мини|Амблем Параолимпијских игара
Параолимпијске игре су Олимпијске игре спортиста са физичким оштећењима, параплегијом, церебралном парализом, ампутацијом, као и оштећењима вида. Оне су проистекле из игара параплегичара (-{Stoke Mandeville Games}-), чији је оснивач Лудвиг Гутман (-{Ludwig Guttmann}-), шеф болнице у Ејлсберију у Енглеској, један од најеминентнијих светских стручњака за оштећење кичме. Истога дана 29. јула 1948. када су отворене Олимпијске игре у Лондону, на спортским теренима поменуте болнице отворене су и игре параплегичара у којима је учествовало свега 16 припадника британских оружаних снага (14 мушкараца и 2 жене). То је била јавна демонстрација којом се хтело указати да се и особе са тешким физичким оштећењима могу бавити спортом.
Године 1952. у овим играма су учествовали и параплегичари Холандије и од тада су се као међународне почеле одржавати крајем августа сваке године на теренима Стоук Мандевила. Број земаља учесника се сваке године повећавао, а тиме и број млађих такмичара. Почев од 1960. године игре се одржавају сваке године у другој земљи под називом Параолимпијске игре. Настојало се да се она одржавају у оној земљи у којој се одржавају и Летње олимпијске игре.
десно|мини|200п|Тениски меч Прве Параолимпијске игре одржане су 1960. године у Риму. Окупиле су око 400 такмичара из 22 земље. Друге су одржане у Токију у новембру 1964, са 370 такмичара из 22 земље, треће у Израелу, четврте у Хајделбергу, у Западној Немачкој, од 1. до 11. августа уз учешће око 1000 такмичара из 43 земље. Одлуком генералне скупштине Међународне спортске организације инвалида ИСОД (-{International Sport Organization for the Disabled}-) Параолимпијске игре се не одржавају више као засебне приредбе, него у склопу Олимпијских игара мултиинвалида. Прве такве олимпијске игре одржане су од 3. до 11. августа 1976. године у Торонту. Због учешћа такмичара из Јужноафричке Републике на тим играма учествовало је само око 1000 такмичара из 38 земаља.
Такмичења параплегичара су планирана и адаптирана на основу правила одређене спортске гране. То су екипне спортске игре или појединачна такмичења у дисциплинама неких спортских дисциплина као: стреличарство, мачевање, бацање копља, бацање диска, куглање, кошарка, одбојка, стони тенис, пливање идр. Број дисциплина се стално допуњава. На играма у Стоук Мандевилу из Југославије је учествовао само Радомир Стаменковић из Београда. На играма 1954, 1955. и 1956. освојио је у пливању три пута узастопно прва места и златне медаље. Први пут је екипа од 21 параплегичара Југославије учествовала на четвртим Параолимпијским играма 1976. у Хајделбергу. Освојили су четири медаље и то: Петар Ситар 60 -{m}- спринт у колицима златну медаљу, Милка Милинковић 60 -{m}- спринт у колицима сребрну медаљу и у бацању копља бронзану медаљу и Јожа Окорен у бацању диска бронзану медаљу. Прве зимске Параолимпијске игре одржане су 1976. у Шведској.
Параолимпијске игре су од малог окупљања британских ветерана из Другог светског рата 1948. прерасле у један од највећих међународних спортских догађаја почетком 21. века. Параолимпијске игре су порасле са 400 спортиста са инвалидитетом из 23 земље у Риму 1960, где их је предложио доктор Антонио Маглио, на 4.520 спортиста из 163 национална параолимпијска комитета на Летњим параолимпијским играма 2020. године. Параолимпијци теже једнаком третману са олимпијским спортистима без инвалидитета, али постоји велики јаз у финансирању између олимпијских и параолимпијских спортиста.
Параолимпијске игре се организују паралелно и на сличан начин са Олимпијским играма, док Светске игре Специјалне олимпијаде признате од стране МОК-а укључују спортисте са интелектуалним тешкоћама (иако од 1992. године на Параолимпијским играма учествују и особе са интелектуалним тешкоћама), а Олимпијске игре глувих се одржавају од 1924. и ексклузивно је за глуве спортисте.The World Games for the Deaf and the Paralympic Games , International Committee of Sports for the Deaf (CISS), December 1996Special Olympics and the Olympic Movement, Official website of the Special Olympics, 2006
С обзиром на широк спектар инвалидитета које имају пара спортисти, постоји неколико категорија у којима се спортисти такмиче. Дозвољене сметње су подељене на десет прихватљивих типова оштећења. Категорије су оштећена мишићна снага, поремећени пасивни обим покрета, недостатак удова, разлика у дужини ногу, низак раст, хипертонија, атаксија, атетоза, оштећење вида и интелектуално оштећење. Ове категорије су даље подељене на различите класификације
Претече thumb|right|Сер Лудвиг Гатман
Спортисти са инвалидитетом на Олимпијским играма Спортисти са инвалидитетом су се такмичили на Олимпијским играма пре почетка Параолимпијских игара. Први спортиста који је то учинио био је немачки амерички гимнастичар Џорџ Ајзер 1904. године, који је имао једну вештачку ногу. Оливер Халаси, мађарски ватерполиста са ампутацијом, такмичио се на трима узастопним Олимпијским играма, почевши од 1928. Мађар Карољ Такач се такмичио у стрељаштву на Летњим олимпијским играма 1948. и 1952. године. Био је имао ампутирану десну руку и могао је да пуца левом руком. Још један спортиста са инвалидитетом који се појавио на Олимпијским играма пре Параолимпијских игара била је Лис Хартел, данска такмичарка у коњачком спорту која је оболела од дечије парализе 1943. а која је освојила сребрну медаљу у дресури.
Стоук Мандевил игре
Прва организована атлетска манифестација за спортисте са инвалидитетом која се поклопила са Олимпијским играма одржана је на дан отварања Летњих олимпијских игара 1948. у Лондону, Уједињено Краљевство. Др Лудвиг Гутман из болнице Стоук Мандевил, који је био у јеврејско-немачког порекла, и коме је Савет за помоћ академцима избеглицама (CARA) помогао да побегне из нацистичке Немачке 1939. године, био је домаћин спортског такмичења за британске ветеране Другог светског рата пацијенте са повредама кичмене мождине. Прве игре су се звале Међународне игре у инвалидским колицима 1948. и требало је да се поклопе са Олимпијским играма 1948. године. Гутманов циљ је био да створи елитно спортско такмичење за особе са инвалидитетом које би било еквивалентно Олимпијским играма. Игре су поново одржане на истој локацији 1952. године, а уз Британце су учествовали холандски и израелски ветерани, што је то учинило првим међународним такмичењем те врсте. Ова рана такмичења, такође позната као Игре у Стоуку Мандевилу, описана су као претходници Параолимпијских игара, а Стоук Мандевил заузима слично место у предању параолимпијског покрета као што Грчка има на Олимпијским играма.
Ова рана такмичења су описана као претходници Параолимпијских игара, а Стоук Мандевил има слично место у историји параолимпијског покрета као што Грчка има на Олимпијским играма; од 2012. године, параолимпијски пламен укључује „ватру наслеђа“ упаљену у Стоук Мандевилу, иако је комбинован са пламеном упаљеним у земљи домаћину за формални почетак штафете бакље. Почевши од 2024. године, будуће штафете параолимпијске бакље ће званично почети у Стоук Мандевилу, као еквивалент олимпијском пламену који се ствара у Олимпији.
Прекретнице
Било је неколико прекретница у параолимпијском покрету. Прве званичне Параолимпијске игре, које су се поклопиле са деветим Играма у Стоук Мандевилу, али које више нису отворене само за ратне ветеране, одржане су у Риму 1960. године. Оне су биле замисао Антонија Маглија, Гутмановог пријатеља и следбеника, а финансирао их је скоро у потпуности Маглиов послодавац, Национални фонд за осигурање радника у Италији, који је тада водио Ренато Морели, који је такође био председник Међународног удружења за социјално осигурање. На Играма 1960. такмичило се четири стотине спортиста из 23 земље. Од 1960. године Параолимпијске игре се одржавају у истој години када и Олимпијске игре. Игре су у почетку биле отворене само за спортисте у инвалидским колицима; на Летњим играма 1976. године, спортисти са различитим инвалидитетом су први пут били укључени на Летње параолимпијске игре. Са укључивањем више класификација инвалидитета, Летње игре 1976. су се прошириле на 1.600 спортиста из 40 земаља.
Летње параолимпијске игре 1988. у Сеулу биле су још једна прекретница за параолимпијски покрет. У Сеулу су Параолимпијске летње игре одржане непосредно после Летњих олимпијских игара 1988. године, у истом граду домаћину, на већини локалитета. Ово је поставило преседан који се следио 1992, 1996 и 2000. године. На крају је формализован споразумом између Међународног параолимпијског комитета (IPC) и Међународног олимпијског комитета (МОК) 2001. године,DePauw and Gavron и продужен је до 2020. Два комитета су 10. марта 2018. додатно продужила уговор до 2032. године. Упркос томе што су одржане у истом региону, Зимске параолимпијске игре 1992. користиле су друга места такмичења од оних која су се користила за Олимпијске игре. Зимске параолимпијске игре 1994. биле су прве зимске игре које су користиле исте просторе и имале исти Организациони комитет као Зимске олимпијске игре.
Зимске игре
Прве зимске параолимпијске игре одржане су 1976. године у Ерншелдсвику у Шведској. Ово су биле прве Параолимпијске игре на којима је могло да се такмичи више категорија спортиста са инвалидитетом. Зимске игре су се одвијале сваке четири године исте године као и њихове кореспондирајуће летње игре, баш као и Олимпијске игре. Ова традиција се одржавала до Игара 1992. у Албервилу, Француска; након тога, почевши од Игара 1994. године, Зимске параолимпијске игре и Зимске олимпијске игре одржавају се у парним годинама одвојеним од летњих олимпијских игара. Зимске игре се одржавају две године после летњих.
Међународни параолимпијски комитет thumb|left|alt=Бела зграда са дрвећем поред ње испред. Поред зграде пролази аутомобил.|Седиште IPC-а у Бону. thumb|Први параолимпијски симбол (1988–1994), користио је пет па.
Међународни параолимпијски комитет је глобално управљачко тело Параолимпијског покрета. Састоји се од 178 националних параолимпијских комитета (NPC) и четири међународне спортске федерације за особе са инвалидитетом. Председник IPC-а је Ендрју Парсонс. Међународно седиште IPC-а је у Бону, Немачка. IPC је одговоран за организовање Летњих и Зимских параолимпијских игара. Такође служи као Међународна федерација за девет спортова (параолимпијска атлетика, параолимпијско пливање, параолимпијско стреличарство, параолимпијско дизање тегова, параалпско скијање, параолимпијски биатлон, параолимпијско скијашко трчање, хокеј на санкама и плес у инвалидским колицима). Ово захтева од IPC-а да надгледа и координира светска првенства и друга такмичења за сваки од девет спортова које регулише.
Чланство у IPC такође укључује националне параолимпијске комитете и међународне спортске федерације. Међународне федерације су независне спортске федерације које је IPC признао као једине представнике параолимпијског спорта. Одговорности међународних федерација укључују техничку јурисдикцију и вођење такмичења и местима за обуку у њиховим спортским дисциплинама током Параолимпијских игара. IPC такође признаје медијске партнере, сертификује званичнике, судије и одговоран је за спровођење подзаконских аката Параолимпијске повеље.
Од свог оснивања 1989. године, IPC има сарадњу са Међународним олимпијским комитетом (МОК). Делегати IOC-а су такође чланови МОК-а и учествују у одборима и комисијама МОК-а. Два управљачка тела остају различита, са засебним Играма, упркос блиском радном односу.Gilbert and Schantz
Параолимпијске игре су осмишљене да нагласе атлетска достигнућа учесника, а не њихов инвалидитет. Недавне игре су нагласиле да ове игре говоре о способностима, а не о инвалидитету. Покрет је драматично порастао од својих раних дана – на пример, број спортиста који учествују на Летњим параолимпијским играма порастао је са 400 спортиста у Риму 1960. на 4.342 спортиста из 159 земаља у Рио де Жанеиру 2016. године.. Параолимпијске летње и зимске игре су признате на светској сцени.