мини|300px|десно|Територијални опсег Руске Империје
Руски империјализам је политичка, економска, културна и војна моћ или контрола коју врши Русија и њене државе претходнице над другим земљама и територијама. Обухвата освајања Руског царства, Руске Империје, империјализам Совјетског Савеза и империјализам Руске Федерације. Неки постколонијални научници су приметили недостатак пажње посвећене руском и совјетском империјализму у овој дисциплини.
Након пада Цариграда (1453), Москва је себе прогласила за трећи Рим, након Римског и Византијског царства. Почевши од 1550-их, Русија је током 150 година у просеку сваке године освајала територију величине Холандије. Ово је укључивало Сибир, средњу Азију, Кавказ и делове источне Европе. Русија се бавила насељеничким колонијализмом на овим просторима, а такође је основала колоније у Северној Америци, посебно на територији данашње Аљаске. На свом врхунцу крајем 19. века, Руска Империја је заузимала око једне шестине светског копна, што је чини трећим по величини царством у историји.
Крајем 18. века, императори су промовисали концепт „сверуске нације” сачињене од Великоруса, Малоруса (Украјинаца) и Белоруса, како би ојачали руске империјалне претензије на делове подељене Државне заједнице Пољске и Литваније. Император Николај I је учинио „православље, аутократију и народност” званичном империјалном идеологијом, која је тежила уједињењу многих народа у царству кроз руско православно хришћанство, лојалност императору и руство.
У Руском грађанском рату, руски бољшевици су преузели контролу над територијама бивше империје и основали Совјетски Савез (СССР). Иако се представљао као антиимперијалистички, имао је много сличности са царствима. Био је умешан у многе стране војне интервенције и у промене режима широм света, као и у совјетизацију. Под Јосифом Стаљином, СССР је спроводио унутрашњи колонијализам у средњој Азији кроз масовно присилно расељавање. Према споразуму Рибентроп—Молотов, Совјетски Савез и Нацистичка Немачка су поделили источну Европу између себе. Крајем Другог светског рата, већину земаља источне и средње Европе окупирао је СССР; ове земље Источног блока су се углавном сматрале совјетским сателитским државама.
Од 2010-их, аналитичари описују Русију под Владимиром Путином као неоимперијалистичку. Русија окупира делове суседних земаља и бави се експанзионизмом, најзначајније 2008. инвазијом на Грузију, 2014. анексијом Крима, и 2022. инвазијом на Украјину и анексијом њеног југоистока. Русија је такође успоставила доминацију над Белорусијом. Путинов режим је оживео империјалне идеје попут „руског света” и идеологије евроазијства. Користио је дезинформације и руску дијаспору да поткопа суверенитет других земаља. Русија је такође оптужена за неоколонијализам у Африци, углавном кроз активности Вагнер групе и Афричког корпуса.
Погледи на руски империјализам Монтескје је писао да „Московљани не могу да напусте империју” и да су „сви робови”. Историчар Александар Еткинд описује феномен „обрнутог градијента”, где су људи који су живели близу центра Руске Империје трпели веће угњетавање од оних на њеним ивицама. Жан Жак Русо је са своје стране тврдио да Пољска није слободна због руског империјализма. Године 1836. Николај Гогољ је изјавио да је Санкт Петербург био „нешто слично европској колонији у Америци”, примећујући да је било исто толико странаца колико и људи домаће националности. Према Алексеју Хомјакову, руска елита је била „колонија еклектичних Европљана, бачена у земљу дивљака” са „колонијалним односом” између њих. Сличан колонијални аспект идентификовао је и Константин Кавелин.Тврди се да се руски империјализам разликовао од других европских колонијалних царстава због тога што је био копнени, а не прекоморски, што је значило да су се побуне могле лакше угушити, а неке земље су поново освојене убрзо након што су изгубљене. Копнена основа царства такође је виђена као фактор који га је чинио подељенијим од поморских царстава због тадашњих потешкоћа у комуникацији и копненом транспорту.
Руски империјализам се повезује са радно интензивним и нископродуктивним економским системом заснованим на кметству и деспотској владавини, који је захтевао константно повећање обрадивих површина како би се легитимизовала власт и пружило задовољење поданицима. Политички систем је, са своје стране, зависио од земље као ресурса за награђивање носилаца функција, те је стога политичка елита од територијалне експанзије направила намеран пројекат.
Унутрашња колонизација Према Василију Кључевском, Русија има „историју земље која колонизује саму себе”. Владимир Лењин је неразвијене територије Русије видео као унутрашњи колонијализам. Овај концепт је први пут у контексту Русије увео Август фон Хакстхаузен 1843. године. Сергеј Соловјов је тврдио да је то зато што Русија „није била колонија која је од матичне земље била одвојена океанима”. За Афанасија Шчапова, овај процес је првенствено био покретан еколошким империјализмом, при чему су трговина крзном и риболов покретали освајање Сибира и Аљаске. Други следбеници Кључевског су идентификовали облике колонизације покретане, између осталог, војном или монашком експанзијом. Павел Миљуков је у међувремену указао на насиље овог процеса самоколонизације. Касније је Марк Басин приметио сличност између руског самоколонијализма и америчке границе.
Идеологије руског империјализма Територијална експанзија царства дала је аутократским владарима Русије додатни легитимитет, а истовремено је потчињеном становништву пружила извор националног поноса. Легитимизација царства је касније вршена кроз различите идеологије. Након пада Цариграда, Москва је себе прогласила за трећи Рим, након Римског и Византијског царства. У панегиричком писму великом кнезу Василију III написаном 1510. године, руски монах Филотеј (Филофеј) Псковски је прогласио: „Два Рима су пала. Трећи стоји. А четвртог неће бити. Нико неће заменити твоје хришћанско царство!”.Mashkov, A.D. Moscow is the Third Rome (МОСКВА – ТРЕТІЙ РИМ). Украјинска совјетска енциклопедија. Ово је довело до концепта месијанске православне руске нације као Свете Руси. Русија је тврдила да је заштитник православних хришћана док се ширила на територије Османског царства током ратова као што је Кримски рат.
Након победе монархистичке коалиције 1815. године, Русија је прогласила Свету алијансу са Пруском и Аустријом како би поново успоставила божанско право краљева и хришћанске вредности у европском политичком животу, чему је тежио Александар I под утицајем своје духовне саветнице баронице Барбаре фон Криденер. Написао га је цар, а уредили су га Јоанис Каподистријас и Александру Стурдза. У првом нацрту цар Александар I је апеловао на мистицизам кроз предложено јединствено хришћанско царство, са јединственом царском војском, што су друге монархије сматрале узнемирујућим. Након ревизије, Русија, Пруска и Аустрија усвојиле су прагматичнију верзију савеза. Француски дипломата Доминик-Жорж-Фредерик Дифур де Прад назвао је овај документ „апокалипсом дипломатије”. Света алијанса је у великој мери коришћена за сузбијање унутрашњег неслагања, цензуру штампе и гашење парламената у оквиру „Реакције”.
Под Николајем I, православље, аутократија и народност постали су званична државна идеологија. Она је захтевала да православна црква преузме кључну улогу у политици и животу, захтевала је централну власт једног аутократе или апсолутног владара, и прокламовала да је руски народ јединствено способан да уједини огромно царство због својих посебних карактеристика. Слично ширем „божанском праву краљева”, царева моћ би се посматрала као решавање свих контрадикција у свету и стварање идеалног „небеског” поретка. Хоскинг је тврдио да је трио „православље, аутократија, народност” имао кључне мане у два своја главна стуба, пошто је црква била у потпуности зависна и потчињена држави, а концепт народности неразвијен јер су многи званичници били припадници балтичког немачког племства, док су револуционарне идеје о националним државама биле тек „пригушени одјек” у систему који се ослањао на кметство. У пракси, то је аутократију оставило као једини одрживи стуб. Упркос њеној неразвијеној и контрадикторној природи, империјалну „сверуску” националност су прихватили многи империјални поданици (укључујући Јевреје и Немце), чиме је пружила одређену културну и политичку подршку Империји. Овај национални концепт први пут је показао свој политички значај крајем 18. века, као средство за легитимизацију руских империјалних претензија на источне територије подељене Државне заједнице Пољске и Литваније.
У 19. веку, панславизам је постао нова теорија легитимизације царства. Иако је настао у западнословенским (чешким и словачким) интелектуалним круговима 1830-их и наишао на подршку антиимперијалних украјинских покрета попут Ћирило-методијевског братства, панславизам су касније преузели конзервативни руски националисти као идеолошку подршку за пројектовање моћи Империје, посебно на Балкану. „До друге половине 19. века, руски публицисти су усвојили — и трансформисали — идеологију панславизма. Уверени у сопствену политичку супериорност и наоружани самопоуздањем у својој самопроглашеној улози заштитника од претње немачких и османских непријатеља, руски публицисти су тврдили да би се сви Словени, ради сопственог најбољег интереса, могли исто тако стопити са 'Великорусима'.”
Филолог сматрао је да песма „Руска географија” истакнутог руског песника из 19. века Фјодора Тјутчева изражава идеологију светског словенског царства:
Један од водећих теоретичара и политичких лидера евроазијског покрета, Николај Трубецкој, сматрао је да претходник руске државе није била Кијевска Рус, већ Монголско царство које је основао Џингис-кан. Џингис-кан је први ујединио читав евроазијски континент, а како је Трубецкој рекао: „по самој својој природи, Евроазија је историјски предодређена да обухвати један јединствени државни ентитет”.
Руска колонијална експанзија
мини|260px|Руска експанзија у Евроазији између 1533. и 1894. године Од 16. века надаље Русија је током 150 година у просеку сваке године освајала територију величине Холандије.
Сибир и Далеки исток
Руски експанзионизам је у великој мери профитирао од близине углавном ненасељеног Сибира, који је Русија постепено освајала још од владавине Ивана Грозног (1530–1584). Руска колонизација Сибира и освајање његових аутохтоних народа упоређени су са европском колонизацијом Америке и њених староседелаца, са сличним негативним утицајима на домороце и присвајањем њихове земље. Други истраживачи, међутим, сматрају да се насељавање Сибира разликовало од европске колонизације по томе што није довело до депопулације староседелаца, као и по томе што је пружило профитабилно запослење и интегрисало аутохтоно становништво у друштво насељеника.Batalden 1997, Северни Пацифик је такође постао мета сличне експанзије којом је успостављен Руски Далеки исток.
Године 1858, током Другог опијумског рата, Русија је ојачала и на крају анектирала северну обалу реке Амур и обалу све до корејске границе од Кине преко „Неправедних споразума” из Ајгуна (1858) и Пекинга (1860). Током Боксерског устанка, Руска Империја је извршила инвазију на Манџурију 1900. године, а догодио се и масакр у Благовјешченску над кинеским становницима са руске стране границе. Штавише, царство је повремено контролисало концесионе територије у Кини, посебно Кинеску источну железницу и концесије у Тјенцину и Даљену.
Између 1800. и 1914. године, 5,5 милиона европских Руса и других Словена преселило се у Сибир и на Далеки исток, надмашивши бројно локално азијско становништво, осим у Јакутији и на Камчатки, где су остали у мањини. Ова колонизација се наставила чак и током ере Совјетског Савеза у 20. веку.
Средња Азија