Пресађивање фекалне микробиоте (ПФМ), познато и као пресађивање столице, јесте поступак преношења фекалних бактерија и других микроба из здраве у обољелу особу. ПФМ је дјелотворно лијечење инфекције бактеријом -{Clostridioides difficile}- (ИЦД). Код повратног ИЦД-а, ПФМ је дјелотворнији од самог ванкомицина и може побољшати исход након прве почетне инфекције.
Нежељени учинци обухватају опасност од инфекција; стога би даваоце требало прегледати на патогене.
Како ИЦД постаје све чешћи, ПФМ задобија све већи значај. Поједини стручњаци позивају на то да оно постане прва линија лијечења за ИЦД. ПФМ се користи експериментално за лијечење других гастроинтестиналних болести, укључујући колитис, затвор, синдром надраженог цријева, као и неуролошких стања, попут мултипле склерозе и Паркинсонове болести. У Сједињеним Државама, људски измет се од 2013. године уређује као експериментални лијек. У Уједињеном Краљевству, уређивање ПФМ-а је у надлежности Агенције за регулацију лијекова и здравствених производа.
Медицинска примјена Инфекција бактеријом -{Clostridioides difficile}-
мини|десно|Скенирајући електронски микрограф бактерије -{Clostridioides difficile}- из узорка столице.
Пресађивање фекалне микробиоте је приближно 85—90% дјелотворно код особа са ИЦД-ом код којих антибиотици нису дјеловали или код којих се болест поново јавља након примјене антибиотика. Већина пацијената се опорави након само једног ПФМ третмана.
Истраживање из 2009. утврдило је да је ПФМ дјелотворан и једноставан поступак који је био исплативији од непрекидног давања антибиотика и који је смањио учесталост отпорности на антибиотике.
Иако су поједини медицински стручњаци овај поступак некада сматрали „терапијом посљедњег избора” — због његове необичне природе и инвазивности у поређењу са антибиотицима, уоченог могућег ризика од преношења инфекције и недостатка покрића програма -{Medicare}- за столицу даваоца — званични ставови стручњака за инфективне болести и других удружења помјерили су се ка његовом прихватању као стандардне терапије за повратни ИЦД, као и ка покривању у оквиру америчког здравственог осигурања -{Medicare}-.
Препоручено је да се ендоскопско ПФМ уздигне на ниво прве линије лијечења за особе са погоршањем стања и тешким повратним ИЦД-ом.
У новембру 2022. године, ПФМ (-{Biomictra}-) одобрено је за медицинску употребу у Аустралији, а жива фекална микробиота (-{Rebyota}-) одобрена је за медицинску употребу у Сједињеним Државама.
Живе споре фекалне микробиоте (-{Vowst}-) одобрене су за медицинску употребу у Сједињеним Државама у априлу 2023. године. То је први производ фекалне микробиоте који се узима на уста.
Улцерозни колитис У мају 1988. године, аустралијски професор Томас Бороди лијечио је првог пацијента са улцерозним колитисом примјеном ПФМ-а, што је довело до дуготрајног нестанка симптома. Након тога, Џастин Д. Бенет објавио је први извјештај о случају који је документовао повлачење Бенетовог сопственог колитиса уз помоћ ПФМ-а. Иако се -{C. difficile}- лако искорјењује једном инфузијом ПФМ-а, чини се да то уопштено није случај са улцерозним колитисом. Објављена искуства лијечења улцерозног колитиса помоћу ПФМ-а у великој мјери показују да су потребне вишеструке и понављане инфузије како би се постигло дуготрајно ублажавање болести (ремисија) или изљечење.
Фибромијалгија и синдром надраженог цријева Преглед из 2024. године утврдио је да пресађивање фекалне микробиоте може смањити јачину бола и побољшати умор и квалитет живота код пацијената са фибромијалгијом. Преглед из 2023. године показао је да је пресађивање фекалне микробиоте побољшало симптоме синдрома надраженог цријева у поређењу са плацебом.
Нежељени ефекти Нежељени ефекти су били слабо разјашњени до 2016. године. Они су укључивали бактеријске инфекције крви, повишену температуру, синдром сличан синдрому системског инфламаторног одговора, погоршање запаљенске болести цријева код особа које су већ имале то стање, као и благе гастроинтестиналне тегобе које обично саме пролазе убрзо након захвата, укључујући вјетрове, пролив, нередовну столицу, надутост стомака, бол/осјетљивост у стомаку, затвор, грчеве и мучнину. Такође постоји забринутост да би се овим поступком могао пренијети ковид 19.
У Сједињеним Државама је 2019. једна особа преминула након што је примила ПФМ који је садржавао бактерије отпорне на лијекове, а друга особа која је примила исто пресађивање такође је била заражена. Америчка Управа за храну и лијекове издала је упозорење о могућим по живот опасним посљедицама пресађивања материјала од давалаца који нису правилно прегледани.
Техника Постоје смјернице консензуса засноване на доказима за оптималну примјену ПФМ-а. Такви документи описују поступак ПФМ-а, укључујући припрему материјала, избор и преглед давалаца, као и примјену ПФМ-а.
Цријевна микробиота обухвата све микроорганизме који настањују гастроинтестинални тракт, укључујући комензалне, симбиотске и патогене организме. ПФМ је пренос фекалног материјала који садржи бактерије и природне антибактеријске материје из здраве особе у обољелог примаоца.
Избор даваоца Припрема за поступак захтијева пажљив избор и преглед могућег даваоца. Блиски рођаци се често бирају због лакшег спровођења прегледа; међутим, у случају лијечења активне инфекције бактеријом -{C. diff.}-, чланови породице и блиски контакти могу и сами бити склонији томе да буду клицоноше. Овај преглед обухвата упитнике о анамнези, испитивање на различите хроничне болести (нпр. запаљенске болести цријева, Кронову болест, желудачноцревни рак итд.), као и лабораторијско тестирање на патогене гастроинтестиналне инфекције (нпр. -{Cytomegalovirus}-, -{C. diff.}-, салмонелу, гијардију, цријевне паразите итд.).
Припрема узорка Још увијек нема усаглашених лабораторијских стандарда, па се препоруке за количину узорка који се припрема разликују и крећу се од 30 до 100 грама фекалног материјала за дјелотворно лијечење. Свјежа столица се користи како би се очувала способност преживљавања (вијабилност) бактерија у њој, а узорци се припремају у року од 6—8 сати. Узорак се затим разрјеђује количином која је 2,5—5 пута већа од његове запремине, и то физиолошким раствором, стерилном водом или 4% млијеком. У појединим лабораторијама узорак и растварач се мијешају помоћу авана и тучка, док се у другим користи блендер. Употреба блендера изазива забринутост због уношења ваздуха, што може смањити дјелотворност, као и због стварања аеросола од фекалија чиме се може контаминирати простор за припрему. Суспензија се потом циједи кроз филтер и преноси у посуду за примјену. Ако ће се суспензија користити касније, она се може замрзнути након што се разриједи 10% глицеролом, те употријебити без губитка дјелотворности у поређењу са свјежим узорком. Материјал за пресађивање фекалија припрема се и примјењује у клиничком окружењу како би се осигурало спровођење свих мјера опреза.
Начин примјене Након што се припреми у облику суспензије, фекални материјал се може примијенити путем назогастричне и назодуоденалне сонде, кроз колоноскоп или у облику ретенционе клизме.
Механизам дјеловања Једна хипотеза о дјеловању пресађивања фекалне микробиоте почива на концепту бактеријске интерференције (ометања), то јест употреби безопасних бактерија ради истискивања патогених организама, на примјер путем конкурентског искључивања из еколошке нише. У случају ИЦД-а, патоген -{C. difficile}- се може идентификовати. Недавно је, у пилот-истраживању на пет пацијената, показано да је стерилни фекални филтрат сличне дјелотворности као и уобичајени ПФМ у лијечењу повратног ИЦД-а. Закључак овог истраживања био је да би растворљиви састојци филтрата (попут бактериофага, метаболита и/или бактеријских састојака, као што су ензими) могли бити кључни посредници дјелотворности ПФМ-а, прије него саме читаве бактерије. Сада је доказано да се валерат, кратколанчана масна киселина, обнавља у узорцима људске столице код пацијената са ИЦД-ом, као и у биореакторском моделу повратног ИЦД-а након примјене ПФМ-а, али не и самим престанком узимања антибиотика; стога би ово могао бити кључни посредник дјелотворности ПФМ-а. Друга истраживања су утврдила брзе, али стабилне промјене у профилу цријевних бактериофага након успјешног ПФМ-а (при чему долази до колонизације примаоца бактериофагима даваоца), па је то због тога још једна кључна област од интереса.
Насупрот томе, код других стања као што је улцерозни колитис, још увијек није идентификован ниједан појединачни узрочник. Међутим, анализа промјена у цријевном микробиому и метаболому након ПФМ-а као терапије за улцерозни колитис открила је неке могуће кандидате од интереса.
Историја Прва употреба измета даваоца као терапијског средства за тровање храном и пролив забиљежена је у „Приручнику за хитну медицину” Кинеза Хонг Геа у 4. вијеку. Хиљаду и двјеста година касније, љекар из династије Минг, Ли Чиџен, користио је „жуту супу” (познату и као „златни сируп”), која је садржавала свјежу, суву или ферментисану столицу, за лијечење стомачних болести. „Жута супа” се правила од измета и воде, а пацијент би је попио.
Бедуини су такође препоручивали узимање „свјежег, топлог камиљег измета” као лијек за бактеријску дизентерију; његову дјелотворност, која се вјероватно може приписати антимикробном суптилизину који производи -{Bacillus subtilis}-, анегдотски су потврдили њемачки војници Афричког корпуса током Другог свјетског рата. Међутим, ова прича је вјероватно мит; независна истраживања нису успјела потврдити ниједну од ових тврдњи.
Прву употребу ПФМ-а у западној медицини објавили су 1958. Бен Ајземан и његови сарадници, тим хирурга из Колорада, који су лијечили четири критично обољеле особе са фулминантним псеудомембранозним колитисом (прије него што се знало да је -{C. difficile}- узрочник) помоћу фекалних клизми, што је резултирало брзим опоравком. Већ више од двије деценије, ПФМ се нуди као могућност лијечења у Центру за дигестивне болести у Фајв Доку (Аустралија), а пружа га Томас Бороди, савремени заговорник овог поступка. У мају 1988. године, њихова група је лијечила првог пацијента са улцерозним колитисом примјеном ПФМ-а, што је дугорочно довело до потпуног повлачења свих знакова и симптома. Године 1989. они су помоћу ПФМ-а лијечили укупно 55 пацијената са затвором, проливом, болом у стомаку, улцерозним колитисом и Кроновом болешћу. Након ПФМ-а, 20 пацијената се сматрало „излијеченим”, а код још девет пацијената дошло је до ублажавања симптома. Пресађивања столице сматрају се око 90 одсто дјелотворним код особа са тешким случајевима колонизације бактеријом -{C. difficile}- код којих антибиотици нису дјеловали.
Прво рандомизовано контролисано испитивање код инфекције бактеријом -{C. difficile}- објављено је у јануару 2013. године. Истраживање је пријевремено обустављено због дјелотворности ПФМ-а, будући да је 81% пацијената постигло изљечење након само једне инфузије, а преко 90% након друге инфузије.
Од тог времена, различите установе нуде ПФМ као терапијску могућност за различита стања.
Друштво и култура Регулације Интересовање за ПФМ порасло је 2012. и 2013. године, мјерено бројем клиничких испитивања и научних публикација.
У Сједињеним Државама, Управа за храну и лијекове је у фебруару 2013. најавила да ће одржати јавни састанак под називом „Фекална микробиота за пресађивање”, који је одржан 2—3. маја 2013. године. У мају 2013. године, ФДА је такође објавила да уређује људски фекални материјал као лијек.