, или, колоквијалније, , јесте сумо рвач. Иако се користи за дефинисање свих рвача који учествују у сумо мечевима, термин се чешће користи за професионалне рваче, запослене у Јапанској сумо асоцијацији, који учествују на професионалним сумо турнирима (који се зову ) у Јапану, јединој земљи у којој се сумо практикује професионално.
Професионални поштују традицију која потиче из периода Едо и стога следе низ кодекса и обичаја у свом свакодневном животу који их разликују од других мајстора борилачких вештина. Њихов живот као професионалаца врти се око поштовања традиционалних правила која се односе како на њихов живот у заједници, тако и на начин на који се облаче, при чему се ова друга правила мењају у складу са рангом који је рвач достигао током каријере.
Долазећи из многих нација, су једини запослени у Јапанској сумо асоцијацији који могу управљати организацијом након што одлуче да се пензионишу. Међутим, само малом делу рвача се пружа ова прилика, остављајући огромну већину пензионера из овог спорта у несигурној ситуацији.
Број активних достигао је врхунац од 943 у мају 1994. године, на врхунцу „ВакаТака бума”, али је до јануара 2024. пао на 599. Пад броја регрута који се пријављују да постану професионалци је главна тема у сумоу, јер се редовно обарају рекорди за најмањи број нових регрута.
Терминологија У популарној употреби, термин односи се искључиво на професионалне сумо рваче и представља алтернативни термин за или колоквијалнији израз . Аутори попут Доротее Бакингем и Марка Шилинга су приметили да би ови термини требало да имају предност над изразом „сумо рвач”, јер, пошто сумо има мало заједничког са грчко-римским рвањем, а више са џудом или аикидом, указано је да је погрешно користити термин „рвач” за дефинисање такмичара у сумо мечевима.
Два канџи знака која чине реч су знак за „снагу” или „моћ” () и знак за „ратника” или „самураја” (); последично, и идиоматски тачније, овај термин се може буквално дефинисати као „снагатор” или „моћни ратник”.
се често дефинише као прикладније колективно име за рваче као групу или као појединце. Сам термин потиче од скраћенице речи , која се у раном периоду Едо користила за дефинисање сумо рвача. Не постоји импликација хијерархије између термина и , јер су та два термина заменљива. Међутим, неки рвачи више воле да их ословљавају као .
Такође постоји и престижнији термин који се односи на рваче који су се уздигли до две највише дивизије ( и ). Реч односи се на старије који имају знатно виши статус, привилегије и плату од својих колега из нижих дивизија и искључује ниже рангиране рваче. Рвачима који се квалификују као такође се додељује суфикс на крају њиховог имена. Овај термин, који се такође налази у сумо терминима , и , потиче од речи , путне баријере која је коришћена за контролу кретања људи са места на место унутар Јапана. У феудалном Јапану, многи рвачи су регрутовани међу великим, снажним стражарима који су чували . Касније је суфикс „” почео да означава непобедив учинак.
Историја Порекло рвача мини|десно|150px| сумо рвача Помињање рвача може се наћи у традицијама које претходе појави сумоа у Јапану, у традицијама на копну азијског континента. У Кореји, у гробницама долине Т'унг-коу, мурали приказују рваче у набедреницима који изгледа изводе рвачке двобоје на задовољство дворских племића. Трагови рвачких активности доказани су ексхумацијом грнчарије која приказује рваче у корејској рвачкој одећи која датира из периода Кофун. Како се сумо укоренио у јапанским митовима и легендама, приче о снажним рвачима почеле су да се појављују у хроници (једном од првих историјских записа Јапана), а са њима и први извештаји о мечевима одржаним током периода Јамато. У исто време функција сумо рвача почела је да се појављује под термином . Ови рвачи су били регрути из провинција који су послати на Хеиан двор као данак који су организовали локални гувернери који су, да би обезбедили учеснике за дворске свечаности, наредили заједницама да у престоницу пошаљу сваког мушкарца надареног за рвање, коњичке трке или стреличарство. Иако су у то време рвачи уживали одређени степен признања, при чему су неки били регрутовани у дворску стражу; слање рвача било је обавезно на целој територији, а свако кашњење било је кажњиво затвором. Године 821, на двору су уведени кодекси који су личили на почетке бонтона како би се организовали турнири одржавани током банкета. Са успоном клана Минамото на власт, сумо и његови рвачи почели су да мењају своју праксу од дворске забаве до праве војне обуке. Током периода Сенгоку, Ода Нобунага је учинио сумо популарним спортом, потпомогнут појавом великих градова (као што су Едо, Осака, Сендај и Нагоја), који су убрзо почели да се такмиче са културним монополом Кјота, пошто је он до тада био једина јапанска метропола. У овим новим културним центрима појавиле су се рвачке групе, како из редова обичних људи тако и из ратничких класа, које су учествовале у свечаностима у шинтоистичким светилиштима.
Период Едо и структурирање сумоа Током периода мира успостављеног под Токугава шогунатом, Јапан је искусио невиђени период скитања за многе самураје који су изгубили свој друштвени положај са својим претходним господарима, који су били свргнути или убијени како би се шогунат могао потврдити. Ови самураји без господара, звани и, нису могли да се баве ниједном активношћу у оквиру своје друштвене категорије под претњом казне, а са периодом мира постало је готово немогуће да буду регрутовани од стране локалних господара (даимјоа) којима више није била потребна велика војна пратња. У истом периоду, сумо се постепено етаблирао као популаран спорт, а две крајности коегзистирале су једна поред друге. С једне стране, одређени моћни кланови (као што су Кишу Токугава, Маеда, Икеда, Мацудаира, Сакаи и Хосокава) формирали су пратње рвача организоване у краљевска домаћинства која су се звала , и уздигли су их у статус вазала. С друге стране, бројни и нису имали другог избора него да своје вештине борилачких вештина добро искористе на уличним сумо турнирима, званим , ради забаве пролазника. Слично томе, формирале су се бројне рвачке групе за уличну забаву и почеле да путују, понекад уз подршку светилишта која су их повремено регрутовала као део верских свечаности и како би помогла свештеницима у прикупљању новца за изградњу зграда. мини|600px|центар|Илустрација моћних професионалних сумо рвача у Јапану од (1867). Временом је ова мешавина професионалних рвача и осрамоћених , заједно са обичним људима који су учествовали у такмичењима снаге на уличним турнирима, дошла у сукоб око новца. Повремено су се дешавале напете туче, па чак и смртни случајеви. Јавни ред је постао толико нарушен до 1648. године да су власти у Еду издале указ о забрани уличног сумоа и мечева организованих за прикупљање средстава током свечаности. Укази се, међутим, нису ту зауставили, већ су такође утицали на рваче током неких тридесет година, објављивањем наредбе о забрани употребе , или имена у рингу, традиције која се поштовала од периода Муромачи. У исто време, упутства послата локалним господарима саветовала су драстичне уштеде на трошковима пратње, а одржавање и регрутовање вазализованих рвача је потпуно престало. Током наредне две деценије или отприлике толико, рвачи, сада без икаквих прихода, одлучили су да поднесу петицију властима за укидање забрана, формирајући коалиције интереса како би се заштитили од сваке насилне репресије њиховог покрета.
Године 1684, један по имену , вођа једне од ових коалиција, добио је дозволу да одржи турнир након што је предложио нови бонтон повезан са организацијом мечева. У ствари, систематизација сумоа у Еду (са увођењем првог и стриктном употребом четрдесет осам првих ) ишла је руку под руку са ауторизацијом сумо турнира. Како је сумо неизбежно постао систематизован, успостављени су нови системи рангирања рвача развојем употребе и увођењем рангова , и . мини|десно|200px| Асашио Таро I са својим на којем се налази грб „врапци и бамбус” () клана Дате, док се борио под покровитељством домена Уваџима. Око 1717. године, локални господари, који су престали да одржавају пратње рвача, оживели су ту праксу. Термин појавио се такође у исто време, заједно са специфичнијим термином , који се односио на рваче везане за покровитељство локалних господара. Са појавом бонтона, почеле су да се појављују приметне разлике како би се разликовали пратиоци локалних господара од рвача који нису били под заштитом покровитеља. је било дозвољено да носе два мача, док су рвачи без покровитеља носили само један, или чак бодеж. Рвачи који су учествовали на турнирима без покровитељства господара још увек нису имали самурајски статус нити плату, а њихове финансије су у великој мери зависиле од донација које су могли добити од организатора добротворних турнира или обожавалаца. Њихово учешће је посебно било мотивисано чињеницом да су могли бити регрутовани од стране домаћинства господара, ако су њихови резултати или популарност били вредни тога, и чињеницом да су били храњени и смештени током трајања турнира. У тим данима систем унапређења су одлучивали организатори турнира који су затим делили профит старешинама који су потом прерасподелили средства својим рвачима, при чему су рвачи под заштитом господара добијали бонусе и имали финансијску сигурност, док су остали држани у сиромаштву.
Господареви рвачи су добијали самурајски статус и плату. Било им је дозвољено да учествују као специјални гости на званичним турнирима организованим уз одобрење власти светилишта. Током ових турнира, они су представљали моћ домена у чије име су се борили, и носили су симболе господара на великим кецељама које се зову . Као представници својих домена, рвачи су присуствовали мечевима на турнирима у подножју ринга, и обавезно су оспоравали одлуке неповољне за своје господаре, као део ривалства између кланова. Да би се избегле конфронтације, постало је уобичајено прогласити нерешен резултат или одложити одлуку о исходу меча.
Пошто је професионални сумо био суштински повезан са доменима локалних господара, спорт је такође одражавао њихово здравље и политичку ситуацију у Јапану. Током ере Тенпо, феудални систем је уздрман глађу и побунама, а рвачи који су учествовали на турнирима постепено су се повлачили како би обављали своје дужности у домаћинствима даимјоа који су их одржавали. Са овим недостатком најпопуларнијих фигура, публика је постепено напуштала турнире, што је довело до рецесије унутар сумо асоцијација. Током периода бакумацу, феудални систем се урушио, што је довело до периода неизвесности у вези са будућношћу спорта, а самим тим и рвача. Ипак, сумо је успео да се етаблира као популаран спорт, признат као национални спорт, што је довело до опстанка статуса рвача.
Меиџи обнова и друштвени покрети Са Меиџи обновом и укидањем хан система, рвачи су изгубили покровитељство господара, који више нису могли да одржавају сопствена домаћинства. Са губитком сигурности прихода и друштвеног статуса дошао је и период полуцензуре сумоа, при чему је усвајање западне идеологије довело до перцепције сумоа као недостојног нове ере, јер су мечеви виђени као варварски, а полуголотиња рвача шокантном. Са нестанком заштите владе, неки рвачи су се организовали у ватрогасне бригаде. У исто време, организовани су политички кругови како би се очувале неке од јапанских аутохтоних традиција, спасавајући привилегију рвача да носе самурајске (перчин) 1871. године. Уз одсуство покровитељства од стране господара, откривена је и друштвена криза међу рвачима, који су сада отворено критиковали расподелу добитака са добротворних турнира. Када је Цар Меиџи наредио да се пред њим одржи меч 1884. године, рвачи Умегатани I и Одате оставили су на њега такав утисак да се његов однос према спорту променио, а са њим и став империјалистичких група које су позивале на укидање сумоа, враћајући спорту привид популарности.