мини|Предијалци су били дужни да се на позив краља или бана опреме о свом трошку као лаки коњаници. На слици је хрватски коњаник из 17. века. Предијалци (, ), титула ситних племића у средњовековној Угарској и Хрватској. Предијалци су били вазални племићи на поседима католичке цркве.

Историја У средњовековној Угарској и Хрватској, Католичка црква била је водећи земљопоседник и феудални господар. Неки поседи припадали су одређеним црквеним великодостојницима (на пример бискупу), неки појединим установама (манастирима), а неки читавој црквеној организацији одређене области. Тако је на пример у Хрватској 1570. загребачки бискуп поседовао 235 димњака (пореска јединица од око 40-50 јутара обрадиве земље која је обухватала 2-8 сељачких домаћинстава), а загребачки Каптол (бискупија) 334 димњака, укупно више од највећих феудалаца - најмоћнији великаш, гроф Ердеди, имао је 526 димњака, а само још петорица имали су преко 100 димњака. Читава краљевина Славонија имала је 1570. године 3.654 димњака, не рачунајући градове Загреб (350), Вараждин (300) и Крижевце (114 димњака), значајан пад у односу на стање из 1543, када је било 4.606,5 димњака. По попису из 1573, број се повећао на 3.931,5 димњака.

По попису из 1570, у читавој Славонији било је само 395 племића са поседом. Од тог броја, 196 били су племићи једноселци (90 је држало по 1/2 димњака, а 106 по 1 димњак), док је 84% (332) имало до 5 димњака (око 20 кметовских породица). Више од 5 димњака имало је само 63 племићке породице, 9 је држало од 41 до 100 димњака, а преко 100 имало је само 6 породица, које су држале више од половине све расположиве земље и кметова. Великашима се у најширем смислу могло назвати мање од 50 породица, пошто је у целој Славонији 1598. било само 50 већих властелинстава (најмање, Раковец, имало је 1598. само 16 кметовских кућа).

Део црквене земље обрађиван је директно, као алодијални посед, а део је био подељен вазалним племићима, такозваним предијалцима. Њихов вазални посед, добијен од Цркве, звао се предијум. По дефиницији, предијалци су били вазални племићи на црквеним поседима. Неки су сами обрађивали земљу, али већина је имала мањи број кметова. Већина предијалаца држала је феудалне поседе од 1-2 димњака, са по 4-10 кметова. Као вазали католичке цркве, односно појединих црквених великаша, давали су део прихода са својих поседа сениору, а уз то били су обавезни да служе као коњаници у бандеријама црквених великаша. Новчана рента коју су плаћали кметови у 15. веку звала се куновина или мартурина: предијалци су задржавали трећину те своте, а остатак плаћали Цркви.

У 16. веку на неким поседима постојале су и мање групе слободних сељака (неплемића) предијалаца, који су сами обрађивали земљу и били ослобођени кметских обавеза, а у замену су вршили војну службу као коњаници, гласници, стражари у замковима или сакупљачи пореза. Тако је 1567. године на суседградско-стубичком властелинству (са укупно 303 димњака, бар 1.200 кметова) било свега 18 предијалаца, који нису били вазали локалног великаша, већ директно католичке Цркве (загребачке надбискупије). Неки од њих били су вође велике хрватско-словеначке сељачке буне (1573).

По попису из 1598, од укупно 12.349 домаћинстава (кућа) у краљевини Славонији, било је само 80 кућа предијалаца. Око 90% уписаних били су кметови, 3,5% слободњаци (430 домаћинстава), 2,6% грађани, а 2,2% племићи једноселци (племићи без кметова, 270 породица). Било је и 18 армалиста (племића без поседа, у градовима), 74 породице слугу (54), писара (11) и пастира (9), 25 рудара (у Самобору) и 36 породица вратара (властелинских војника по замковима). Уписане су и 3 породице стражара и 3 каштелана.

Види још

Туропољско племство Шљивари

Референце

Литература

Категорија:Историја Мађарске у средњем веку Категорија:Историја Хрватске у средњем вијеку Категорија:Племићке титуле