Запорожје (укр. -{Запоріжжя}-, ) град је у Украјини, у Запорошкој области. Према процени из 2024. у граду је живело 550.000 становника.
Запорожје се налази на око 70 км јужно од Дњепропетровска на реци Дњепар.
Александровска тврђава је основана 1770, око које је настало насеље. Име је добила по кнезу Александру Голицину. Статус града Александровск је добио 1806. Град носи данашње име од 1921.
Најзначајнија предузећа у Запорожју су велика хидроцентрала ДнипроГЕС и фабрика аутомобила ЗАЗ (-{Запорізький автомобільний завод}-).
У граду игра фудбалски клуб Металург.
Имена и етимологија До 1921. град је носио име Александровск по имену тврђаве () која је чинила део одбрамбене линије Дњепра Руске Империје. Године 1921. име града је промењено у украјинско Запорожје.
Назив Запорожје буквално се односи на положај града који се налази иза брзака - низводно или јужно од брзака реке Дњепар, који је раније био велика препрека пловидби и место важних лука. (Касније, 1932. године, брзаци на реци Дњепар су потопљени да би постали део резервоара Дњепарске хидроелектране).
Историја Историја пре оснивања мини|140px|лево|Курганска стела Археолошка налазишта показују да су на подручју савременог града пре око две или три хиљаде година живели Скити. Касније су ту живели Хазари, Печенези, Кумани, Татари и Словени. Ту је пролазио трговачки пут од Варјага до Грка преко острва Хортиција. Ове територије су назване "Дивља поља", јер нису биле под контролом ниједне државе (то је била земља између веома нестабилних граница Државне заједнице Пољске и Литваније, Велике московске кнежевине и Османског царства).
Године 1552. Дмитриј Вишњевецки је подигао утврђења од дрвета на малом острву Мала Хортиција, које се налази близу западне обале острва Хортиција. Археолози сматрају да су ова утврђења претеча Запорошког Сича — упоришта паравојних сељачких пукова Козака.
Руска Империја (1654–1917) Оснивање Запорожја мини|План Александровска, 1823 Године 1770. подигнута је тврђава Александровскаја () која се сматра годином оснивања Запорожја. Као део одбрамбене линије Дњепра, тврђава је штитила јужне територије Руске Империје од инвазије Кримских Татара.Я. П. Новицкий. – Екатеринослав: Типография Губернского Земства, 1905. – 176 с. Неизвесно је у чију част је тврђава добила име. Неки верују да је то био Александар Голицин, генерал који је служио Катарини Великој. Друге могућности су кнез Александар Вјаземски или Александар Румјанцев.
према којем су јужне земље Руске равнице и полуострва Крим постале територије под руском управом. Због тога је Александровска тврђава изгубила војни значај и претворена у мали провинцијски сеоски град, познат од 1806. под именом Александровск ().
Менонитски досељеници мини|Поглед на Александровск крајем 19. века. Године 1789. менонити из Гдањска (Пруска) прихватили су позив Катарине Велике да населе неколико колонија на подручју савременог града. Острво Хортицију им је поклонила руска влада на вечни посед. Године 1914. Менонити су продали острво назад граду. Менонити су изградили млинове и пољопривредне фабрике у Александровску.
Током руске револуције а посебно током Другог светског рата, већина менонита је побегла у Северну и Јужну Америку, а неки су и насилно пресељени у источну Русију. Тренутно мало менонита живи у Запорожју, иако су у тој области очуване многе индустријске зграде и куће које су изградили менонити.
Скела Године 1829. предложено је да се изгради жична скела преко Дњепра. Скела је могла да носи десетак кола. Пројекат је одобрио цар и касније је копиран у другим деловима Руске Империје. Године 1904. скелу је заменио Кичкаски мост, који је изграђен на најужем делу реке званом"Вучје грло", у близини северног дела острва Хортиција.
Успостављање железничке пруге и Кичкашког моста Први железнички мост преко Дњепра био је Кичкаски мост () који је пројектовао И.Д. Проскурјаков и Е.О. Патон. Грађевинске радове је надгледао Ф. В. Лат. Укупна дужина моста била је 336 метара. Дужина моста над реком је износила 190 м. На горњем делу је била железничка пруга са два колосека, док је доњи део коришћен за друге типове возила; на оба нивоа су изграђене и пешачке стазе. Изграђен је на најужем делу реке Дњепра познатом као Вучје грло. Изградња је почела 1900. године, а за пешачки саобраћај је отворен 1902. године. Званично отворен мост је био 17. априла 1904. године, иако је железнички саобраћај на мосту почео тек 22. јануара 1908. године. Отварање Кичкаског моста довело је до индустријског раста Александровска., by L. Adelberg (Адельберг Л), pub RA Tandem st, Zaporizhzhia.
Године 1916, током Првог светског рата, фабрика авио-мотора DEKA Stock Association (данас позната као Мотор Сич) је пребачена из Санкт Петербурга у Александровск.
Грађански рат (1917–1921) Кичкашки мост је био од стратешког значаја за време грађанског рата у Русији, и преко њега су превожене трупе, муниција, рањеници и санитети. Због овог моста, Александровск и околина су од 1918. до 1921. године били поприште жестоких борби између Црвене армије и Беле армије Дењикина и Вранглера, Петљурине Народне армије НР Украјине и немачко-аустријских трупа, а након њиховог пораз, борба са устаницима предвођеним Григоријевим и Махном. Мост је више пута оштећен. Највећу штету нанеле су Махнове трупе када су се 1920. године повукле из Александровска и разнеле око 40 метара моста у средњем делу.
Народни комесар за железнице бољшевичке владе Дзержински наредио је поправку моста. Металуршки комбинат Брјанског акционарског друштва (рус. Днепропетровский металлургический завод имени Петровского) (сада Дњепровски погон) у Дњепропетровску кренуо је са санацијом моста. Кичкаски мост је поново отворен 14. септембра 1921. године. Дана 19. октобра 1921. године, Совјетски савет рада и одбране (којим је председавао Лењин) доделио је Јекатерињинској железници Орден Црвене заставе Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике за превремену рестаурацију Кичкаског моста.
У време Совјетске Украјине у саставу СССР-а (1922–1991)
Индустријализација 1920-1930-их година мини|230px| Стамбени округ -СоцГород. Зграде у Соборној авенији (архитекта Лавров, изграђена 1936) Почетком 20. века, Запорожје је било мали неугледни рурални град Руске Империје, који је добио индустријски значај током индустријализације коју је спровела совјетска власт 1920–1930. У периоду 1929–1932. израђен је главни план за изградњу града. На 10 км од старог града Александровска, на најужем делу реке Дњепар, планирана је изградња хидроелектране, најмоћније у Европи у то време. У близини станице требало би да се изгради нови модерни град и џиновска фабрика челика и алуминијума. Касније је станица добила име ДнипроГЕС, челичана – Запорожстал, и нови део града – Соцгород. (Социјалистички град) Производња алуминијумског комбината (ДАЗ- Дњепарски алуминијски завод) према плану требало би да премаши тадашњу укупну производњу алуминијума у Европи.
Државни институт за пројектовање металуршких постројења (ГИПРОМЕЗ) развио је пројекат стварања индустријског комплекса Дњепра. ГИПРОМЕЗ се консултовао са различитим компанијама, укључујући Freyn Engineering Company из Чикага (САД), која је учествовала у пројектовању и изградњи високих пећи.
Током 1930-их, америчка компанија United Engineering and Foundry Company изградила је траке за топло и хладно ваљање. Ово је била копија челичане Ford River Rouge. Годишњи капацитет челичане достигао је 600.000 тона. Ширина траке је била 66 инча., by Walter Scott Dunn, Greenwood Publishing Group. Постојала је друга секција која је користила совјетску копију челичане Demag AG за траку која је производила челик ширине 45 инча.
Хидроелектрана, ДнипроГЕС мини|Хидроелектрана Дњепар Прекретница у историји града била је изградња бране хидроелектране, која је почела 1927. а завршена 1932. Главни пројектант пројекта био је И. Г. Александров, руководилац изградње – А. В. Винтер, главни архитекта – В. А. Веснин и главни амерички саветник – пуковник Хју Купер. Производна снага је била 560 мегавата, дужина конвексне бране 760 м, ширина 56 м, висина 60 м.
Осам турбина и пет електричних генератора пројектовано је и произведено у Сједињеним Државама. Остала три генератора су направљена у лењинградској фабрици Електросила. Након пуштања у рад, брзаци Дњепра су били поплављени, а река је постала пловна од Кијева до Херсона. Године 1980. изграђена је нова зграда генератора, а снага станице је повећана на 1.388 мегавата.
Град социјализма (Соцгород) Између бране хидроелектране и индустријске зоне на 10 км од центра старог Александровска основан је стамбени кварт бр. 6, који је добио име Соцгород. У 20-ој доктринарни идеалистички ентузијазам архитеката огледао се у интензивној расправи о становању социјалистичке заједнице. Архитекте су веровали да коришћењем нових архитектонских облика могу створити ново друштво. Дистрикт број 6 био је један од ретких имплементација концепта урбаног развоја. Изградња округа почела је 1929. а завршена 1932. године.
Главна идеја која је водила архитекте била је стварање града будућности. У Соцгороду су изграђене вишеспратне зграде (не веће од 4 спрата) са великим, пространим становима са пространим двориштима засађеним травом и дрвећем око зграда. Николај Коли, В.А.Веснин, Г.М.Орлов, В.Г.Лавров и други дизајнирали су ДнипроГЕС и СоцГород. Ле Корбизје је посетио град неколико пута током 1930-их. Архитекте су користиле идеје конструктивистичке архитектуре.
Зграду 31 у улици Независне Украјине (раније – Улица 40 година Совјетске Украјине) пројектовао је В.Г. Лавров. У Соцгороду су тада живеле породице совјетских и америчких инжењера, саветника и шефова индустрије. Међутим, већина радника током изградње хидроелектране и постројења живела је у згради бр. 15 и алуминијумским квартовима. Јужна граница Соцгорога ограничена је Верхња улицом (Горња улица), а северна граница - хидроелектраном. На раскрсници Соборне авеније и улице Веркхња, архитекта И. Л. Кослинер је изградио кулу са седам спратова. Ова кула наводно указује на улазну капију Соцгорода са југа (од Александровска). Ближе брани подигнута је друга кула (архитеката И. Л. Кослинер и Л. Ј. Герсховицх). Обе куле истичу праву линију централне улице округа.
Називи улица су се неколико пута мењали. Првобитни назив Авеније Металурга био је Алеја ентузијаста. Овај пут води до фабрика. У то време су веровали да људи који иду у фабрику имају само позитивна осећања као што су радост, понос и ентузијазам. На крају пута стоји скулптура металурга вајара Ивана Носенка из 1963. године. За време немачке окупације носила је име Шевченкова авенија. Касније је преименована у Стаљинову авенију; а након његове смрти добила је данашње име Авенија Металурга. Авенија Соборни је првобитно имала име Либхнет авенија. Улица 40. година Совјетске Украјине некада се звала Совнаркомовска улица а за време немачке окупације Хитлерова алеја.
Велико Запорожје
Округ број 6 је мали део глобалног пројекта под називом Велико Запорожје. Овај пројекат је осмишљен за град, како би се омогућило да пола милиона људи живе у седам различитих области: Вознесенка, Бабурка, Кичкас, Александровск, Павло-Кичкас, острво Хортиција и (непознато). Сваки округ је морао бити независан од других, а ипак део уједињеног града. Линија града је требало да се протеже дуж обале реке Дњепар у дужини од 22 км.V.E. Alyeshin, Dissertation, (Алёшин В. Э., Глава III. Практическое воплощение теоретический идеи в градостроительстве Украины в период индустриализации и первой пятилетки. Развитие представления о социалистическом поселении в градостроительстве Украины в 1920–х – начале 1930–х годов (Диссертация на соискание ученой степени кандидата архитектуры))
Дњепарски железнички мостови Локација Кичкаског моста била је у зони плављења узводно од бране хидроелектране. У почетку је било планирано да се растави и поново изгради на другој локацији. Али савет стручњака је био да то није исплативо јер је јефтиније изградити нови мост.