Свети Сирмијумски мученици су били хришћански мученици погубљени током хришћанских прогона цара Диоклецијана 304. године у античком Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици . Постојање хришћанске заједнице у Сирмијуму забележено је у 3. веку нове ере и све до почетка 4. века живели су у релативном миру, као и остали хришћани у Римском царству. Крајем 3. века у Сирмијуму је била формирана епископија, а као први познати епископ помиње се Иринеј. Не зна се укупан број страдалих, али највише мученика је било погубљено на Артемидином мосту. Међу најистакнутијим погубљеним мученицима били су први сирмијумски епископ Иринеј, ђакон Димитрије и Анастасија, накнадно проглашени мученицима и свецима. Данас у Сремској Митровици на месту недалеко од некадашњег Артемидиног моста постоји пешачки мост, најдужи у Републици Србији, који носи назив Мост Светог Иринеја у част погубљеног сирмијумског епископа, а Свети Димитрије се још од средњег века сматра заштитником града.
Прогони хришћана у Сирмијуму Цар Диоклецијан, ради боље организације и управе, поделио је државу на 4 дела успоставивши је тетрархију у Римском царству. Владао је апсолутистички, а на крају своје владавине почео је сурово да прогони хришћане широм царства 303. године. Царским едиктима од хришћана је тражено да приносе жртве римским божанствима и на тај начин одају поштовање римској држави како би се избегао гнев богова. Хришћани који су одбијали жртвовање паганским боговима били су изведени пред суд у Сирмијуму где им се судило за деловање против римске државе и били су осуђени на погубљење.
Римска администрација је пажљиво бележила судске случајеве против хришћана. Управо преко њих су сачувани подаци како је први сирмијумски епископ Иринеј (лат. Ireneus) након испитивања пред гувернером провинције Паноније Пробом 6. априла 304. године одбио да се одрекне, након чега је мучен и погубљен на Артемидином мосту одсецањем главе док је његово тело бачено у Саву. Недуго након Иринеја, погубљен је и ђакон Димитрије (лат. Demetrius) 9. априла304. године. Међу погубљенима је био и Синерот (лат. Synnerot), баштован из Сирмијума кога је једна суграђанка пријавила као хришћанина након што јој се замерио. Анастасија (Стошија), рођена у Риму, ширила је хришћанство по целом царству, али је по пријави мужа Полибија да је хришћанка затворена у тамницу где је била мучена и касније спаљена. Фрушкогорски каменорезци Клаудије, Симпронијан, Касторије, Никострат (quator coronati) и Симплиције радећи за цара Диоклецијана и као скулптори одбили су да направе кип бога Ескулала због чега су били затворени, мучени и погубљени у Сирмијуму.
Прогони хришћана трајали су до 311. године када је цар Галерије, који је такође учествовао у суровим прогонима хришћана, донео Едикт о толеранцији чиме је хришћанима било дозвољено слободно исповедање вере. Цар Константин је две године касније, након победе у грађанском рату против Максенција, донео Милански едикт заједно са савладаром Леонтијем чиме је такође потврђено слободно исповедање хришћанске вере. То је означило трајни прекид хришћанских прогона и хришћанство је почело слободно да се исповеда широм Римског царства.
Међу осталим истакнутим хришћанским мученицима који су погубљени у Сирмијуму истичу се: Агрипин и Секундо Базилија Еузебије и Полион Хермилио и Стратоник Монтан и Максима
Култ Светог Димитрија почео је брзо да се развија и већ у првој половини 5. века изграђена је Базилика Светог Димитрија чији остаци се налазе на Тргу војвођанских бригада у центру Сремске Митровице. Приказ погубљења Светог Иринеја забележен је као сцена на икони која се данас може видети у српској православној црвкви Светог Димитрија. Мошти Свете Анастасије чувају се у задарској катедрали која јој је посвећена, а део њених моштију налази се и у римокатоличкој цркви Светог Димитрија у Сремској Митровици.
Референце
Категорија:Светитељи