Лабуд трубач () је врста птице из рода Cygnus која се налази у Северној Америци. Најтежа жива птица пореклом из Северне Америке, такође је и највећа постојећа врста птице из реда Anseriformes, са распоном крила од 185 до 304,8 цм. То је амерички пандан и блиски рођак врсте велики лабуд (Cygnus cygnus) из Евроазије и чак су га неки ауторитети сматрали истом врстом. До 1933. године било је познато да постоји мање од 70 дивљих јединки i изумирање је изгледало неизбежно све док истраживања из ваздуха нису открила пацифичку популацију од неколико хиљада лабудова трубача око реке Купер на Аљасци. Пажљивим поновним увођењем од стране агенција за дивље животиње и Друштва лабудова трубача постепено је обновљена северноамеричка дивља популација на преко 46.000 птица до 2010. године.
Таксономија Лабуда трубача је формално описано шкотски природњак Џон Ричардсон 1831. године у четвртом тому књиге „American Ornithology The Natural History of Birds Inhabiting the United States“ аутора Александра Вилсона и Шарл Лисјен Бонапарте. Џон Ричардсон је сковао садашње биномно име Cygnus buccinator.
Cygnus потиче од латинске речи „cygnus“ „лабуд“ или грчке речи „κυκνος“ „kuknos“ „лабуд“. Специфични епитет buccinator потиче од латинске речи „bucinator“ „трубач“.
Опис Џона Ричардсона је такође објављен у књизи „Fauna Boreali-Americana The Zoology of the Northern Parts of British America“ аутора Вилијама Свејнсона и Ричардсона. Иако књига има број 1831 одштампан на насловној страни, заправо није објављена све до 1832. године.
Лабуд трубач је монотипски таксон, ниједна подврста није препозната.
Опис Лабуд трубач је највећа постојећа врста птица водених станишта и истовремено најтежа и најдужа аутохтона птица Северне Америке. Одрасле јединке су од 138-165 цм дужине, мада одрасли мужјаци могу прећи 180 цм укупне дужине. Тежина одраслих птица је од 7-13,6 кг. Вероватно због сезонских варијација заснованих на приступу храни и варијабилности услед старости, просечна тежина мужјака је пријављена у распону од 10,9-12,7 кг и од 9,4-10,3 кг код женки.
Једна је од најтежих живих животиња способних за лет и у смислу просечне масе, најтежа птица летачица на свету. Поред врсти лабуд грбац (Cygnus olor), дивља ћурка (Meleagris gallopavo), велика дропља (Otis tarda), кори дропља (Ardeotis kori), кудрави несит (Pelecanus crispus) и андски кондор (Vultur gryphus), једна је од ретких која тежи преко 10 кг између полова, а једно истраживање лабуда трубача током зимовања показало је да је у просеку други по средњој маси, одмах после кондора. Распон крила лабуда трубача креће се од 185-304,8 цм, са дужином крила 60-68 цм. Највећи познати мужјак лабуда трубача достигао је дужину од 183 цм, распон крила од 3,1 метар и тежину од 17,2 кг. То је друга најтежа дивља птица икада пронађена, јер је пронађено да један лабуд грбац који је тежио огромних 23 кг, али није било јасно да ли је овај лабуд и даље био способан за лет због своје величине.
Перје одраслих је потпуно бело. Као и младе јединке врсте лабуд грбац (Cygnus olor), и младе јединке лабудова трубача имају светло сиво перје и ружичасте ноге, а бело перје добијају након отприлике годину дана. Као и велики лабуд (Cygnus cygnus), ова врста има усправан став и углавном плива са правим вратом. Лабуд трубач има велики, клинасти црни кљун који може бити минимално обрубљен лосос ружичастом бојом око уста. Кљун је дугачак 10,5-12 цм, до два пута дужи од кљуна канадске гуске (Branta canadensis). Кљун лабуда трубача је највећи од свих врста птица водених станишта на свету. Ноге су сиво-ружичасте боје, мада код неких птица могу бити жућкасто-сиве, па чак и црне. Тарзус је дугачак 10,5-12 цм.
Лабуд грбац (Cygnus olor), уведен у Северну Америку, једва да је мало мањи од лабуда трубача. Међутим, лако се може разликовати по наранџастом кљуну и другачијој физичкој структури, посебно врату, који је код лабуда трубача обично закривљен, а не прав. Лабуд грбац се често налази током целе године у развијеним подручјима у близини људских насеља у Северној Америци, док се лабудови трубачи обично налазе само у нетакнутим мочварама са минималним људским узнемиравањем, посебно током гнежђења.
Мали лабуд (Cygnus columbianus ) више подсећа на лабуда трубача, али је знатно мањи. Врат мужјака лабуда трубача може бити двоструко дужи од врата малог лабуда. Мали лабуд се може додатно разликовати по жутom делу између ока и кљуна. Међутим, и неки лабудови трубачи могу имати жути део између ока и кљуна; многи од ових јединки изгледају као леуцистични и имају блеђе ноге од типичних лабудова трубача. Разликовање малог лабуда и лабуда трубача из даљине, када је величину теже проценити, може бити изазовно без директног поређења, али је могуће захваљујући очигледно дужем врату трубача, чија велика дужина је видљива чак и када лабуд не стоји или не плива усправно и већем, клинастом кљуну у поређењу са малим лабудом.
Лабудови трубачи имају слична оглашавања као велики лабудови и подврста малог лабуда (Cygnus columbianus bewickii). Они су веома гласна и донекле музикална створења, а њихово оглашавање звучи слично труби, по чему је птица и добила име.
Распрострањеност и станиште мини|Приближан летњи ареал три регионалне популације лабудова трубача у Северној Америци Кооперативна континентална истраживања лабудова трубача спроводе се редовно, почев од 1968. године, поновљена су 1975. године, а затим у интервалима од 5 година. Најновије истраживање лабудова трубача спроведено је 2015. године. Истраживање процењује бројност и продуктивност лабудова трубача у свим подручјима гнежђења три признате северноамеричке популације: популације на пацифичкој обали (PCP), Стеновитим планинама (RMP) и у унутрашњости (IP). Од 1968. до 2010. године популација се повећала са 3.722 на 46.225 птица, углавном због поновног увођења у историјско подручје распрострањености врсте.
Станиште за гнежђење лабудова трубача обухвата велике и плитке баре, нетакнута језера, нетакнуте мочваре, широке и споре реке и мочваре у северозападној и централној Северној Америци. Највећи број парова за гнежђење налази се на Аљасци. Лабудови трубачи преферирају места за гнежђење са довољно површинске воде да имају простора за полетање, као и приступачне и поуздане изворе хране, плитку, незагађену воду и мало или без икаквог људског узнемиравања. Природне популације мигрирају у јатима у облику латиничног слова V до и од пацифичке обале и делова Сједињених Држава. Пуштене популације су углавном немигрирајуће.
Зими, лабудови трубачи мигрирају у јужни део Канаде, источни део северозападног дела Сједињених Држава, посебно у подручје Ред Рок Лејкс у Монтани и северни део региона Пјуџет Саунд у држави Вашингтон. Миграторне популације су чак примећене на југу до Пагоса Спрингса у Колораду. Историјски гледано, распон лабудова трубача се протезао на југу све до Тексаса и јужне Калифорније. Од 1992. године, лабудови трубачи су такође пронађени у Арканзасу сваког новембра-фебруара на језеру Магнес, изван Хебер Спрингса. Поред тога, колекција Музеја упоредне зоологије у Кембриџу, Масачусетс, укључује примерак који је Френк Бредли Армстронг одстрелио 1909. године у Матаморосу, Тамаулипас, Мексико. Cygnus buccinator се тренутно сматра локално истребљеним из Мексика. Почетком 2017. године, млади лабуд трубач се настанио у реци Френч Брод у Ешвилу, Северна Каролина, што је прво такво посматрање у том делу државе.
Немигрирајуће лабудове трубаче су такође вештачки уведени у нека подручја Орегона. Углавном због своје природне лепоте, они су птице Anseriformes за привлачење посматрача птица и других љубитеља дивљих животиња. Увођење алохтоних врста у западним државама, на пример путем Oregon Trumpeter Swan Program (OTSP), такође је наишло на критике, али програм увођења тврди да перципирана атрактивност природних места има предност над оригиналним распоном било које дате врсте.
Повремено су се дешавала виђења лабудова трубача у Уједињеном Краљевству, док се за неке од њих верује да су луталице, за већину се претпоставља да су побегли у дивљину. Један случај гнежђења врсте у Уједињеном Краљевству пријављен је 1997. године, где су два лабуда из групе која је побегла из колекције дивљих птица у палати Апетхорп, Нортхемптоншир, одгојила једног лабуда на реци Нен.
Исхрана Ове птице се хране док пливају, понекад се преврћући или покушавајући да дохвате потопљену храну. Исхрана се састоји скоро у потпуности од водених биљака, а повремено и од инсеката. Једу и лишће и стабљике потопљене вегетације. Такође ће копати по блатњавим подлогама под водом како би извукле корење. Зими могу јести и траве и житарице на пољима. Често се хране ноћу, као и дању. Активност храњења, као и тежина птица, често достижу врхунац у пролеће док се припремају за сезону гнежђења. Млади у почетку једу инсекте, мале рибе, рибља јаја и мале ракове, обезбеђујући додатне протеине, и прелазе на исхрану засновану на вегетацији током првих неколико месеци.
Предатори и смртност Предатори јаја лабудова трубача укључују обичне гавране (Corvus corax), оракуне (Procyon lotor), ждеравце (Gulo gulo), америчке црне медведе (Ursus americanus), гризлије (Ursus arctos horribilis), којоте (Canis latrans), вукове (Canis lupus), пуме (Puma concolor) и канадске речне видре (Lontra canadensis).Lockman, D. C., Wood, R., Burgess, H., & Smith, H. (1982).Hansen, H. A., Shepherd, P. E., King, J. G., & Troyer, W. A. (1971).Henson, P., & Grant, T. A. (1992). Локација гнезда може пружити делимичну заштиту од већине сисарских предатора, посебно ако су смештена на острвима или плутајућој вегетацији у дубоким водама. Већина истих предатора лови младе лабуде, као и обичне корњаче (Chelhydra serpentina), калифорнијске галебове (Larus californicus), америчке буљине (Bubo virginianus), риђе лисице (Vulpes vulpes) и америчке видрице (Neogale vison).Corace III, R. G., McCormick, D. L., & Cavalieri, V. (2006).Kittleson, S. M. & Hines, P. (1992). Веће младе лабудове трубаче и, ретко, одрасле гнездеће јединке, могу напасти сури орлови (Aquila chrysaetos), риђи рисеви (Lynx rufus) и вероватно којоти, вукови и пуме.
Када су њихова јаја и млади угрожени, родитељи могу бити прилично агресивни, у почетку показујући то климањем главе и шиштањем. Ако то није довољно, одрасли ће се физички борити против предатора, ударајући својим снажним крилима. Одрасли су успели да победе предаторе једнаке сопственој тежини, попут којота, у сукобима. Предаторство одраслих, када се не гнезде, изузетно је ретко; сури и белоглави орлови (Haliaeetus leucocephalus), као и којоти, могу представљати претњу, али је потврђених случајева веома мало.Banko, Winston E. The Trumpeter Swan: its history, habits, and population in the United States. Фотографије изузетног напада белоглавог орла (Haliaeetus leucocephalus) на одраслог лабуда трубача у лету снимљене су 2008. године, иако је лабуд преживео покушај предаторства. У другом случају, којот је успео да убије повређеног одраслог лабуда трубача.
У заточеништву, припадници ове врсте су преживели до 33 године, а у дивљини су живели најмање 24 године. Млади лабудови трубачи могу имати само 40% шансе за преживљавање због различитих фактора: узнемиравања и уништавања од стране људи, предатора, поплава гнезда и глади. Међутим, у неким подручјима стопа успеха размножавања је знатно већа и повремено сви млади лабудови трубачи могу достићи зрелост. Морталитет код одраслих је прилично ниски, са стопом преживљавања обично 80–100% годишње, осим ако их људи не лове.
Понашање при гнежђењу
Понашање приликом удварања и избора партнера