Крајња десница у Србији обухвата спектар политичких партија, ванпарламентарних покрета, организација и неформалних група у Србији које се налазе на крајњем десном крилу политичког спектра. Иако су ове групе идеолошки хетерогене, заједнички именитељи већине актера су наглашени ултранационализам, друштвени конзервативизам, антиглобализам и противљење евроатлантским интеграцијама. Најекстремнији се могу везивати за суперматизам, заговарање сегрегације људи, нативизам, расизам, верски фанатизам и ксенофобију. Иако у јавности присутан у траговима, забележене су групе и са јасним неонацизмом.
У време пада комунизма у Европи и распада социјалистичке Југославије, прва крајња десна опција, која се појављује на политичкој сцени Србије је био Српски четнички покрет Војислава Шешеља, који након изласка из прве српске националистиче странке Српске народне обнове, оснива сопствену странку. Под овим именом није му тада било дозвољено да региструје политичку странку, стога Шешељ 1991. оснива Српску радикалну странку (СРС). Странка, на таласу тада растућег српског национализма, због слања својих добровољаца на ратиште у Хрватској и политичкој борби против остатака комунистичког система, који су видели у Социјалистичкој партији Србије и Југословенској левици добија значајну популарност. У Рашкој области (Санџаку) лидер Муслимана Сулејман Угљанин по узору на СДА у Босни и Херцеговини, оснива Странку демократске акције Санџака, која на ултра-националистичкој основи окупља тадашње Муслимане (данас Бошњаке) са циљем отцепљења од Србије, а због реакције српских власти Угљанин је био принуђен да напусти земљу и потражи азил у Турској. Албански ултра-национализам и иридентизам на Косову и Метохији, који је дуго био под вођством марскистичких и социјалистичких албанских лидера, током 1996/1997 преузима новооснована крајње екстремистичка Ослободилачка војска Косова, која од америчке безбедносне агенције ЦИА бива стављена на листу терористичких организација.
Након неповољних ратних исхода за Србе, Војног и политичког пораза Републике Српске Крајине, останка Републике Српске унутар Босне и Херцеговине и губитка суверенитета над Косовом и Метохијом, појављују се унутар српског друштва знатно радикалније групе од СРС-а. Ово је нарочито било уочљиво у периоду након политичких промена и свргавања Слободана Милошевића 2000. године, односно у време доласка странака ДОС-а на власт. Нова власт се суочила са појавом мањих екстремистичких група екстремне десне орјентације које су физички обрачун и насиље сматрале за уобичајени начин борбе против оних које су сматрали непријатељима Српства. Прекидање трибина грађански, проевропски и антиратно орјентисаних организација, напади на припаднике све видљивије ЛГБТ заједнице, кулминирали су. Неке од ових, у организационом смислу маргиналних, али у јавности све присутнијих организација, покушавале су да се нађу под „кишобраном” тада парламентарне СРС, која је била највећа опозиција странкама некадашњег ДОС-а.
Са друге стране раст исламског фундаметализма на Блиском истоку довео је до појаве одређених вехабистичких (салафистичких) група у Санџаку, које су биле повезане са исламским тероризмом. На планини Нинаји крај Новог Пазара, 2007. године полиција је открила и разбила Прентићеву групу, а многи припадници су ухапшени. Група је како је објављено, требала да изврши више терористичких напада у Београду и Новом Пазару.
Уставни суд је 2011. донео забрану за неонацистичку организацију Национални строј, и ултранационалистичку организацију Образ 2012. године.
Са појавом мигрантског таласа 2010-их крајње десничарске организације изразиле су противљење мигрантима. Овај наратив заступали су Двери и Заветници, који су касније прерасле у политичке странке. Али и неформалне организације попут Левијатана и Народних патрола. Народне патроле су организација која је и настала са циљем патролирања и упозоравања миграната „како да се понашају”.
Иако нису политички институционализоване, у Србији постоје варијанте крајње деснице попут хришћанске деснице и неонацизма. Крајње десничарске групе обично су антисемитске и/или исламофобичне. Такође промовишу антикомунизам, милитаризам и религиозни фанатизам. Неке групе позивале и на рехабилитацију нацистичких колаборациониста из Другог светског рата попут Недића, Љотића и Аћиф-ефендије. Крајња десница оличена у неформалним групама као сталне противнике сматра ЛГБТ+ заједницу, ромску заједницу, али и активисте и невладине организације које етикетирају као „стране плаћенике“.
Екстремистички испади крајње десничарских група у Србији су у опадању, што би се могло протумачити да се налазе под контролом државног или неког парадржавног апарата. Међутим ова чињеница указује на опасност од могућности њиховог активирања у одређеном тренутку. Крајње десничарске групе су често малобројне и институционално маргинализоване, иако на интернету крајње десничарски садржаји могу добити значајну праћеност.
Преглед Истраживања
Према савременој немачкој историчарки Барбари Н. Висингер (нем. Barbara N. Wiesinger), крајња десница у Србији се може поделити у две групе: прва група је под утицајем хришћанске деснице, клерикалног национализма, конзервативизма и ксенофобије. Друга група је добро повезана са међународним неонацистичким и белачким супремацистичким групама које такође промовишу ксенофобију и ауторитарне ставове; разлика између ове две групе је у томе што су ставови ове друге усредсређенији на расу.
Јово Бакић, професор социолог и истакнути левичар, истиче да је приметио да крајње десничарске групе такође обично буду антисемитске и исламофобичне. Појединци крајње деснице такође често величају хашке осуђенике попут Војислава Шешеља, Радована Караџића и Ратка Младића, док су неке групе истовремено подржавале колаборационисте Милана Недића и Димитрија Љотића, и позивале на њихову рехабилитацију. Додатно, неке крајње десничарске групе промовишу историјски ревизионизам о овим личностима. Промовисање теорија завере је уобичајено међу крајњом десницом, како наводи Јово Бакић.
Бакић додатно наводи да је такође приметио да крајње десничарске групе промовишу културу „насиља младих“, пошто редовно организују сукобе са полицијом, или против мањина као што су Роми, ЛГБТ+ популација и левичари. Такође наводи да крајње десничарске групе формирају перцепцију непријатеља, при чему су то најчешће Запад, традиционалне политичке партије или мањине, док Русију сматрају пријатељем или „братом“.
Марина Лажетић, америчка истраживачица из Бостона, стручњакиња за миграцијама и сарадница невладиних организација у Србији, наводи да крајње десничарске групе фокусирају своје идеолошке циљеве на мањине како би стекле подршку јавности; поред ромске популације, муслимани су такође честа мета. Ово резултира формирањем „шовинизма благостања“, који портретише мањине као „оне који не заслужују“. Развој шовинизма благостања у Србији био је сличан оном у другим деловима Европе; мањине се приказују као оне које „не заслужују“ да користе предности српских социјалних програма.
Предраг Петровић, директор истраживања у НВО Београдски центар за безбедносну политику и сарадница Марија Игњатијевић, у свом извештају истичу: Првобитно се крајња десница фокусирала на друге етничке групе у бившој Југославији због југословенских ратова, иако су се касније окренуле ка „унутрашњим непријатељима“ након свргавања Слободана Милошевића. Најмање од касних 2010-их, крајње десничарске групе су такође почеле да промовишу неколико наратива у вези са мигрантима услед европске мигрантске кризе, као што је називање непријатељима и тврдња да су мигранти криминалци или терористи.
Феминистичка организација Реконструкција женски фонд наводи у свом памфелту под називом Смрт фашизму—слобода народу да крајње десничарске групе редовно организују протесте који су познати по стварању насиља; често учествују у тучама на фудбалским утакмицама, и организованим нападима на учеснике парада поноса.
У раду Екстремна десница у Србији и ризик од десног тероризма, који су саставили Желимир Кешетовић са Факултета безбедности, Владимир Нинковић из организације Транс конфликт Србија и Срђан Милашиновић, са Полицијско—криминалистичке академије, 2012, наводи се да су неонацистичке групе повезане са хулиганским групама, док крајње десничарске групе и навијачке организације генерално деле чланство.
Сви предходно наведених аутори су сагласни у томе, да су крајње десничарске познате по свом антизападном расположењу и евроскептицизму, које испољавају кроз нападе на невладине организације (НВО) и активисте које сматрају „антидржавним“, „антисрпским“ или „страним плаћенцима“. Према публикацији шведске новинарке Нине Мернер (Ninna Mörner) The Many Faces of the Far Right in the Post-Communist Space ,којој говори о државама бившег комунизма, крајње десничарске групе обично осећају мање блискости са другим европским нацијама.
Општи осврт Крајње десничарске групе такође промовишу став да су западне силе заговарале сецесионистички национализам у другим републикама СФР Југославије. Ово је проистекло из ставова западних политичара који су се залагали да унутрашње границе република некадашње СФР Југославије остану непромењене, а српски народ остао подељен у више држава. Поред тога што перципирају Запад као непријатеља, крајња десница је означава и некадашњу југословенску комунистичку власт као непријатељску; сматрају је диктатурском и антисрпском због наратива да су комунисти покушали да уништи „српски национални, верски идентитет и традицију“. Антикомунизам је такође кључни елемент крајње десничарских група; уједно све ове групе умањују значај партизанског покрета током Другог светског рата. Проруске десничарске групе су такође отворено учествовале на комеморацијама Дана победе над фашизмом, због својих проруских ставова. Њихово учешће је у оштрој супротности са сентиментом о заједничкој борби Црвене Армије и југословенских партизана против фашизма у Другом светском рату, који је присутан у Србији.
Већина крајње десничарских група заступа милитаризам, религиозни фанатизам и шовинизам. Залажу се повратак Косова под пуни суверенитет Србије, као и очување традиционалних и патријархалних вредности и противљење абортусу. По питању економије, крајње десничарске групе у Србији обично заговарају економска и социјална решења која су левичарскија него у другим земљама. У погледу религије, све крајње десничарске групе, изузев поједних неонацистичких, се декларишу као верници. Исказују поштовање према Српској православној цркви и развијају везе од 1990-их.
Симболика Српска крајња десница прихвата српске националне симболе: заставу тробојку, двоглавог орла и крст са 4 оцила. А како Изабела Кисић из Хелсиншинског одбора за људска права наводи, ови симболи се користе у модификованој форми и у амблемима и симболима конкретних организација. Такође присутни су и верски православни симболи, попут руског крста , док Образ и Српска акција користе Христограм као „хришћански православно-патриотски“ симбол. Крајње десничарске групе често користе узвике попут „Србија Србима“. Такође користе пежоративне термине за мањинске групе у Србији.
Током југословенских ратова, посебно фолк али и други музички жанрови широко су коришћени су од стране појединих извођача за промовисање националистичких ставова,шовинизма према другим народима и етничког чишћења, што није феномен карактеристичан само за Србе, већ за све народе у окружењу.
Припадници крајње деснице често истичу своје опредељење кроз одевне предмете са јасно истакнутом симболиком. Бренд одеће Отаџбина креира мајице инспирисана српском историјом и традицијом.
Утицај
Регрутовање мини|250x250п|alt=Крајње десничарски и проруски симболи у Београду|Београдски графити који се преводе као „Слава Русији!“ заједно са неонацистичким и симболима белачке супремације. Крајња десница подржава успостављање ближих веза са Русијом, а такође је стала на страну Русије у руско-украјинском рату.