мини|upright=1.5|Нова поставка из 2015. са ренесансним предметима од метала, углавном од позлаћеног сребра и мајолике. мини|Поставка из 2014, углавном са ренесансним емајлом, али укључује античке дршке и кивот Свете Валерије. мини|Још једна поставка у Соби 45, већином објекти од гвожђа или лимошког емајла.
Године 1898, барон Фердинанд де Ротшилд (Ferdinand de Rothschild) завештао је Британском музеју садржај своје Нове собе за пушење из Виле Водесдон (Waddesdon Manor) као Водесдоново завештање (Waddesdon Bequest). Ово се састојало од широке колекције са скоро 300 уметничких предмета (objets d'art et de vertu), која је укључивала изванредне примере накита, посуђа, емајла, резбарија, стакла и мајолике. Један од старијих предмета је изванредни Реликвијар Светог трна, вероватно направљен током 1390-их у Паризу за Жана, војводу од Берија. Колекција је у традицији ризнице (schatzkammer), куће блага (и тако је називају неки писциContemporary Clay and Museum Culture, стр. 187, 2016, Routledge, уредници: Кристи Браун, Џулијан Стер, Клер Туми; „Renaissance jewels – authentic or forgery?”, ауторка Филипа Плок, блог Виле Водесдон; „The Rothschild family’s extraordinary collection gets permanent display” ауторке Ребеке Коуп, The Tatler, 7. 2019; „Spectacular objects in the Schatzkammer genre that Baron Lionel bought during his lifetime included ...”), какве су стварали ренесансни принчеви Европе;Торнтон (2015), 12–20; Торнтон (2011), кроз целу књигу заиста, већина предмета је из касне ренесансне Европе, иако постоји неколико важних средњовековних комада, као и изузетака из класичне антике и средњовековне Сирије.Тејт, 9–13
Пратећи редослед музејских каталошких бројева, и наводећи први број за сваку категорију, завештање се састоји од: „бронзе”, дршки и звекира (WB.1); оружја, оклопа и гвожђа (WB.5); емајла (WB.19); стакла (WB.53); италијанске мајолике (WB.60); „пехара итд. од злата и тврдог камена” (WB.66); сребрног посуђа (WB.87); накита (WB.147); прибора за јело (WB.201); „ковчега, итд.” (WB.217); резбарија у дрвету и камену (WB.231–265). Не постоји група за слике, а WB.174, портретна минијатура на велуму у дрвеном оквиру, укључена је у накит, иако је то због тога што особа на слици носи привезак који се налази у колекцији.Рид, цитати су његови наслови секција; база података колекције Британског музеја, према каталошким бројевима
Колекција је сакупљана за одређено место и да би одражавала одређену естетику; остали делови колекције Фердинанда Ротшилда садрже предмете у веома различитим стиловима, и Завештање не би требало узети као одраз целокупног његовог укуса. Овде су Фердинанда Ротшилда највише привлачила сложена, врхунски израђена, богато украшена и прилично раскошна дела касне готике, ренесансе и маниризма. Мало предмета би се могло описати као да се ослањају на једноставност или барокни скулптурални покрет за свој ефекат, иако неколико њих потиче из периода и места где се стварало много барокних дела.Рид, 9–10 Нова поставка колекције, која према условима завештања мора бити чувана и излагана заједно, отворена је 11. јуна 2015. године.
Историја Колекцију је започео отац барона Фердинанда, барон Анселм фон Ротшилд (1803–1874), и можда укључује неке предмете из ранијих колекција породице Ротшилд. За Мајера Амшела Ротшилда (1744–1812) из Франкфурта, који је започео успон породице, пословање са новчићима, „антиквитетима, медаљама и изложбеним предметима” претходило је и финансирало његове банкарске операције, а већина Ротшилда наставила је да сакупља уметнине.Торнтон (2015), 14–17, цитат преведен са списка трговаца у Франкфурту из 1778. мини|upright=1.3|лево|Аутопортрет са породицом Шарлоте Нејтан Ротшилд, мајке барона Фердинанда, 1838. Део колекције барона Анселма може се видети иза ње.За више информација о Фердинандовој мајци, из енглеске гране породице, погледајте „Charlotte ‘Chilly’ von Rothschild: mother, connoisseur, and artist” ауторке Евелин М. Коен, Годишњи преглед Архива Ротшилдових, 2013.
Најмање један од предмета који се сада налази у Британском музеју може се видети у витрини у позадини породичног портрета из 1838. године (лево), годину дана пре него што је Фердинанд рођен.Торнтон (2015), 18–23; 290–294. Сребрни Бахус који седи на бурету од седефа у доњем десном углу видљивог дела витрине је база података колекције Британског музеја, WB.131, приступљено 22. 5. 2015. У својим Успоменама, Фердинанд се присећао свог узбуђења као детета када му је било дозвољено да помаже у паковању и распакивању очеве колекције, која је лета проводила у сефу када би породица напуштала Беч одлазећи у сеоску вилу.Торнтон (2015), 22, са цитатом
Период након Француске револуције и Наполеонових ратова пружио је огромне могућности колекционарима декоративне уметности средњовековног и ренесансног периода. Ове категорије су биле веома мало цењене на тржишту уметности уопште, а предмети од метала су рутински продавани само због вредности племенитог метала. Неки од старијих предмета од племенитих метала у колекцији можда су први пут стигли у породицу као део банкарских трансакција; поседовање оваквих комада увек је делимично представљало начин да се капитал искористи.Торнтон (2015), 20–26, 289 Фердинанд бележи неколико притужби да његов отац није више користио своје прилике, али у својим последњим годинама Анселм је почео да проширује свој колекционарски опсег, и управо је он купио Реликвијар Светог трна и Штит Гизијевих.Торнтон (2015), 20–26 Ово златно доба за колекционаре прошло је до тренутка када је Фердинанд наследио свој део очеве колекције 1874. године, што је уједно била и година када је купио имање Водесдон и почео тамо да гради. Фердинанд је наставио да проширује колекцију све до своје смрти 1898. године, углавном користећи трговце, и проширујући асортиман сакупљаних предмета.Торнтон (2015), 14–17; Торнтон (2011), 57–62 Конкретно, Фердинанд је проширио колекцију накита са десетак комада свог оца на око педесет.Торнтон (2015), 26–31 мини|upright=1.3|лево|Соба за пушење у Вили Водесдон, првобитни дом колекције
Нова соба за пушење изграђена за смештај колекције планирана је тек 1891. године, а колекција је тамо премештена почетком 1896. године, мање од три године пре Фердинандове смрти. Добре фотографије омогућавају да се сагледа како су предмети били изложени, у стакленим витринама и на отвореним полицама дуж зидова, изнад врата и изнад малог камина, који је изнад имао сложено изрезбарен дрвени оквир са полицама. Неколико предмета, укључујући Кивот Свете Валерије, налазило се на столовима даље од зидова. Било је доста удобних места за седење, нека тапацирана деловима средњовековних одежди, а ту су биле и урамљене фотографије и кућне биљке.Торнтон (2015), 31–41; Торнтон (2011), 65–67 Соба је сада поново испуњена предметима из истог периода, иако нешто другачијих типова, а посетиоци Виле Водесдон могу је видети са врата.Торнтон (2015), 60–65 мини|Барон Фердинанд Ротшилд, посланик, око 1880. године
Ова соба, заједно са суседном Собом за билијар, једина је пријемна соба у Вили Водесдон која прати стил француске ренесансе екстеријера;Торнтон (2015), 14–17; Торнтон (2011), 66 остале собе су углавном у стилу 18. века и садрже величанствену колекцију слика и намештаја центрирану око тог века. Издвајање колекције било је део концепта онога што је названо „нео-Kunstkammer” (нео-кабинет куриозитета), који су усвојили и неки други веома богати колекционари тог периода.Торнтон (2015), 32; Торнтон (2011), кроз целу књигу Ренесансна соба у ономе што је сада Воласова збирка и колекција сер Џулијуса Вернера били су други примери формирани у Енглеској током истог периода.Торнтон (2015), 49–53 Нео-Kunstkammer је имао за циљ да имитира колекције формиране током саме ренесансе, углавном од стране кнежевских кућа; од њих су најистакнутије преживеле хабзбуршке колекције у Бечу, Прагу и Амбрасу, као и ризнице Зеленог свода у Дрездену, Минхенске резиденције и Касела. За разлику од тих колекција, савремени и скорашњи предмети нису били укључени.Торнтон (2015), 47–51; Торнтон (2011), кроз целу књигу
Барон Фердинанд био је немиран и, према сопственом признању, несрећан човек, чији је живот био нарушен смрћу супруге након што је родила њихово једино дете, које је мртворођено; то се догодило 1866. године. Након тога је живео са својом неудатом сестром Алис. Осим што је обављао функције у локалном јавном животу, био је посланик Либералне партије у Парламенту за Ејлсбери од 1885. до своје смрти, а од 1896. повереник Британског музеја, вероватно на подстицај сер Огастуса Воластона Френкса.Торнтон (2015), 18–19, 53–54
Фердинанд је препознао и поздравио тренд преласка висококвалитетне уметности у јавне колекције, који је озбиљно почео током његовог времена као колекционара.Торнтон (2015), 49, 53–55 Док је већина његове имовине и колекција остављена сестри Алис, колекција која сада чини Завештање и, одвојено, група од 15 рукописа који се сада налазе у Британској библиотеци,Addit. MSS. 35310-24, види Секомб (Seccombe) остављени су Британском музеју.Торнтон (2015), 53–57 Већ је за живота поклонио музеју неке значајне предмете, који се не рачунају у Завештање.Тејт, 2
Завештање барона Фердинанда било је врло специфично, а непоштовање услова би га поништило. У њему је стајало да колекција треба да буде:
Ови услови се и даље поштују, а до краја 2014. колекција је била изложена у прилично малој Соби 45, у поставци отвореној 1973. године.Тејт, 9 Године 2015. Завештање је премештено у Собу 2А, нову, већу галерију у приземљу, близу главног улаза из улице Мјузијум.Торнтон (2015), 65–71 Све док колекција кинеске керамике Фондације Персивал Дејвид није пресељена у Британски музеј, Водесдоново завештање је било једина колекција издвојена на овај начин.Колекција Персивал Дејвид је на дугорочној позајмици музеју, а музеј је заправо не поседује.
Ренесансни предмети од метала мини|лево|Детаљ умиваоника
Велики део колекције чине луксузни предмети из 16. века. Велики комади металних предмета од сребра или позлаћеног сребра остављају тренутни утисак у поставци, а они су дизајнирани да заслепе и импресионирају госте када су се користили за столом, или када су били изложени у редовима на креденцу са полицама.Торнтон (2015), 276–283; Тејт, 62–68 Многи су веома богато украшени у виртуозним приказима златарских техника; можда и превише тешко за конвенционални модерни укус.Тејт, 62–63; за маниристичку естетику уопште, погледајте Ширман (Shearman), посебно поглавље 4 То су свакако разметљиви предмети дизајнирани да прикажу богатство свог власника, а у многим случајевима дизајнирани су да се у њима ужива када се држе у руци, а не да се гледају под стаклом.Тејт, 63
Ту се налази неколико пехара са поклопцем, многи из Аугзбурга и Нирнберга; користили су се за наздрављање у част дочека госта, а били су и уобичајен поклон у политици и дипломатији, као и поклон градова угледним посетиоцима. Њихова декорација понекад је одражавала најновији укус, често црпећи инспирацију из дизајна који су као графике кружили Европом, али је такође често постојао врло конзервативан наставак касноготичких стилова, који се задржао док није постао део „неоготике” (Neugotic) почетком 17. века.Тејт, 70–74 Највећи предмет у завештању са специфично јеврејском везом је пехар од позлаћеног сребра направљен у Нирнбергу око 1600. године, али који је до 1740. припадао јеврејском погребном друштву у Братислави, како то бележи натпис на хебрејском.Торнтон (2015), 284–289. WB 195 и 196 су сложено израђено јеврејско венчано прстење, илустровано на мини|Умиваоник Аспремон-Линден, Антверпен, 1546–1547.