Надир међурасних односа у Америци је историјски период који је Рејфорд Логан одредио као раздобље у коме су међурасни односи у Сједињеним Државама били на најнижој тачки након Грађанског рата, којим је укинуто ропство. Овај период поклапа се са Позлаћеним добом и обухвата законско учвршћивање закона Џима Кроуа по окончању ере реконструкције, као и пораст линчовања и расних масакра. Историчари нису сагласни око тачног временског распона овог периода.
Логан је у својој књизи из 1954. године под насловом The Negro in American Life and Thought: The Nadir, 1877–1901 закључио да је то раздобље у коме је „положај Црнца у америчком друштву“ достигао само дно. Залагао се за 1901. годину као његов крај, указујући на то да су се међурасни односи након тога побољшали; други историчари, попут Џона Хоупа Френклина и Хенрија Артура Калиса, померили су крајњи датум чак до 1923. године. Израз надир и даље је остао у употреби; користио га је Џејмс В. Ловен у својим књигама још 2006. године, а употребљавају га и други истраживачи. Ловен опредељује касније датуме, тврдећи да је период након Реконструкције заправо био време раширене наде у расну равноправност, захваљујући идеалистичкој подршци севера грађанским правима. По Ловеновом схватању, прави надир почиње тек када су северни републиканци престали да подржавају права црнаца на Југу, око 1890. године, и трајао је све до америчког уласка у Други светски рат 1941. Овом периоду претходила је финансијска паника 1873. и континуирани пад цене памука. Преклапао се и са Позлаћеним добом и са Прогресивном ером, а његово главно обележје била је појава сундаун градова широм земље.
Иако се Логан усредсредио искључиво на Афроамериканце на југу Сједињених Држава, раздобље које је описао уједно представља и најгори период антикинеске дискриминације и ширег антиазијског расположења, подстакнутог страхом од Жуте опасности, што је подразумевало узнемиравање и насиље на Западној обали Сједињених Држава и уништавање Кинеске четврти у Денверу. sidebar "The Anti-Chinese Hysteria of 1885–86".
Позадина
Ревизионистички поглед на Реконструкцију
Почетком 20. века, поједини бели историчари износили су тврдњу да је Реконструкција била трагично раздобље у коме су републиканци, вођени осветом и користољубљем, војском приморавали јужњаке да прихвате корумпиране владе које су водили бескрупулозни северњаци и неквалификовани црнци. Такви „научници“ углавном су одбацивали и саму помисао да би црнци икада могли бити способни да управљају друштвом.
Најистакнутији заговорници овог гледишта припадали су Данинговој школи, названој по Вилијаму Арчибалду Данингу, утицајном историчару са Универзитета Колумбија. Још један професор са Колумбије, Џон Берџес, остао је упамћен по томе што је написао да „црна кожа значи припадност раси људи која никада сама по себи… није створила никакву цивилизацију“.
Ставови Данингове школе о Реконструкцији дуго су били владајући. Одражени су у популарном филму Дејвида В. Грифита Рађање једне нације (1915), а делимично и у роману Маргарет Мичел Прохујало са вихором (1934). Новији историчари овог периода одбацили су већину закључака Данингове школе и уместо њих дају другачију оцену.
Историја Реконструкције десно|мини|Хајрам Ревелс, први афроамерички сенатор САД, изабран 1870. године из Мисисипија. Још један црни сенатор САД, Бланш К. Брус, изабран је из исте државе 1874. године.
Према данашњем консензусу, Реконструкција је била време идеализма и наде, обележено и неким практичним достигнућима. Радикални републиканци који су изгласали Четрнаести и Петнаести амандман били су, углавном, мотивисани жељом да помогну ослобођеницима. Афроамерички историчар В. Е. Б. Ду Бојс заступао је овај став још 1910. године, а касније су га разрадили историчари Кенет Стамп и Ерик Фонер. Републиканске реконструкционе владе имале су удео у корупцији, али су донеле корист многим белцима и нису биле корумпираније од демократских влада или северњачких републиканских влада.
Штавише, реконструкционе владе су по први пут успоставиле државно образовање и установе социјалне заштите, чиме су унапредиле образовање и црнаца и белаца, а такође су настојале да побољшају положај бројних људи који су након дугог рата остали у беди. Ниједном реконструкционом државном владом нису доминирали црнци; заправо, црнци ни у једној држави нису достигли ниво заступљености сразмеран свом уделу у становништву.
Порекло
Насиље током ере Реконструкције
Неколико година након Грађанског рата, савезна влада, подстакнута расположењем на Северу, показивала је спремност да интервенише ради заштите права црних Американаца. Међутим, републикански напори у корист црнаца имали су своја ограничења: у Вашингтону никада није спроведен предлог земљишне реформе који је дао Биро за ослобођенике, а по коме би црнци добили парцеле на плантажној земљи (четрдесет хектара и мазга) на којој су ионако радили. На Југу су многи бивши конфедералци лишени права гласа, али су се Реконструкцији супротстављали насиљем и застрашивањем. Џејмс Ловен истиче да су између 1865. и 1867. године, док су беле демократе држале власт, белци у округу Хајндс у Мисисипију у просеку убијали по једног црнца дневно. Црне школе биле су посебна мета: школске зграде су често паљене, а учитељи бичевани, а понекад и убијани. Послератна терористичка организација Кју-клукс-клан (ККК) деловала је уз снажну локалну подршку, нападајући ослобођенике и њихове беле савезнике; савезне власти су ову групу углавном сузбиле захваљујући Актима о спровођењу из 1870–1871, али она није нестала и доживела је поновни успон почетком 20. века.
Упркос овим неуспесима, црнци су наставили да гласају и похађају школу. Писменост је нагло расла и многи Афроамериканци су бирани на локалне и државне положаје, а неколицина је служила и у Конгресу. Захваљујући посвећености црне заједнице образовању, већина црнаца била је писмена до 1900. године.
Континуирано насиље на Југу, нарочито распламсано у време изборних кампања, исцрпело је вољу северњака. Што је још важније, након дуготрајног рата и великих губитака, северњаци више нису имали снаге за огромно улагање новца и оружја које би било потребно да се угуши побуна белаца. Финансијска паника 1873. пореметила је привреду широм земље и изазвала додатне тешкоће. Побуна белаца оживела је десет година по окончању рата. Конзервативне беле демократе покренуле су све насилнију кампању, што су наговестили масакри у Колфаксу и Кушати у Луизијани 1873. године. Наредне године формиране су паравојне групе, попут Беле лиге у Луизијани (1874) и Црвених кошуља у Мисисипију и Каролинама, које су отворено радиле на збацивању републиканаца са власти, ометању црначког организовања и застрашивању и сузбијању гласања црнаца. Ове групе су позивале новинаре да извештавају о њима. Један историчар описао их је као „војно крило Демократске странке“.
Године 1874, у наставку спорних губернаторских избора из 1872, на хиљаде припадника милиције Беле лиге сукобило се са полицијом Њу Орлеанса и државном милицијом Луизијане и однело победу. Збацили су републиканског гувернера и на његово место поставили демократу Самјуела Д. Макенерија, заузели капитол, скупштину и оружарницу на неколико дана, а затим се повукли пред савезним трупама. Овај догађај познат је као „Битка на Тргу слободе“.
Крај Реконструкције
Северњаци су се колебали и на крају попустили пред Југом, одуставши од покушаја да контролишу изборно насиље. Аболиционистичке вође, попут Хораса Грилија, почеле су да се удружују са демократама у нападима на реконструкционе владе. До 1875. године демократе су имале већину у Представничком дому. Председник Јулисиз С. Грант, који је као генерал предводио Унију до победе у Грађанском рату, првобитно је одбио да пошаље војску у Мисисипи 1875. године када му се гувернер те државе обратио за помоћ. Насиље је обележило председничке изборе 1876. у многим областима и тако започело вишегодишњи тренд. Након Гранта, проћи ће много година пре него што би иједан председник ишта предузео да заштити законска права црнаца.
Закони Џима Кроуа и тероризам
Белачка надмоћ
Као што је већ напоменуто, беле паравојне формације допринеле су да белци преузму власт крајем седамдесетих година 19. века. Кратка коалиција популиста освојила је власт у неким државама, али су се демократе вратиле на власт после осамдесетих година 19. века. Од 1890. до 1908. наставили су да доносе законе и уставне амандмане с циљем да обесправе већину црнаца и многе сиромашне белце, при чему су Мисисипи и Луизијана донели нове државне уставе 1890, односно 1895. године, да би Афроамериканце лишили права гласа. Демократе су примењивале комбинацију ограничења регистрације бирача и начина гласања, попут пореза на гласање, захтева за писменошћу и дужином боравка, те измена гласачких кутија. Највећи притисак долазио је од елитних демократа са Чврстог Југа, где су црнци чинили већину гласача. Елитне демократе су, такође, настојале да обесправе и сиромашне белце. Афроамериканци су чинили апсолутну већину становништва у Луизијани, Мисисипију и Јужној Каролини и преко 40% становништва у четири друге бивше државе Конфедерације. Због тога су многи белци доживљавали Афроамериканце као озбиљну политичку претњу, јер би они на слободним и поштеним изборима држали равнотежу снага у већем делу Југа. Сенатор САД из Јужне Каролине, Бен Тилман, поносно је 1900. изјавио: „Учинили смо све што је у нашој моћи [да спречимо црнце да гласају]... разбијали смо главе да смислимо како да се решимо и последњег од њих. Пунили смо гласачке кутије. Пуцали смо у њих. Не стидимо се тога.“
Конзервативне белачке демократске владе донеле су законе Џима Кроуа, стварајући систем законске расне сегрегације у јавним и приватним објектима. Црнци су били одвојени у школама и у малобројним болницама, ограничавано им је где могу да седе у возовима и морали су да користе одвојене делове у неким ресторанима и системима јавног превоза. Често им је забрањиван улаз у поједине продавнице или им је ускраћивано коришћење трпезарија, тоалета и кабина за пресвлачење. Пошто нису могли да гласају, нису могли ни да буду чланови пороте, што је значило да нису имали готово никакву правну заштиту. Између 1889. и 1922. године, док су политичко обесправљивање и сегрегација увођени, према процени Националног удружења за напредак обојених људи (NAACP), линчовања су достигла највиши ниво у историји. Готово 3.500 људи постало је жртве линча, а скоро сви су били црнци.
Линчовања
Историчар Џејмс Ловен примећује да је линч наглашавао доживљај немоћи црнаца: „суштинско обележје линча јесте то што се убиство одиграва јавно, тако да сви знају ко га је починио, а ипак злочин остаје некажњен.“ Афроамеричка активисткиња за грађанска права Ајда Бел Велс-Барнет спровела је једно од првих систематских истраживања на ову тему. Документовала је да је најчешћи повод за линч била оптужба за убиство или покушај убиства. Открила је да су црнци „линчовани због свега и због ничега“ – због пребијања супруге, крађе свиња, „дрскости према белцима“, ступања у однос са белкињом уз њен пристанак – због тога што би се нашли на погрешном месту у погрешно време.
Црнци који би остварили економски успех суочавали су се са одмаздом или санкцијама. Када је Ричард Рајт покушао да се обучи за оптометристу и брусача сочива, остали радници у радионици су му претили све док није био приморан да оде. Године 1911, црним тркачима забрањено је учешће на Кентаки дербију јер су Афроамериканци победили у више од половине првих двадесет осам трка. Насиљем и законским ограничењима, белци су често онемогућавали црнцима да раде чак и као обични физички радници, а камоли као квалификовани занатлије или стручњаци. У таквим околностима, чак је и најамбициознијем и најталентованијем црнцу било изузетно тешко да напредује.