десно|upright=1.8|мини|Кандаул, краљ Лидије, тајно показује своју жену Гигу, једном од својих министара, док она одлази у кревет|alt=Жена се скида док је двојица мушкараца посматрају

Кандаул, краљ Лидије, тајно показује своју жену Гигу, једном од својих министара, док она одлази у кревет (енгл. ), ређе позната као Кандаулова непромишљеност (енгл. ), је уље на платну димензија 45,1 × 55,9 cm енглеског уметника Вилијама Етија, први пут изложено на Краљевској академији 1830. године. Приказује сцену из Историје коју је написао Херодот, у којој Кандаул, краљ Лидије, позива свог телохранитеља Гига да се сакрије у брачној спаваћој соби и посматра његову жену Нисијудок се скида, како би му доказао њену лепоту. Нисија примећује да је Гиг шпијунира и изазива га да или прихвати сопствено погубљење или да убије Кандаула као казну. Гиг бира да убије Кандаула и заузме његово место као краљ. Слика приказује тренутак у којем Нисија, још увек несвесна да је посматра било ко осим њеног мужа, скида последњи комад одеће.

Ети се надао да ће његова публика извући моралну поуку из слике да жене нису власништво и да мушкарци који крше њихова права треба праведно да буду кажњени, али се мало трудио да то објасни публици. Слика је одмах изазвала контроверзе и схваћена је као цинична комбинација порнографске слике и насилне и непријатне нарације, те је осуђена као неморално дело какво би се очекивало од страног, а не британског уметника. Купио ју је Роберт Вернон одмах по излагању, а 1847. године била је једна од бројних слика које је Вернон поклонио нацији. Дело је задржало своју контроверзну репутацију и у каснијим годинама, па када је The Art Journal 1849. године откупио права на репродукцију Вернонове бивше колекције, нису дистрибуирали репродукције Кандаула. Године 1929. слика је била међу неколико дела пребачених у новопроширену галерију Тејт, где се од 2018. године и даље налази.

Позадина десно|мини|Долазак Клеопатре у Киликију донео је Етију репутацију уметника, а успех ове слике подстакао га је да слика још нагих фигура у историјским сценама.|alt=Чамац пун нагих жена  Вилијам Ети (1787–1849), седми син пекара и млинара из Јорка, првобитно је био шегрт штампара у Халу, али се по завршетку седмогодишњег шегртовања у 18. години преселио у Лондон како би постао уметник. Под снажним утицајем дела Тицијана и Рубенса, предао је бројне слике Краљевској академији уметности и Британској институцији, од којих су све биле или потпуно одбијене или су привукле мало пажње када су изложене. Године 1821. коначно је стекао признање када је Краљевска академија прихватила и изложила једно од његових дела, Долазак Клеопатре у Киликију (такође познато и као Клеопатрин тријумф). Клеопатра је била изузетно добро прихваћена, а многи Етијеви колеге уметници су му се веома дивили. Изабран је за пуноправног члана Краљевске академије 1828. године, победивши Џона Констабла за ту позицију.

Након успеха Клеопатре, током наредне деценије, Ети је покушавао да понови тај успех сликајући наге фигуре у библијским, књижевним и митолошким окружењима. Између 1820. и 1829. године Ети је изложио 15 слика, од којих је 14 приказивало наге фигуре. Иако су неке слике актова страних уметника постојале у приватним колекцијама, Енглеска није имала традицију сликања актова, а приказивање и дистрибуција голотиње јавности били су потискивани од Прогласа за сузбијање порока из 1787. године. Ети је био први британски уметник који се специјализовао за студије акта, и иако су његови портрети мушких актова углавном били добро прихваћени,Етијеви јавно излагани мушки актови били су првенствено митолошки хероји и класичне борбе, жанрови у којима се приказ мушке голотиње сматрао прихватљивим у Енглеској. многи критичари су осудили његове поновљене приказе женске голотиње као непристојне.

Тема десно|мини|Кандаул показује своју жену Гигу од Јакоба Јорданса, око 1646. Тему Кандаула, Нисије и Гига претходно је насликао Јакоб Јорданс 1646. године. И Јорданс и Ети су контрастирали бледо месо Нисије са тамноцрвеном драперијом и приказали је у сличној пози. Јордансова слика налази се у Шведској од 17. века, те је мало вероватно да је Ети био упознат са њом.|alt=Жена се скида док је двојица мушкараца посматрају Кандаул приказује сцену из прве књиге Историје коју је написао Херодот. Кандаул, владар древног краљевства Лидије, веровао је да је његова жена Нисија најлепша жена на свету. Разговарао је о лепоти своје жене са својим омиљеним телохранитељем Гигом, али је мислио да Гиг лаже када му је рекао да се слаже у вези са њеном лепотом.Херодот, 1.8. Кандаул је уредио, упркос Гиговим протестима, да се Гиг сакрије иза врата спаваће собе и посматра Нисију како се скида без њеног знања.Херодот, 1.9. Иако је био несрећан што је приморан да учествује, Гиг се невољно сакрио иза врата и посматрао Нисију док се скидала. Нисија је приметила Гига како се искрада из собе након тога, али је остала тиха.Херодот, 1.10.

Следећег дана, Нисија је позвала Гига и осудила га због кршења обичаја тиме што ју је шпијунирао нагу. Гигу је дат избор да убије Кандаула због подстицања завере, или да добровољно прихвати сопствено погубљење; невољно је изабрао да спасе сопствени живот тако што ће убити свог господара.Херодот, 1.11. Следеће ноћи, Гиг се сакрио иза истих врата са којих је посматрао нагу Нисију, и избо Кандаула док је спавао, узевши Нисију за своју жену и прогласивши се краљем Лидије.Херодот, 1.12. Делфско пророчиште је потврдило Гига као краља, као првог из династије Мермнада,Херодот, 1.13. и он је владао 38 година.Херодот, 1.15.

Композиција Етијев Кандаул приказује тренутак у којем Гиг, кријући се иза врата, први пут угледа Нисијино наго тело. Кандаул лежи наг у кревету, док се Нисија скида припремајући се да му се придружи, а Гиг хода на прстима око врата како би је угледао. Нисија држи комад тканине, који формира вертикалну линију секући Кандаулово тело на врху његових ногу, призивајући тему емаскулације од стране моћне жене. Позиционирањем фигура на такав начин да ниједна не гледа ван слике, а посматрач се налази директно иза Нисије, Ети је намеравао да посматрач осети исти осећај воајеризма и упадања који би Гиг осетио, приморан да шпијунира нагу жену свог господара против своје воље и без њеног знања. Пренатрпан распоред драперија и архитектонских детаља намерно преувеличава клаустрофобичну и имплицитно насилну природу сцене.

Ети је био редован посетилац часова цртања по живом моделу (акт) на Краљевској академији током целе своје каријере. Нисија стоји у пози коју је Ети скицирао много пута, пози жене са коленом на уздигнутом постољу и једном подигнутом руком која држи висећи конопац. (Током своје каријере Ети је имао потешкоћа са сликањем руку, те је углавном приказивао своје субјекте како држе руке даље од тела како би открио што већи део њиховог торза.) Могуће је да је Ети намерно одабрао опскурну тему слике као изговор да наслика жену у овој пози. Слика је насликана са нагласком на боју и текстуру; као и код многих Етијевих дела, женска фигура је насликана детаљније од остатка платна, и вероватно је Ети насликао Нисију директно према живом моделу, довршавајући остатак композиције касније у студију.

Кандаул је завршен и изложен на Краљевској академији 1830. године. Ети је сматрао да је морална поука приче била да жене нису власништво мушкараца и да ако мушкарци — чак и њихови мужеви — прекрше права жене, она има право да их казни. Међутим, мало се трудио да објасни оно што је у то време био неконвенционалан став, већ је дозволио посматрачима да сами донесу суд о делу. Тако се, неуобичајено за слику из тог времена, Кандаул чини морално веома двосмисленим, позивајући посматрача да саосећа или са сексуално неморалним Кандаулом, убилачком Нисијом или воајерским Гигом.

Пријем десно|мини|Вилијам Ети, 1844.|alt=Човек држи четкицу Од свог откривања, штампа је осудила Кандаула као циничну комбинацију порнографске слике и насилне и непријатне нарације, те је постојао готово једногласан консензус да је слика неприкладна за јавно излагање. The Literary Gazette осудио је дело као „против пристојности и доброг укуса”, а Етија да у Кандаулу тежи ка врсти „деградирајућег сладострашћа” каква би се очекивала од странца, а не од „чистије” енглеске школе сликарства.„Зар немамо довољно сладострашћа из кичица страних уметника, већ један од наше сопствене чистије школе — човек тако способан за боље ствари — мора да погреши у правом смеру уметности, и тиме увреди пристојност и добар укус?” Рецензент је такође критиковао тему слике, рекавши да „као академска студија, централна фигура ове групе би могла бити прихватљива; али, у вези са овом срамотном причом, заслужује да буде оштро укорена”. La Belle Assemblée, један од најутицајнијих британских женских часописа, похвалио је Етијеве остале експонате на Летњој изложби, али је у потпуности одбио да рецензира Кандаула, наводећи да „нам је ова тема толико увредљива да прелазимо преко ње”. Чак је и Александер Гилкрист, генерално један од Етијевих највећих подржавалаца, у својој биографији Етија из 1855. године описао Кандаула као „готово једини пример међу Етијевим делима непобитно непријатне, да не кажемо неприхватљиве теме”, док је Сара Бернаџ са Универзитета у Јорку 2011. године написала да је „можда тешко посматрати ову слику као било шта друго осим као намерни покушај уметника да шокира и скандализује”.

Наслеђе Упркос непријатељству са којим је Кандаул дочекан на изложби, купио га је Роберт Вернон, који је стекао богатство снабдевајући војску коњима и користио приходе за стварање велике уметничке колекције. Вернон је поклонио своју колекцију нацији 1847. године, иако је у случају Кандаула чињеница да је тако контроверзна слика постала владина имовина била извор одређене срамоте. Године 1929. Кандаул је пребачен у новопроширену галерију Тејт, где се од 2018. године и даље налази.

Осуда са којом је Кандаул дочекан значила је да је остао контроверзно дело. Када је Самјуел Картер Хол бирао дела која ће илустровати његов новоосновани The Art Journal, сматрао је важним да промовише нове британске уметнике, чак и ако је то значило илустрације које су неки читаоци сматрали порнографским или увредљивим. Године 1849. Хол је обезбедио права на репродукцију 157 слика које је Вернон поклонио нацији, али је одбио да дистрибуира репродукције Кандаула, упркос његовој спремности да објави репродукције других провокативних Етијевих актова попут Купачица изненађених лабудом.

Убрзо након што је Кандаул изложен, Ети, испровоциран поновљеним нападима штампе на његов наводни недостатак укуса, непристојност и недостатак креативности, одлучио је да створи експлицитно морално дело. Резултат је био његов рад из 1832. године Анђео уништитељ и демони зла прекидају оргије порочних и неумерених, који су многи видели као одрицање од његових ранијих, отвореније сензуалних дела. Ети је остао истакнут сликар актова, али је од 1832. године надаље улагао свесне напоре да одражава моралне поуке. Упркос томе, многи су га наставили сматрати порнографом дуго након његове смрти 1849. године; чак 1882. године часопис Vanity Fair је коментарисао: „Превише добро знам како се грубијан и његова женска пратиља понашају пред сликама као што је Етијева купачица. Виђао сам банде радника како шетају около, и знам да је њихово уметничко интересовање за студије акта емфатички срамно.”„Етијева купачица” се односи на слику Мусидора: Купачица „уплашена сумњивим поветарцем”, која се у то време налазила у Националној галерији, а сада је у галерији Тејт Бритен.

десно|мини|Милеов Витез луталица једно је од ретких каснијих дела инспирисаних Кандаулом.|alt=Рашчупана и узнемирена нага жена везана за дрво, коју ослобађа човек у оклопу