Положај жена у Авганистану ограничен je након поновног доласка Талибана на власт 2021. године, повлачењем америчких трупа. Права су се мењала у зависности од владајућег политичког режима кроз 20. и 21. век, жене су осцилирале између периода потпуне еманципације до периода екстремних рестрикција.
Уједињене нације су 2023. године прогласиле Авганистан најопресивнијом земљом за жене на свету.
Историјски осврт
Златно доба Авганистана (1950-тих и 1970-тих) мини|Универзитет у Кабулу 1950-тих година Мохамед Захир Шах (рођен 15. октобра 1914, Кабул, Авганистан - умро 23. јула 2007, Кабул) био је краљ Авганистана од 1933. до 1973. године, који је својој земљи обезбедио еру стабилне владе. Након анархије и разбојништва 1920-их година, Захир и његова браћа, синови Мохамеда Надера Шаха, успоставили су поново контролу централне владе. Годинама је остајао у позадини, све док није учврстио своју власт уставом из 1964. године, којим је успостављена уставна монархија и забрана краљевским рођацима да обављају јавне функције. Устав из 1964. године омогућио је не само право гласа, већ и улазак жена у парламент. Тако су 1965. године, први пут у историји Авганистана, жене попут Анахите Ратибзад и Масуме Исмати Вардак изабране у парламент, симболично отварајући пут будућим генерацијама жена у политику. Једнакост мушкараца и жена пред законом је тада био револуционарни документ за тај регион. Промене су биле највидљивије у Кабулу почетком 1960-их, покренуте таласом либерализације и модернизације.
У урбаним центрима, пре свега у Кабулу, жене су активно учествовале у јавном животу. Носиле су одећу западног стила, често са марамом, али без покривања лица. Чиниле су значајан део студената медицине, права и педагогије на Универзитету у Кабулу. Пошто је похађање универзитета постало доступно девојкама, дошло је до појаве прве генерације професионалних жена – лекарки, правница и просветних радница. Жене су почеле да раде у јавној управи, медијима радио телевизије, у новинарству и здравству. Овај период обележио је одбацивање строгих кодекса облачења и традиционалних норми у јавности, чиме се и повећала слобода кретања. У градским срединама, Авганистан почео је да се развија у модерно друштво тог времена. Могле су саме да излазе, иду у биоскопе, паркове и да се друже са мушкарцима који им нису рођаци.
Мало је познато да су жене право гласа добиле још за време владавине Аманулаха Кана 1919. године.Авганистан је право гласа женама дао пре Сједињених Америчких Држава 1920. године и више од 50 година пре Швајцарске 1971. године. Ове реформе оспоравају устаљене стереотипе о Авганистану као друштву које је кроз историју било статично и изоловано од модерних токова.
Комунистички период (1978-1992) Комунистички период је био комплексан период идеологије и отпора.
Током совјетске интервенције у Авганистану осамдесетих година, САД је кроз тајни програм познат као Операција ,,Циклон" финансирала и наоружавала муџахедине (авганистанске борце отпора). Стратешки циљ ове операције био је исцрпљивање совјетских војних ресурса и спречавање ширење утицаја СССР-а. Америка је новац и оружје каналисала преко пакистанске обавештајне службе (ИСИ). Пакистан је распоређивао коме ће тај новац бити уручен, а предност су често добијале најрадикалније исламистичке групе које су биле најмотивисаније за борбу. Након повлачења совјетских трупа 1989. године и каснијег распада СССР-а 1991. године, стратешки интерес Америке за Авганистан нагло је опао. Избио је грађански рат између Муџахедина који више нису имали заједничког непријатеља. Окренули су се једни против других у борби за контролу над Кабулом. Владало је безакоње, силовање, пљачке и корупција међу ратним вођама.
Успон Талибана (1994.) Талибани су били група младих, религиозно образованих људи из паштунских племена који су се појавили као снага која је обећавала успоставу реда и сигурности. Многи од њих били су избеглице из Пакистана. Обичан народ је желео ред и сигурност, иницијално дочекујући талибане као ослободитеље. Пакистан је подстицао успон талибана, видећи у њима прилику за успоставу стабилног и сураднички настројеног партнера у Авганистану. мини|Талибани врше насиље над женама Специфичним тумачењем исламског закона, довело је до кршења права многих Авганистанаца, посебно жена. Жене су чиниле 70% наставника, 40% лекара, радећи у свим областима радних снага пре него што су талибани преузели контролу над Кабулом. Жене су претрпеле многа ограничења, попут искључења из образовног и јавног запошљавања, готово потпуну забрану напуштања домова без мушког старатеља. Обавезно је било ношење бурке која је прекривала цело тело и лице. Међународна заједница је ова ограничења сматрала као ускраћивање авганистанских жена за њиховим основним људским правима. Иако је члан 26 Уједињене декларације о људским правима предвиђао да „свако има право на образовање“.Чак је и школовање код куће било забрањено за жене и девојчице током прве владавине талибана.
САД нису били творци талибанског покрета, али су толерисале њихову владавину успоставњену 1996. године. Однос се драстично променио након што су талибани пружили уточиште Осами бин Ладену и организацији Ал-Каида, након напада на америчке амбасаде у Африци 1998. године. Кулминација односа догодила се након терористичког напада 11. септембра 2001. године. Талибани су одбили захтев САД-а за изручивањем Бин Ладена. Америка покреће војну инвазију и руше талибански режим с власти и започеле су двадесетогодишњи процес покушаја изградње нове државне структуре. Авганистанско друштво се драстично променило, посебно у урбаним срединама. Жене су поново постале новинарке, студенткиње, политичарке. Ова генерација жена, која је одрасла са правом на образовање и рад, данас представља главни извор отпора талибанској политици.
Повлачење америчких трупа и понован успон Талибана (2021.) Након повлачења америчких трупа из Авганистана августа 2021. године, талибани су се вратили на власт. Насиље и дискриминација над женама се погоршала, упркос тврдњи талибана да су постали мање строги, жене и девојчице се активно бришу из сфере друштвеног и јавног живота. Поред права жена, талибани настављају да крше и друга људска права. Талибани спроводе хапшења, мучења, јавне кажњавања, неправду и насиље без икакве одговорности. Одмах по повратку талибана на власт, жене су изашле на улицу да протествују, али талибани су извели десетине војника и употребили насиље, електрошокове, притварања и претње смрћу. Неке жене су чак и убијане, попут бивше посланице Мурсал Набизада.
Авганистанци који су се плашили прогона талибана, одлучили су да потраже избеглиште у другим земљама, међутим, сусрели су се са забрињавајућим околностима. Претње депортације, хапшења и притвори, док су некима истекле и визе због хапшења у процесу регистрације личних докумената. Авганистанске избеглице се боре да добију здравствену и правну заштиту. За жене је посебно тешко право на образовање. Младе девојчице и девојке суочавају се са родном дискриминацијом при упису у пакистанске школе.
Ментално здравље Савет безбедности Уједињених нација наводи на сексуално насиље над женама од стране талибанских званичника. Мисија Уједињених нација документовала је 21 случај у којих је умешано 15 жена и 6 девојчица у 2025. години. Према извештају, извршено је групно силовање авганистанских жена; неке жртве су биле свучене до голе коже или присиљене на брак.
Према подацима СЗО, стопа самоубиства израженија је код особа мушког рода (око две трећине) него код особа женског рода широм света. Авганистан је редак изузетак где самоубиства жена драстично премашују самоубиства мушкараца.
Према последњим документованим подацима, стопа самоубиства у 2021. години износила је 3,6 на 100 000 становника.
2021: жене: стопа је била 2,4 на 100 000 жена;
мушкарци: стопа је била 4,8 на 100 000 мушкараца.
Званичне статистике након 2021. године нису забележене нити системски праћене. Талибани не дозвољавају праћење тих података. Међутим, Светска здравствена организација и глобалне организације за људска права процењују да жене у Авганистану представљају приближно 80% свих забележених случајева самоубиства у земљи након доласка талибана. Ова алармантна стопа приписује се континуираној кризи менталног здравља и хуманитарној кризи која несразмерно погађа младе девојке и жене, према подацима које је објавио Tortoise Media и организација Zan Times што чини демографски преокрет.
Обраћајући се Савету, Фавзија Куфи, бивша заменица председника авганистанског парламента наводи: „Чињеница да се девојчице од чак и девет година продају, не само због економског притиска, већ и због чињенице да нема наде за њих, за њихову породицу , није нормална.“ Сваког дана барем једна или две жене изврше самоубиство. Сведоци смо прогресивног искључења жена и девојчица из друштва.
Стручњаци повезују ову појаву са системским гушењем женских права и слободе: губитак будућности и економске независности, забрана школовања и рада, пораст насиља у породици и присилних малолетничких бракова. Због недостатка институција и ресурса за ментално здравље, многе жене и девојчице окрећу се суициду као једином начину да побегну из изолације и репресивног окружења у својим домовима. Сматра се да 9 од 10 жена и девојчица трпи породично насиље.
Право на лечење Пре него што су талибани преузели власт у Авганистану, мушким лекарима је било дозвољено да прегледају женске пацијенте. Касније је уведена забрана да мушки лекар не сме да додирује тело жене под изговором консултација и њеног здравља.
У октобру 1996. године, женама је забрањен приступ традиционалним хамамима, односно јавним купатилима, зато што се сматрало неисламским. Мало ко је поседовао текућу воду, забраном овог важног објекта довело је до пораста шуге и вагиналних инфекција код жена. Ускраћена је хигијена и здравствена заштита. Авганистанско-америчка суторка Насрин Грос изјавила је 2001. године да је прошло четири године откако су многе Авганистанске жене могле да се моле свом Богу зато што „ислам забрањује женама да се моле без купања након менструације“.
Децембра 2023. године, талибани су забранили право на могућност школовања и похађања институција које нуде медицинско образовање. У одређеним провинцијама талибани су такође забранили мушким медицинским стручњацима да лече жене. Приморане су да остану без здравствене заштите јер неће бити здравствених радница које би их лечиле.
Врховни вођа талибана, Хаибатулах Ахундзада, издао је ову наредбу на састанку талибанског Министарства јавног здравља.
У апотекама у фебруару 2023. године, уведена је забрана продаје контрацептивних лекова и средстава у Кабулу. Смањује се могућност медицинске превенције и тестирања на различита обољења, као што су повишени крвни притисак, дијабетес, рак или полно преносиве болести.
Образовање и рад У септембру 2021. године, забрањено је школовање након 6. разреда основне школе, а у децембру 2022. године, забранили су девојчицама и женама да похађају високо образовање.
Док се економија урушава, жене из авганистанског министарства финансија смењене су на својим позиција од стране мушких рођака. Ове промене имају катастрофалне последице на дугорочни развој земље, где већ половина становништва живи испод границе сиромаштва. Одри Азулеј, генерална директорка УНЕСКО-а изјављује: ,, Четири године касније, 2,2 милиона девојчица и даље нема школу у Авганистану.“
„Закон о промоцији врлине и спречавању порока“, који су талибани увели 2024. године, забрањује свако изјашњавање жена на радио телевизијама. Глас жене сматра се ,,аврахом“, односно аврах је арапска реч која се односи на делове тела који морају бити прикривени. Жена не сме да се чује у јавности. Од 2021. године, више од 80% жена које раде у медијима, изгубило је посао.