Свештеномученик Николај Искровски је свештенослужитељ и новомученик Руске православне цркве.

служио је као свештеник у селу Искровка, где је црква изграђена на личну иницијативу и средствима цара Николаја II. Отац Николај био је познат по својој видовитости, дару исцељења и дубокој молитви. Предвидео је будуће прогоне и сопствено мучеништво. 2. октобра 1919. године, брутално су га убили војници Црвене армије: бачен је са звоника, а затим стрељан. Његово тело је три пута поново сахрањивано, а приликом последњег сахрањивања утврђено је да је нетрулежно. Године 2001. је канонизован, а његове мошти су откривене и сада почивају у цркви Воздвижења Крста у селу Искровка.

Тропари и кондак светом мученику јасно показују заслуге светитеља пред Богом и Црквом. Његова патња и мучеништво током ватрених искушења Руске Цркве пружају живописне доказе о животу светитеља као исповедника.

Почетком 20. века, људи су се обратили цару са захтевом за земљиште за изградњу цркве. Нису могли да реше проблем локално, јер је пан Виктор, који је поседовао земљу, захтевао велику исплату. Цар је не само удовољио захтеву народа, већ се и распитао о расположивости средстава за изградњу и да ли постоје планови. Када је сазнао да све што је потребно још није доступно, изразио је жељу да се лично укључи. О свом трошку је испоручио цигле до станице Рјадоваја, најближе станице Искровки, и платио превоз материјала и рад градитеља.

Када је дошло време за освећење цркве, цар је присуствовао служби обучен у сељачку одећу.

Касније, у консултацији са оцем Јованом Кронштатским, понудио је да замени свештеника у цркви коју је он саградио. Ђакон Николај из Исаакиног сабора у Санкт Петербургу изабран је за пастирску службу у овом удаљеном селу.

Николај је као свештеник увек био весео, срећан и љубазан, волео је шале и досетке. Својој мајци Ани би са осмехом говорио: „Не брини, мајко. Убиће ме и три пута сахраниће, а ти ћеш се крити под два имена. А ти, Дмитриј, сине мој, бићеш свештеник и имаћеш велику породицу!“ И тако се испоставило. Током година прогона, његова мајка се крилила под два имена.

Отац Николај је чак и са хумором осуђивао грех. Постоји прича о томе како је на једном венчању отац Николај укорио сиромашног младожењу који се женио богатом, слабоумном невестом. Код куће су невесту учили да ако је отац Николај пита колико заповести има, треба да одговори десет. Али отац Николај је наставио и питао је колико има година. Тада је одговорила десет.

Отац Николај је девојци која је украла 5 рубаља од свог деде показао место где је новац био сакривен испод гомиле дрва у штали. Потапшао ју је по глави и, рекавши: „Твој отац треба да ради месец дана да заради овај новац“, наредио јој је да га врати. Отац Николај је такође рекао другој девојци којој су украдени коњи где да тражи нестале. Трећој је прорекао будућност, говорећи јој да ће бити лишен имовине, да ће бити неколико пута затворен, али да ће умрети природном смрћу на слободи.

Још за живота, свештеник је позивао људе да му се у будућности обраћају као да је жив и да траже његову помоћ после његове смрти. И он је помагао као да је жив.

Молитвеност и брига о људима увек су одликовале пастира. Читао је за опседнуте, исцељивао болесне, молио се за исцељење стоке и обављао потребне службе. Његови молитвени трудови су му донели славу далеко ван граница Јелисаветградске губерније. Из разних места, на пример, из Туле, удаљене више од хиљаду миља, долазили су му патници, жедни исцељења. Лети је читао на свом извору, а зими, када је било хладно, молио се у цркви. Многи су долазили да слушају његове проповеди и били су сведоци чудесних исцељења.

У својим проповедима, о. Николај је често говорио о предстојећим искушењима. Пророковао је о сопственој смрти: свештеник ће пасти као цвет, али ће црква остати нетакнута. Предсказао је уништење друге цркве (цркве Покрова у Лозоватки) и њен нестанак без трага. Према сведочењу слушкиње Божје, искушенице Ефросиније, о. Николај је разговарао са самим Господом у олтару. Рано ујутру, улазећи у цркву, чула је само последње речи светитеља: „За Тебе, Господе, спремна сам све да поднесем!“ Затим, излазећи из олтара, када га је питала са ким је разговарао, о. Николај је одговорио: „Ако си чуо, онда никоме не говори док сам жив. Морам бити убијен, а затим три пута сахрањен.“

Отац је упозорио на долазак безбожног режима и, са њим, тешка искушења. Последњег дана свог живота, 2. октобра 1919. године, свети мученик је служио Литургију, а затим отпустио народ кућама, остајући на звонику. Поподне, одред црвених га је напао, претукао и одвукао са звоника за косу. Након мучења, одвели су свештеника на гробље и стрељали га. Жене које су долазиле са поља пронашле су тело исповедника. Ископале су хумку, покриле је грањем, а затим су је, заједно са другима, поново сахраниле на другом месту. Годину дана касније, 1920. године, стигли су многи свештеници и обавили трећу сахрану оца Николаја иза црквеног олтара. Сведоци овог догађаја тврдили су да је тело исповедника било нетленно, као да је убијен баш тог дана.

17. септембра 2001. године, откривене су свете мошти светог мученика Николе. Данас почивају у стакленој гробници у цркви Воздвижења Крста у селу Искривка (Кировоградска област, Украјина).

Референце

Категорија:Руски светитељи