Карољ Кнезић (, ) био је хонведски генерал у мађарској војсци. Погубљен је због учешћа у Мађарској револуцији 1848. године и сматра се једним од 13 мученика из Арада.

Живот Породица Његов отац, Филеп Кнезић, био је граничарски официр хрватског порекла,Мађарски пантеон: 150 истакнутих личности мађарске историје, уметности и књижевности ... Аутор: Сандор Марки али у аустријској служби, а мајка, Борбала Бенке, била је Мађарица, и била је у сродству са чувеним Михаљом Латасом, официром који је касније побегао из аустријске војске и постао турски генерал под именом Омер-паша.

Кнезић је завршио војну школу у Грацу. Веома мало знамо о почетку његове каријере. Негде почетком 1840-их, премештен је у Егер где се 14. јула 1842. године верио се са Каталин, ћерком сенатора из Егера, Михаља Капитања (†1853). Венчали су се у јуну 1844. у Егерској катедрали, до тада је Кнезић већ био капетан. У њиховом браку су се родиле две ћерке:

Олга (1845 - Мишколц, мај 1898), која је постала супруга Јожефа Гребера Ирен (1847 - Егер, август 1882), која се удала за свог зета, Шандора Гребера.

Његова супруга је сахрањена у православној цркви у Егеру, са исписаним пуним именом, мађарском транскрипцијом Јекатерина Валова Кароља Кнежића.

Војничка каријера Након завршетка војних школа, постао је поручник, а почетком 1840-их, капетан у 34. пешадијском пуку стационираном у Галицији. Као део 3. батаљона, добио је наређење да оде у Егер, где је упознао своју будућу супругу. Пре револуције, био је hauptmann' 34. пешадијског пука Пруске.

Кнежић је подржавао мађарску ствар и у почетку се борио против словачких милиција. У другој половини јуна 1848. његова јединица је послата у борбу против прохабзбуршких Срба који су се побунили. Његов помоћник је описао Кнежића као човека „реда и тачности“, који је многе у посадама своје бригаде, а касније и дивизије, познавао по имену и лично се бринуо о снабдевању, јер је често говорио „само гладан и поцепан војник је кукавица“. Ако је било потребно, најдуже би остао без хране и воде, а док је камповао, обично је лежао на голој земљи и у блату.

Кнежићеве трупе су се бориле код Сентамаша, затим су отишле у Сегедин, а одатле у Терексентмиклош (фебруар 1849). Године 1849, након пораза код Каполне, његовим трупама је наређено да пређу Тису како би се ујединиле са трупама Јаноша Дамјанича и напале Солнок. Кнежићева бригада је прешла Тису код Варкоња 5. марта, где су он и Јанош Дамјанић упознали. Дамјанич, Србин, наводно га је загрлио и рекао:„Дрхтим од радости што коначно поново видим Словена који се више боји Бога него света“.

Код Солнока (5. марта 1849), Кнежићева бригада се борила у центру деснице. Почевши од средње Тисе, служио је у III корпусу под Дамјаничем, а затим се придружио Горњој армији (I и II корпус). Код Тапиобичке (4. априла) је заузео и држао мост од стратешког значаја. Борио се у тешким биткама код Ишасега (6. априла 1849), Ваца (10. априла 1849) и Комарома (26. априла 1849). Након тога је одликован чином генерала и ратном медаљом друге класе. III корпус је под његовом командом марширао до Будима, јер је Дамјанич имао потешкоћа због прелома ноге. Због свог војног успеха и одликовања, у том тренутку је унапређен у генерал-мајора. Током опсаде Будима (4–21. маја 1849), добио је информацију да се његов брат, мајор, борио у аустријској страни. Узнемирен, предао је команду једном од својих официра, а након победе његов брат је заробљен, али неповређен. Његов брат је убрзо побегао назад у аустријску војску.

Након битке код Переда (20–21. јун 1849), када је Артур Гергеи смењен са дужности команданта, а Лајош Кошут именован за команданта корпуса Горњетиске армије, Кнежић је потом служио у Министарству одбране. Кошут је дао Кнежићу место гувернера Трансилваније, али погоршање војне ситуације довело је до прилично брзог пада руководства. Након што је војска положила оружје и предала се Русима, он је, заједно са осталим затвореницима, предат аустријској војсци и ушао у затвор у Араду. Његова жена га је у почетку неговала, али ју је он послао кући у септембру. Аустријанци су одржали војни суд за све вође мађарске војске. Осуђен је на смрт вешањем и био је осми у реду за погубљење (четврти међу онима који су погубљени вешањем). Његове кости су откривене 1932. године током поплаве у Араду и његови посмртни остаци тренутно почивају у крипти арадског гробља. Кнежић је био један од 13 мученика Арада, имена за погубљене побуњеничке генерале. Занимљиво је да већина тих генерала нису били етнички Мађари.

Референце

Литература

Kedves Gyula: , Budapest, . o. Csorba László: , Budapest, . o. Új magyar életrajzi lexikon I. (A–Cs). Főszerk. Markó László. Budapest: Magyar Könyvklub. 2001. 228. o.

Мађарски биографски лексикон Réthy Endre-Takács László: Aradi vértanúink, Tankönyvkiadó,

Спољашње везе Роберт Херман: Мученици револуције и рата за независност 1848-49 – 6. октобар. www.agria.hu: Шетајући улицом Кароља Кнезићаи Révai nagy lexikona II. köt. (Arány–Beke)''. Budapest: Révai Testvérek Irodalmi Intézet Részvénytársaság, 132. o. (1911)

Карло Кнезић, хрватски мученик из жупаније Хевеш

Категорија:Рођени 1808. Категорија:Умрли 1849. Категорија:Мађарски војници Категорија:Мађарски генерали Категорија:Учесници револуције 1848. Категорија:Погубљени