Александар I Обреновић (Београд, 2/14. август 1876 — Београд, 29. мај/11. јун 1903) је био краљ Србије (1889—1903), последњи из династије Обреновић, који је, заједно са својом супругом краљицом Драгом Обреновић, убијен у Мајском преврату 1903. Краљ Александар је био први син краља Милана и краљице Наталије Обреновић, и једини који је преживео детињство.
Рођен је 14. (2) августа 1876. као први син и дете кнеза Милана Обреновића и кнегиње Наталије, око месец и по дана након почетка Првог српско-турски рата, а две недеље након смрти бабе Марије Обреновић. Био је први српски краљ који се родио у Београду. Добио је име Александар по свом куму руском цару Александру II. Када је имао две године у седмом месецу му се родио брат Сергеј, али је пар дана по рођењу преминуо, тако да је Александар остао једини брачни син династије Обреновић. На свој седми рођендан 14. (2) августа 1883. га је отац званично уписао у војне редове. Поводом тога је краљ Милан истог дана издао и проглас у званичним новинама у којима се то јавља јавности, а поред тога је објавио и да VII батаљон сталног кадра од тада постаје пук, и да се зове "Пук Његовог Височанства Краљевића Престолонаследника Александра".
Детињство му је било обележено свађама његових родитеља, који су се напослетку незванично развели 1886, после чега је он живео у иностранству са мајком. Према условима незваничног развода, њих двоје су живелу у Висбадену у Немачкој. Две године касније је краљ Милан захтевао да се Александар врати код њега, што је Наталија одбила, па је на предлог Ота фон Бизмарка организована отмица принца Александра у Висбадену, када је под војном и полицијском пратњом дванаестогодишњи Александар узет од мајке, и послат у Србију. Око шест месеци након тога, на државни празник проглашења Краљевине Србије, отац му је 6. марта (22. фебруара) 1889. изненада поднео оставку на место краља и пренео круну на њега. С обзиром да није имао ни пуних 13 година, до пунолетства, које је требало бити 14. (2) августа 1894, у његово име је владало Намесништво које су чинили Јован Ристић, Јован Белимарковић и Коста Протић. Према Слободану Јовановићу, за време Намесништва је млади краљ био велика мистерија за народ, јер је ретко излазио у јавност, а и тим ретким приликама је увек ишао окружен тешком оружаном пратњом. Јавност је била обавештавана о његовом образовању, и углавном је могла да га види на неким светковинама и државним празницима.
Александар се 1893. прогласио пунолетним, укинуо Намесништво и преузео сву власт у своје руке. Овај потез га је начинио популарним. Овај својеврсни државни удар је из сенке организовао његов отац Милан. Пар месеци након што је преузео власт, отишао је у Тополу и положио венац на Карађорђев гроб. Друга одлука, која је дубоко озлоједила многе људе, је било укидање слободоумног устава из 1888. и враћање апсолутистичког устава из 1869. За време Александрове владавине, Србија је била у тешкој ситуацији. 1897. године је довео свог оца Милана у Србију. Милан није остао само као краљев отац, већ је добио титулу врховног заповедника војске. Русија је била нарочито неповерљива због ове одлуке, пошто је Милан био означен као аустрофил. Десет пута је мењао владу, три пута је мењао устав, а једном је накратко увео неуставно стање. Незадовољства је било и што се оженио удовицом Драгом Машин. Није био посебно омиљен међу Србима. Сматран је за слабог владара и мушкарца јер је супругину фамилију поставио на важне државне позиције.
Незадовољство појединих официра Александровом владавином је врхунац имало у мају 1903. када је група завереника, припадника тајног друштва Црна рука, предвођена Драгутином Димитријевићем Аписом мучки убила краљевски пар и бацила кроз прозор у двориште. Након смрти краља Александра, на трон Србије је дошла династија Карађорђевић. Стицајем околности је на његовог даљег рођака кнеза Михаила, такође извршен атентат 10. јуна (29. маја) 1868, односно тачно 35 година раније.
Његова владавина је била углавном засењена начином његове смрти и женидбом која није била популарна, па се стиче утисак да није скоро ништа добро урадио током своје владавине. Међутим, током путовања на Хиландар 1896. је спасио манастир од падања у бугарске руке и преко ангажовања свог оца је у периоду од 1897-1900 доста рађено на српској војсци.
За време његове владавине је Никола Тесла први и једини пут посетио Србију и Београд 1. јуна (17. маја) 1892. године, а Александар га је и лично дочекао сутрадан са министром просвете Андром Николићем. За време његове владавине су отворене и прве електране у Србији. Прва јавна електрана у Србији, Термоелектрана на Дорћолу, почела је са радом 5. октобра (23. септембра) 1893. године. Прва хидроелектрана, Мала хидроелектрана на реци Градац код Ваљева, отворена је 9. маја 1900. године, чиме је Ваљево постало први град са електричном енергијом у Србији. Такође је и у Ужицу 2. августа 1900. отворена прва хидроелектрана саграђена по Теслиним принципима — Мала хидроелектрана Под градом.
Први је српски владар који се сусрео са кнезом Николом у Србији, на Видовдан 1896. године, а био је миропомазан за краља, и учествовао је у прослави 500. годишњице боја на Косову у Крушевцу 27. (14) јуна 1889. године. Са краљицом Викторијом је уговорио споразум о међусобном изручењу криминалаца Србије и Велике Британије, који је начињен је 6. децембра (23. новембра) 1900. године у два примерка у Београду. Споразум је са српске стране потписао тадашњи председник Владе и министар спољних послова Алекса Јовановић, а са британске амбасадор Уједињеног Краљевства у Србији Џорџ Франсис Бонхам. Званично је објављен 25. (13) фебруара 1901. године у службеним Српским новинама.
Младост Рано детињство мини|лево|Слика Александра Обреновића из детињства са родитељима. После убиства кнеза Михаила Обреновића 10. јуна (29. маја) 1868. његов отац Милан Обреновић је изабран за новог кнеза Србије. Миланов отац Милош је био брат од стрица кнезу Михаилу. Милан се оженио Наталијом Кешко, кћерком молдавског бојара.
мини|лево|Слика из раног детињства Александар Обреновић је рођен 14. (2) августа 1876. године у једном породилишту које је лично финансирао његов отац Милан, који је у то време био кнез. Рођендан му је био 8 дана пре рођендана његовог оца. Око два месеца пре његовог рођења је Кнежевина Србија започела Први српско-турски рат, а месец дана раније му је преминула баба са очеве стране, Марија Обреновић. У званичним Српским новинама је наведено да је порођај кнегиње Наталије прошао добро, и да су и она и новорођени престолонаследник доброг здравља. Његову мајку је 4 дана по његовом рођењу ухватила грозница за коју је наведено да није озбиљна, али због ње она и кнез Милан за разлику од устаљеног обичаја нису примали никога у двор за Миланов 22. рођендан, који је био 22. (10) августа. Глас Црногорца је 17. (5) августа пренео да се кнегиња Наталија породила и дала Србији наследника. Том приликом је написано и "Дјелећи ову радост наше рођене браће у Србији, желимо да се скорим сјединимо у другој све-српској, заједничкој радости на уранку ослобођења укупног народа српскога, што у Турској страда". У то време је Кнежевина Црна Гора такође водила рат против Турака.
Крштен је 22. (10) октобра 1876, на прву годишњицу брака његових родитеља. Митрополит београдски Михаило га је са свештенством крстио, а добио је име Александар по свом куму руском цару Александру II. Цара русије је представљао амбасадор у Србији Андреј Николајевич Карцов, а поред њега су на крштењу присуствовали и сви тадашњи конзули, министри, чиновници, и остали званичници.
Када је имао две године, 14. (2) септембра 1878. му се родио млађи брат Сергеј (Сергије). За разлику од Александра, Сергеј је крштен врло брзо после рађања, а у званичним новинама Кнежевине Србије је наведено да су и он и кнегиња Наталија добро, упркос томе што се он родио у 7. месецу трудноће. Нажалост, Сергеј је живео само 5 дана пре него што је 19. (7) септембра преминуо услед грчева у гркљану. Истог дана је био сахрањен у Старој цркви Светог Марка у Београду.
Када је имао око 5 година на његовог кума Александра II, по коме је добио име, 13. марта 1881. је извршен атентат, а 13. (1) јуна му је преминула прабаба са очеве стране Томанија Обреновић. Томанија је била супруга Јеврема Обреновића, и са њим је започела грану династије Обреновић којој су припадали Милан и Александар. Идуће године, када је 6. марта (22. фебруара) Србија проглашена за краљевину, Александар је трећим чланом прогласа краља Милана Обреновића постао краљевић престолонаследник. Био је први краљевић Србије после цара Душана, који је био краљевић свом оцу Стефану Дечанском. У години када је постао краљевић је на његовог оца Милана 11. октобра извршен неуспешни атентат, када је Илка Марковић, удовица Јеврема Марковића, промашила краља пуцњем из револвера.
Упис у војне редове
мини|десно|Објава краља Милана о упису Александра Обреновића у војне редове 02.08.1883 По устаљеном обичају за престолонаследнике његов сваки рођендан се свечано прослављао, а на његов седми рођендан 14. (2) августа 1883. отац краљ Милан га је званично уписао у војне редове. Поводом тога је краљ Милан истог дана издао и проглас у званичним новинама у којима се то јавља јавности, а поред тога је објавио и да VII батаљон сталног кадра од тада постаје пук, и да се зове "Пук Његовог Височанства Краљевића Престолонаследника Александра". Такође је објављено и да је немачки цар Вилхелм I позвао Милана да у првој половини септембра 1883. присуствује великим маневрима XI корпуса немачке војске у околини Хомбурга, на који се он одазвао. Министар војске генерал Тихомиљ Николић је објавио наредбу поводом тог догађаја, у коме је наведен редослед приликом војне свечаности која би обележила тај чин, и речено је да краљевић Александар приступа као редов у 1. чету VII батаљона сталног кадра у чији рекрутни круг спада варош Београд. мини|десно|Александар Обреновић у тренутку приступања војсци 14. (2) августа 1883, на свом седмом рођендану. На дан прославе и свечаног чина поводом Александровог уласка у војску Београд је био окићен многобројним народним тробојкама, а улице су од 8 сати ујутру биле пуне народа. У 9 пре подне је у цркви Ружици започела архијерејска служба и блегодарење које је водио митрополит београдски Теодосије са многобројним свештенством. Седми батаљон, у који је Александар улазио и који је од тог дана носио његово име, био је постројен у горњем граду, а поред њих су били присутни и представници осталих трупа београдског гарнизона уз официре. По окончању службе у Ружици митрополит Теодосије је са литијом кренуо ка трибини која је била припремљена за краља Милана, краљицу Наталију, и престолонаследника Александра. На трибини су већ били присутни министри актуелне владе Милана Пироћанца. Долазак краљевске породице је поздрављен свечаном пуцњавом топова са београдских зидина.
Краљ и краљица су у град стигли у 10 сати уз поздрав окупљеног народа. На трибини је најпре прочитана молитва, па је затим командант активне војске прочитао наредбу и указ краља Милана који је објављен на насловној страни службених новина. Затим су војни министар (Тихомиљ Николић), командант дунавске дивизије, командант дунавске дивизије, командант дунавског пешадијског пука, командант VII батаљона, и командир 1. чете тог батаљона пришли краљу и дали му формулар чете. Он је својеручно у њега уписао име краљевића Александра, што је поздрављено 21 топовским метком. Батаљон се затим постројио за парадни марш, а Александра су до њега отпратили министар војске, командант дивизије, командант пешадијског дунавског пука и један краљев ађутант. Као знак да од тада ступа у службу под заставом млади Александар ју је пољубио, руковао се са командантом батаљона и командиром чете, па се са њим поставио на чело колоне. И тај чин је поздрављен испаљивањем 21 топовског метка, па је батаљон са Александром на челу парадним маршем прошао испред оца и мајке, па се вратио на трибину праћен војним министром и командантима.