Ринотилексоманија је стручни назив за компулзивно и хронично чачкање носа које прелази границе уобичајене хигијене. Спада у групу поремећаја понашања усмјерених на тијело, а најчешће се јавља као одговор на стрес, анксиозност или досаду.

Шта проузрокује ринотилексоманију? Једни од главних криваца за ову појаву су стрес и анксиозност, такођер као кривац се сматра и досада. Такођер, ринотилексоманију узрокују и физиолошки и анатомски окидачи, сувоћа ваздуха (узрокује исушивање слузнице) и иритација. Алергија и рингитис такођер могу проузроковати чачкање носа.

Навика чачкања носа може бити и генетски преносива, будући да спада у поремећаје усмјерена на тијело, попут грижења ноктију или чупања косе. Ово се, према истраживањима, догађа због промјена у регијама мозга за самоконтролу и импулсе.

Посљедице Посљедице дуготрајне и компулзивне ринотилексоманије могу варирати од благих локалних иритација до озбиљних инфекција и трајних анатомских оштећења унутар носне шупљине и потенцијалне неуролошке ризике.

Најчешће посљедице буду хронично крварење, перфорација носне дупље, хронични синустис. Међу озбиљније посљедице убрајају се довођење патогена скроз до мозга (путем мирисних живаца), уношење бактерија и преношење и ширење вируса који доводе до инфекција.

Алцхајмерова болест Савремена истраживања указују на то да оштећење носне слузнице омогућава патогенима да преко мирисног (олфакторног) живца директно уђу у мозак. Овај процес покреће неуроинфламацију (упалу мозга) и стимулацију таложења амилоид-бета протеина, што се сматра једним од потенцијалних фактора ризика за развој Алцхајмерове болести.

Историја Прво систематско научно истраживање ринотилексоманије спровели су амерички научници Џејмс В. Џеферсон и Томас Д. Томпсон 1995. године. У анкети спроведеној међу одраслим становништвом у Висконсину, чак 91% испитаника признало је да повремено чачка нос, док је код 2% испитаника ово понашање испуњавало критеријуме патолошког поремећаја због озбиљних повреда.

Поремећај погађа све старосне групе, али се најчешће развија током д‌јетињства и адолесценције.

Дијагностика и лијечење Дијагноза се поставља када понашање постане репетитивно, одузима значајан дио времена, изазива видљиве повреде ткива и када пацијент неуспјешно покушава да престане са овом навиком.

Лијечење је мултидисциплинарно, и оно укључује технике замјене навика, медицинску његу слузнице и у тежим случајевима поремећаја користе се лијекови у виду антидепресива.

Референце