Српска читаоница у Новом Саду била је једна од најзначајнијих културних и просветних установа српског народа у Хабзбуршкој монархији у XIX веку. Основана 1845. године, представљала је средиште националног, књижевног и јавног живота Срба у Новом Саду, који је у то време важио за културни центар Срба северно од Саве и Дунава. Из њене делатности проистекле су бројне културне иницијативе, а њена традиција настављена је кроз рад Градске библиотеке у Новом Саду.

Оснивање и историја Српска читаоница у Новом Саду основана је 23. септембра 1845. године, по узору на сличне институције које су се у то време оснивале широм средње Европе, као добровољно удружење људи заинтересованих за књигу, писменост, просвету и јавно деловање. Оснивање читаонице било је одговор на потребу српске заједнице у Хабзбуршкој монархији да организује културни и образовни живот у условима политичких и националних изазова средине XIX века. Читаонице су у том периоду постале важан инструмент очувања језика, културе и националног идентитета у срединама где Срби нису имали државну самосталност.

Још крајем XVIII и у првим деценијама XIX века у Новом Саду постојала су места на којима се окупљала образована публика ради читања књига и штампе. Према појединим истраживачима, књижара Емануила Јанковића, смештена у кући код Белог лава на углу данашње Дунавске и Змај Јовине улице, већ око 1790. године представљала је неформално средиште читања и окупљања. Значајну улогу имало је и гимназијално књигохранилиште, чији је развој убрзан 1819. године доласком Павела Јозефа Шафарика на место директора Новосадске гимназије. Постоје и подаци да је тридесетих година XIX века у граду деловало још једно читалиште, о чему сведоче каснија сећања савременика, укључујући и записе др Илије Огњановића. Ови подаци указују да је оснивање Српске читаонице 1845. године било круна већ постојећих културних настојања новосадских Срба.

Иницијатива за оснивање званичне читаонице добила је снажну подршку грађанства и угледних личности из различитих српских крајева. Средства за њено оснивање прикупљана су добровољним прилозима, најчешће на свечаним баловима организованим управо у ту сврху. Први такав бал одржан је 31. августа 1844. године у просторијама Новосадског градског стрелишта. Према савременој штампи, реч је била о изразито српској свечаности, на којој су учествовали припадници српске омладине, племства из Војводине, као и страни гости. Други бал приређен је 6. септембра 1845. године у гостионици Код фазана, у згради у данашњој Његошевој улици број 9, где се данас налази Музичка школа Исидор Бајић. Свечаности је присуствовао и архиепископ Јосиф Рајачић. Том приликом објављена су имена приложника и утврђено да је за потребе читаонице прикупљен фонд од око 2.000 форинти и приближно 1.000 књига, што је за то време представљало значајну материјалну основу за рад установе.

Оснивачка скупштина Српске читаонице одржана је 23. септембра 1845. године у згради Грчке школе, у данашњој Грчкошколској улици број 3. Тог дана извршено је свечано установљење друштва, усвојена су правила рада и изабрана управа. За првог председника изабран је адвокат Јован Рајић млађи, за потпредседника Платон Јевремовић, парох Саборне цркве, а за секретара Радивоје Стратимировић.

У наредним годинама читаоница је деловала као средиште културног и јавног живота. Њене просторије, које су се током времена мењале, налазиле су се у ужем градском језгру, што је омогућавало широку доступност грађанству. Делатност је обухватала набавку књига и периодике, организовање књижевних вечери, беседа, предавања и свечаности.

Посебан успон читаоница доживљава почетком шездесетих година XIX века. Године 1861. за председника је изабран др Светозар Милетић, а за секретара Јован Јовановић Змај. Под њиховим вођством читаоница је добила снажан национални и политички значај, постајући место окупљања српске интелигенције и центар јавних расправа о културним и политичким питањима. У истој години у њеним просторијама основано је Српско народно позориште, што сведочи о ширини њеног утицаја. Осим тога, у оквиру читаонице развијала су се певачка друштва, културни клубови, Новосадско српско коло и друге организације које су у свом деловању унапређивале образовни и културни живот града и шире.

Српска читаоница у Новом Саду била је део шире мреже читалишта у региону северне Србије, од којих је најстарија била Српска читаоница у Иригу, основана 1842. године, три године пре новосадске. Ове институције заједно су доприносиле развоју писмености и културне самосвести међу Србима у Војводини и околини.

Претварање у Градску библиотеку

После Првог светског рата и уједињења 1918. године, читаоница је наставила са радом у новим државним околностима, прилагођавајући своју делатност савременим потребама. Током прве половине XX века постепено је јачала њена библиотечка функција, док су друге друштвене и политичке улоге временом губиле на значају.

Године 1958. дошло је до институционалног уједињења више библиотечких установа у Новом Саду. Српска читаоница је тада спојена са библиотеком „Ђура Даничић“, градским рејонским библиотекама и позајмним одељењем Библиотеке Матице српске. Овим спајањем основана је Градска библиотека у Новом Саду.

Иако је тиме престала да постоји као самостална институција, Српска читаоница се сматра непосредном претходницом Градске библиотеке. Њено оснивање 1845. године узима се као почетак организованог јавног библиотекарства у Новом Саду, те се годишњице читаонице обележавају као значајни датуми у историји градске културе.

Референце

Категорија:Матица српска Категорија:Библиотеке у Новом Саду Категорија:Култура у Новом Саду Категорија:Јован Јовановић Змај Категорија:Светозар Милетић Категорија:Српски језик