефесцима 5:22–24, Колошанима 3:18, 1. Тимотеју 2:11–12, 1. Петрова 3:1). Андерсонова наводи да Јеванђеље по Јовану имплицира да су „одојчад и сви који никада нису имали прилику да чују за Христа проклети [на пакао], без икакве своје кривице”.

Сајмон Блекберн тврди да се „Библија може читати као давање бланко овлашћења за груб однос према деци, ментално заосталима, животињама, животној средини, разведенима, неверницима, људима са различитим сексуалним навикама и старијим женама”.

Блекберн критикује оно што назива морално сумњивим темама Новог завета. Он примећује неке Исусове „моралне хирове”: да би могао бити „секташки” настројен (Матеј 10:5–6),: "Then the persona of Jesus in the Gospels has his fair share of moral quirks. He can be sectarian: 'Go not into the way of the Gentiles, and into any city of the Samaritans enter ye not. But go rather to the lost sheep of the house of Israel' (Matt. 10:5–6)." расиста (Матеј 15:26 и Марко 7:27) и да није придавао никакву вредност животу животиња (Лука 8:27–33).

Блекберн наводи примере морално критикованих делова Старог завета, попут фразе у Књизи Изласка 22:18 („Вештици не дај да живи.”) за коју каже да је „помогла да се живе спале десетине или стотине хиљада жена у Европи и Америци”. Тврди да старозаветни Бог очигледно „нема проблема са робовласничким друштвом”, сматра контролу рађања злочином кажњивим смрћу и „наклоњен је злостављању деце”. Додатни примери који се данас доводе у питање укључују забрану додиривања жена током њиховог „периода менструалне нечистоће (Књига Левитска 15:19–24)”, очигледно одобравање продаје кћерки у робље (Књига Изласка 21:7) и обавезу да се усмрти свако ко ради на шабат (Књига Изласка 35:2).

Историчност

Историчност Библије је питање Библијине „прихватљивости као историје”.

Археолошка открића од 19. века отворена су за тумачење, али уопштено говорећи пружају подршку за мали број наратива Старог завета као историје, док нуде доказе који доводе у питање друге.

Библијски минимализам је етикета која се приписује лабаво повезаној групи научника који сматрају да библијска верзија историје није подржана ниједним до сада откривеним археолошким доказом, те се Библији не може веровати као историјском извору. Аутор Ричард И. Перво детаљно описује неисторијске изворе Дела апостолских.

Историчност Исуса

Ваљаност јеванђеља оспоравају писци попут Керсија Грејвса и Џералда Месија, који тврде да прича о Исусу укључује елементе из митских прича, попут оних о Хорусу и грчким митовима.Freke, Timothy and Gandy, Peter (1999) The Jesus Mysteries. London: Thorsons (Harper Collins) Упоредна митологија истражује ове паралеле и сугерише да је хришћанство можда засновано на митској творевини, а не на историјској личности. Неки критичари предлажу да је Исус био јеврејска манифестација панхеленског култа познатог као Озирис-Дионис.

Заговорници теорије о миту о Христу тврде да се старост, ауторство и аутентичност јеванђеља не могу верификовати, те јеванђеља не могу сведочити о историчности Исуса. Ово је у супротности са писцима као што је Давид Штраус, који је само натприродне елементе јеванђеља сматрао митом, али док су ови натприродни митови били предмет спора, није било побијања аутентичности јеванђеља као сведочанства о историчности Исуса. Критичари јеванђеља попут Ричарда Докинса и Томаса Хенрија Хакслија примећују да су она написана дуго након Исусове смрти и да немамо стварно знање о датуму састављања јеванђеља. Ани Бесант и Томас Пејн истичу да аутори јеванђеља нису познати.

У савременој науци, теорија о миту о Христу сматра се маргиналном теоријом и одбацује је готово сваки научник.

Унутрашња доследност

Постоји много места у Библији у којима су недоследности — попут различитих бројева и имена за исту особину, и различитих редоследа за исте догађаје — наведене и представљене од стране критичара као потешкоће. Одговори на ове критике укључују модерну документарну хипотезу, хипотезу о два извора и теорије да су пастирске посланице псеудонимне. William. B. Eerdmans, 1997. / 9780802823953