Phallus indusiatus, позната и као корпасти смрдљивац, бамбусова печурка, дугомрежасти смрдљивац, кринолински смрдљивац, невестин вео или дама са велом, врста је гљиве из породице Phallaceae (смрдљивци). Први ју је научно описао 1798. године француски ботаничар Етјен Пјер Вантена, а врста је често сврставана у засебан род Dictyophora заједно са другим врстама рода Phallus које имају индузијум.
Плодно тело се одликује купастим до звонастим шеширом на стручку (дршци) и нежном чипкастом „сукњицом” или индузијумом, која виси испод шешира и сеже готово до земље. Зрела плодна тела су висока до 25 cm, са купастим до звонастим шеширом који је широк 1.5–4 cm. Шешир је прекривен зеленкасто-смеђом слузи која садржи споре (глеба), што привлачи муве и друге инсекте који једу споре и тако их разносе. P. indusiatus се може разликовати од сличних врста по разликама у распрострањености, величини, боји и дужини индузијума.
Врста има космополитско распрострањење у тропским областима и налази се у јужној Азији, Африци, Америкама и Аустралији. Расте у шумама и баштама на богатом тлу и добро иструлелом дрвеном материјалу. Као јестива гљива која се користи као састојак у кинеској „високој кухињи”, употребљава се у прженим јелима и пилећим супама. Ова печурка, која се комерцијално узгаја и често продаје на азијским тржиштима, богата је протеинима, угљеним хидратима и дијететским влакнима. Такође садржи различита биоактивна једињења и има антиоксидативна и антимикробна својства. Њена употреба у кинеској медицини бележи се још од 7. века, а присутна је и у нигеријском фолклору.
Таксономија Врсту Phallus indusiatus првобитно је описао француски природњак Етјен Пјер Вантена 1798. године, а под тим именом ју је санкционисао Кристијан Хендрик Персон 1801. године. Један аутор је анонимно изнео своје утиске о Вантенином открићу у публикацији из 1800. године: Ова прелепа врста, која је довољно карактеристична да се разликује од сваке друге јединке у својој класи, обилно се производи у Холандској Гвајани, на око 300 корака од мора, и готово исто толико од леве обале реке Суринам. Предао ми ју је старији Вајан,Отац познатијег Франсоа Левајана, истраживача и орнитолога, старији Левајан је био трговац из Меца који је служио као француски конзул у Холандској Гвајани до 1763. који ју је открио 1755. године на узвишењу које никада није било поплављено ни највишим плимама, а које је сачињено од веома финог белог песка прекривеног танким слојем земље. Огромна количина јединки ове врсте које расту у исто време, веома различити периоди њиховог ширења, сјај и разноврсне нијансе њихових боја, пружају заиста сликовит призор. Гљива је касније смештена у нови род, Dictyophora, 1809. године од стране Никеса Огиста Девоа; затим је дуги низ година била позната као Dictyophora indusiata. Кристијан Готфрид Данијел Нес фон Езенбек је врсту сместио у Hymenophallus 1817. године, као H. indusiatus. Оба рода су на крају враћена у синониме за Phallus, а врста је данас поново позната под својим оригиналним именом.
Кертис Гејтс Лојд описао је варијетет rochesterensis 1909. године, првобитно као нову врсту, Phallus rochesterensis. Пронађена је у Кјуу, у Аустралији. Форму са ружичастим индузијумом пријавио је Винченцо де Чезати 1879. године као Hymenophallus roseus, а касније ју је Јошио Кобајаши 1965. назвао Dictyophora indusiata f. rosea; то је синоним за Phallus cinnabarinus. Таксон описан 1936. као Dictyophora lutea и годинама различито познат као Dictyophora indusiata f. lutea, D. indusiata f. aurantiaca или Phallus indusiatus f. citrinus, формално је пребачен у род Phallus 2008. године као засебна врста, P. luteus.
Етимологија Специфични епитет је латински придев , „који носи доњи веш”. Некадашње генеричко име Dictyophora изведено је из старогрчких речи (diktyon, „мрежа”) и (pherō, „носити”), што значи „који носи мрежу”. Врста Phallus indusiatus има много народних имена на основу свог изгледа. Јапански назив , изведен из речи kinugasa, односи се на шешире са широким ободом који су имали висећи свилени вео како би сакрили и заштитили лице онога ко га носи. Кинески народни назив који алудира на њено типично станиште раста је „бамбусова печурка” ().
Опис мини|upright=0.6|лево|Dictyophora indusiatus пронађен у Куктауну (Аустралија).
Недозрела плодна тела врсте P. indusiatus у почетку су затворена у јајолику до грубо сферичну подземну структуру обавијену перидијумом. „Јаје” варира од беличасте до бледожуте или црвенкасто-смеђе боје, мери до 6 cm у пречнику и обично има дебелу мицелијалну врпцу причвршћену за дно. Како печурка сазрева, притисак изазван повећањем унутрашњих структура узрокује пуцање перидијума и плодно тело брзо излази из „јајета”. Зрела печурка је висока до 25 cm и опасана мрежастом структуром званом индузијум (или мање стручно „сукњица”) која виси са купастог до звонастог шешира. Мрежасти отвори индузијума могу бити полигоналног или округлог облика.Chang & Miles (2004), стр. 344. Добро развијени примерци имају индузијум који сеже до волве и донекле се шири пре него што се скупи на стручку.
Шешир је широк 1.5–4 cm, а његова мрежаста (издубљена и наборана) површина прекривена је слојем зеленкасто-смеђе слузи непријатног мириса, глебом, која у почетку делимично скрива мрежице. Врх шешира има малу рупу. Стручак је дуг 7 –25 cm, и дебео 1.5–3 cm. Шупљи стручак је бео, приближно једнаке ширине целом дужином, понекад закривљен и сунђераст. Пукнути перидијум остаје као лабава волва у основи стручка. Плодна тела се развијају током ноћи, а раст је веома брз. Може нарасти до висине од за само сат времена између 7 и 8 ујутро, и до висине од до 9 ујутро,Bulletin du Jardin Botanique Buitenzorg, volume 12 (3rd series) issue 1 (1931) стр. 94 а потребно је 10–15 сати да се потпуно развије након изласка из перидијума.Chang & Miles (2004), стр. 348. Кратког су века, обично трају не више од неколико дана. У том тренутку слуз обично уклоне инсекти, остављајући изложену бледо беличасту, голу површину шешира. Споре су танких зидова, глатке, елиптичне или благо закривљене, хијалинске (провидне) и мере 2–3 са 1–1,5 μm.
Сличне врсте
Врста Phallus multicolor слична је по општем изгледу, али има светлије обојен шешир, стручак и индузијум, и обично је мања. Налази се у Аустралији, Гваму, Суматри, Јави, Борнеу, Папуи Новој Гвинеји, Заиру и Тобагу, као и на Хавајима. Шешир индо-пацифичке врсте P. merulinus изгледа глатко када је прекривен глебом, а блед је и наборан након што се глеба истроши. Насупрот томе, површина шешира врсте P. indusiatus има упадљиве мрежице које остају јасно видљиве испод глебе. Такође, индузијум код P. merulinus је нежнији и краћи него код P. indusiatus, те је мања вероватноћа да ће се урушити под сопственом тежином. Уобичајена у источној Северној Америци и Јапану, и широко распрострањена у Европи, врста P. duplicatus има мањи индузијум који виси 3–6 cm од дна шешира, и понекад се скупља уз стручак.
Пронађена у Азији, Аустралији, Хавајима, јужном Мексику и Централној и Јужној Америци, врста P. cinnabarinus расте до 13 cm у висину и има непријатнији мирис од P. indusiatus. Привлачи муве из рода Lucilia (породица Calliphoridae), а не кућне муве из рода Musca које посећују P. indusiatus. Врста P. echinovolvatus, описана у Кини 1988. године, блиско је сродна са P. indusiatus, али се може разликовати по својој волви која има шиљасту површину, као и по вишој преферираној температури раста од 30 до 35 оC. Врста P. luteus, првобитно сматрана формом P. indusiatus, има жућкасти мрежасти шешир, жути индузијум и бледоружичасти до црвенкасто-љубичасти перидијум и ризоморфе. Налази се у Азији и Мексику.
Распрострањеност Ареал врсте Phallus indusiatus је тропски, укључујући Африку (Конго, Нигерија, Уганда, и Заир), Јужну Америку (Бразил, Гвајана, и Венецуела), Централну Америку (Костарика), и Тобаго. У Северној Америци, њен ареал је ограничен на Мексико. Азијски локалитети укључују Индонезију, Непал, Малезију, Индију, Јужну Кину, Јапан, и Тајван. Такође је сакупљана у Аустралији.
Екологија Као и све врсте рода Phallus, P. indusiatus је сапробна врста — хранљиве материје добија разградњом дрвета и биљне органске материје. Плодна тела расту појединачно или у групама на поремећеном тлу и међу дрвеном сечком. У Азији расте у шумама бамбуса и обично доноси плодове након јаких киша.Hall (2003), стр. 247. Начин размножавања смрдљиваца, укључујући P. indusiatus, разликује се од већине агаричних печурака, које насилно избацују своје споре. Смрдљивци уместо тога производе лепљиву масу спора која има оштар, мучно сладак мирис стрвине.Chang & Miles (2004), стр. 346. Загушљиви смрад зрелих плодних тела — који се осећа са знатне удаљености — привлачан је одређеним инсектима. Врсте за које је забележено да посећују гљиву укључују пчеле без жаоке из рода Trigona, и муве из породица Drosophilidae и Muscidae. Инсекти помажу у ширењу спора тако што конзумирају глебу и одлажу измет који садржи нетакнуте споре које ће клијати на другом месту. Иако функција индузијума није дефинитивно позната, он може визуелно привући инсекте које мирис иначе не би привукао, и служити као мердевине за инсекте који пузе да би дошли до глебе.
Употреба мини|upright=0.6|Гљива се продаје сушена и обично се рехидрира пре кувања. мини|upright=0.6|Tom yuea phai је тајландска супа направљена од ове гљиве.
Кулинарство У источној Азији, P. indusiatus се сматра деликатесом и афродизијаком. Раније се сакупљала искључиво у дивљини, где није обилна, па ју је било тешко набавити. Због оскудице печурке, обично је била резервисана за посебне прилике. У време кинеске династије Ћинг, врста се сакупљала у провинцији Јунан и слала у Царске палате да задовољи апетит царице удовице Циси, која је посебно уживала у јелима са јестивим гљивама.Hu (2005), стр. 94–5. Била је један од осам главних састојака „Супе осам бесмртника од птичјег гнезда” која је служена на банкету поводом њеног 60. рођендана. Ово јело, које су сервирали потомци породице Конфучије на прославама и банкетима за дуговечност, садржало је састојке који су били „све драгоцена храна, деликатеси са копна и мора, свежи, мекани и хрскави, прикладно слатки и слани”.Hu (2005), стр. 96. Још једна значајна употреба била је на државном банкету одржаном за америчког дипломату Хенрија Кисинџера приликом његове посете Кини ради поновног успостављања дипломатских односа почетком 1970-их.Chang & Miles (2004), стр. 343. Један извор пише о печурки: „Има фину и нежну текстуру, мирисна је и атрактивна, лепог облика, свежег и хрскавог укуса.”Hu (2005), стр. 110. Сушена гљива, која се често продаје на азијским тржиштима, припрема се рехидратацијом и намакањем или крчкањем у води док не омекша. Понекад се користи у брзо прженим јелима, а традиционално је састојак богатих пилећих супа. Рехидрирана печурка такође се може пунити и кувати.
Phallus indusiatus се комерцијално узгаја у Кини од 1979. године. У кинеској провинцији Фуђен — познатој по цветајућој индустрији печурака која узгаја 45 врста јестивих гљива — P. indusiatus се производи у окрузима Фуан, Ђеноу и Нингде. Напредак у узгоју учинио је гљиву јефтинијом и шире доступном; 1998. године у Кини је произведено око . Цена у Хонгконгу за килограм сушених печурака достигла је око 770 америчких долара 1982. године, али је пала на 100–200 долара до 1988. Додатни напредак довео је до даљег пада на 10–20 долара до 2000. године. Гљива се узгаја на пољопривредном отпаду — пиљевини од отпадака бамбуса прекривеној танким слојем нестерилисаног тла. Оптимална температура за раст мицелијума и плодних тела је око , са релативном влажношћу од 90–95%. Други супстрати који се могу користити за узгој гљиве укључују лишће и мале стабљике бамбуса, махуне или стабљике соје, стабљике кукуруза и лишће врбе.
Традиционална медицина