Свети свештеномученик Лука Црмнички (Вукмановић) (Подгор, код Цетиња, 14. октобар 1907 — код Камника, Словенија, крајем маја 1945) је српски православни светац, а био је свештеник, професор, доктор богословља и богословски писац.

Биографија

Потиче из угледне сељачке породице. Његови родитељи — отац Никола и мајка Марија, рођена Пејовић — имали су четворо дјеце: синове Ђуру (умире у својој 23. години, студирао на Сорбони, комуниста), Луку, Светозара и ћерку Милицу (умрла са 19 година). Његов отац је једно вријеме радио у рудницима Сјеверне Америке, а послије се вратио и бавио земљорадњом. Послије уједињења Црне Горе и Србије 1918. године, његов отац је био присталица зеленаша, због чега је био ухапшен и провео двије године у затвору.

Вукмановић је завршио основну школу у родном селу са одличним успјехом, а затим је, по завршеној нижој гимназији и Богословији на Цетињу, служио као парох у Грахову, годину дана и Подгору-Утргу 5-6 година. На молбу мајке, која је рано остала удовица привремено је прекинуо студирање богословља у Београду, да би са мајком издржавао породицу. Финансирао је професорском платом школовање брата Светозара у Београду. Са супругом Драгињом је имао четверо дјеце: др Чедомира (медицина), др Косару (ПМФ) и још двоје дјеце. Сви су били школовани.

Служећи Литургију у селу Утрг-Подгора у цркви Светог Ђорђа, 6. (19.) априла 1931. године, преживио је атентат. При изласку из олтара да обави Велики вход (дио Литургије) на њега је пуцао мушкарац који се презивао Стјепчевић. Два револверска метка су га погодила у раме и трбух. Свештеник је имао толико снаге да Свете дарове, које је носио у путиру и на дискосу, постави на часну трпезу у олтару, а затим је пао у несвјест. Тадашњи митрополит црногорско приморски Гаврило Дожић у свом извјештају Светом Синоду СПЦ, о том догађају, пише да је млади свештеник три године раније рукоположен и да је био један од најбољих ученика Богословије, као и један од најревноснијих млађих свештеника. Иако се за атентатора говорило да је душевни болесник, мишљење митрополита је било да иза атентата стоји комунустичка акција. У том крају је (парохија подгорска и сусједна, брчеоска), по митрополиту, било највеће легло комуниста - које је утемељио, тада већ покојни, народни посланик и адвокат Јован Томашевић. Митрополит је своје мишљење о мотивима атентата заснивао на сазнањима да су комунисти у том мјесту и раније често чинили испаде на црквеним свечаностима и богослужењима, а да им је ревносни млади свештеник сметао, јер је задобијао све већи ауторитет у родном крају. Због тога је комунистима одговарало да свештеник буде убијен, а да за атентат не буду одговорни они, већ духовно болесна особа, коју су, по њему, на тај чин наговорили.

Богословски факултет у Београду завршава ванредно 1935. и постаје професор цетињске Богословије, а 1940. је докторирао (Материјалистичко и хришћанско схватање историје, Ск–Бг 1940.). Обнављао је храмове и радио на просвећивању парохијана, основао је читаоницу и добротворни фонд.

Иако широког интересовања изван богословља, стављао је вјеру и морал на прво мјесто. Ослоњен на философију и психоанализу, његошевски је посматрао свијет око себе и расуђивао. У времену 1927.–1943. сарађивао је у многим листовима.

Био је секретар Свештеничког удружења. Митрополит Гаврило Дожић га је отпустио из службе, због неслагања око начна вођења Богословије. Лука одлази у Гостивар за пароха, а потом, на позив митрополита Јосифа Цвијовића, за вјероучитеља у Гимназији у Скопљу. Бугарски окупатори су почетком Другог свјетског рата из Македоније протјерали све владике и свештенике којима то није родни крај, па се и Лука враћа у Црну Гору. Потом је у Гимназији на Цетињу предавао њемачки језик. По постављању новог митрополита на Цетињу, јануара 1941., Јоаникија I, враћа му се и црквена служба у цетињскиј митрополији. Ухапшен је и осуђен на смрт, али га је спасио митрополит Јоаникије, тврдећи да је био против комунистичког покрета. Подржавао је борбу против њемачких и италијанских окупатора, али не и комунистичку револуцију за коју се борио његов рођени брат Светозар Вукмановић Темпо. Пред крај рата кренуо је са митрополитом Јоаникијем и црногорским четницима пут Босне. Код Камника је стријељан, крајем маја 1945., од припадника Пете црногорске бригаде НОВЈ, батаљона којим је управљао Темпов пријатељ из Црмнице, Марко Ђуровић. Његов најстарији син Чедомир је као малољетан поштеђен стријељања, али је био присиљен да ступи у партизане. Син Чедомир је навео податак да је чуо од родбине Ђуровића да нису могли спасити његовог оца, јер је наредба о убијању свих у Словенији ишла директно од Тита и са врха власти.

Канонизован је 2000., а прославља се 11. августа, по грегоријанском (новом) календару. Монах Павле (Кондић) објавио је 2002. његову књижевну заоставштину. Митрополит Амфилохије Радовић је рекао да је у свом разговору са његовим братом Светозаром, чуо да је Светозар за Луку рекао да је био у сваком погледу бољи од њега. Син свештеномученика Луке, Чедомир, је о свом оцу говорио за радио Светигору, наводећи његов антикомунизам, као логичан став једног хришћанског свештеника.

Референце

Категорија:Рођени 1907. Категорија:Умрли 1945. Категорија:Срби у Црној Гори Категорија:Свештеномученици Категорија:Српски светитељи Категорија:Доктори теологије Категорија:Српски теолози Категорија:Свештеници СПЦ убијени од партизана Категорија:Свештенство са Цетиња