мини| Индијска гуска Индијска гуска () је гуска која се гнезди у Централној Азији у колонијама од хиљада јединки близу планинских језера, а зимује у Јужној Азији, чак до Индијског полуострва на југу. Полаже три до осам јаја одједном у гнезду на земљи. Позната је по екстремним надморским висинама које достиже када мигрира преко Хималаја.

Таксономија Индијску гуску формално је описао енглески лекар, природњак и аутор Џон Латам 1790 године у „Index ornithologicus, sive systema ornithologiæ; complectens avium divisionem in classes, ordines, genera, species, ipsarumque varietates: adjectis synonymis, locis, descriptionibus, &c. 2, “

Генеричко име Anser потиче од латинске речи „anser“ „гуска“. Специфични епитет indicus потиче од латинске речи „Indicus“ „Индијски“.

Индијска гуска је базална птица у роду Anser. Род Anser има само још једног члана аутохтоног у индијском региону, врста дивља гуска (Anser anser) са подврстом Anser anser rubrirostris, која такође зимује у региону, и ниједног у етиопским, аустралијским или неотропским регионима. Лудвиг Рајхенбах је сврстао индијску гуску у монотипски род Eulabeia 1852. године, иако други ауторитети третирају и Eulabeia и род Chen као синониме за Anser .

Индијска гуска је монотипски таксон.

Опис Индијска гуска је бледо сиве боје и лако се разликује од било које друге гуске из рода Anser по црним пругама на белој глави. Такође је много блеђа од осталих гусака у овом роду. У лету, њен звук је типично гушчје трубљење. Индијска гуска је средње величине, од 71-76 цм укупне дужине и тежи 1.870-3.200 г. Распон крила им је од 140-160 цм.

Распрострањеност и станиште

Летња станишта су језера на великим надморским висинама у централној Азији, где птица пасе кратку траву. Врста мигрира на југ из Тибета, Казахстана, Монголије и Русије пре него што пређе Хималаје. Индијска гуска је последњих година привукла пажњу медицинске науке као рана жртва високо патогеног птичјег грипа, HPAI, високо патогени птичји грип у Ћингхају. Угрожена је од предатора попут врана, лисица, гаврана, морских орлова, галебова и других.

Гнежђење Гнезде се углавном на Тибетанској висоравни северно од Монголије. Примећен је интраспецифични паразитизам легла код женки нижег ранга које покушавају да положе јаја у гнезда женки вишег ранга.

Исхрана Исхрана индијске гуске је углавном вегетаријанска, траве, корење, стабљике и зелени делови биљака и шаш; зими такође житарице, кртоласто и друго поврће, као и морске алге на обали. Током сезоне гнежђења једе траве као што су Potamogeton pectinatus, лишће, семе, бобице, мале инсекте, а у води и инсекте и мале ракове; где је доступно, једе и усеве попут пасуља и грашка.

Статус Међународна унија за заштиту природе IUCN дефинише индијску као најмање угрожени таксон.

Укупна популација, међутим, може да расте, али је сложено проценити трендове популације, јер се јавља на више од 2.500.000 км². Светска популација процењена је на 32.300–36.400 јединки крајем 1990. године, од чега се сматра да је 13.000–14.500 птица зимовало у Јужном Тибету, углавном у Шигатсеу и у долини Пенбо, североисточно од Ласе, почетком и средином 1990. године.

Миграција Индијска гуска једна је од птица које највише лете на свету, преко планине Макалу, пета највиша планина на свету са 8.481 м., и очигледно виђен изнад Монт Евереста 8.848 м., али овај извештај није сигуран. Ова захтевна миграција дуго је збуњивала физиологе и природњаке пошто мора постојати добро објашњење зашто птице лете на екстремне висине, посебно зато што постоје прелази кроз Хималаје на нижим надморским висинама, које користе друге врсте птица селица“. Индијске гуске дуго нису директно праћене коришћењем ГПС-а или технологије сателитског снимања док лете више од 6.540 метара, и сада се верује да оне заиста прелазе високе превоје кроз планине. Захтевна миграција ка северу из низијске Индије ради размножавања лети на Тибетанској висоравни одвија се у фазама, а лет преко Хималаја са нивоа мора се обавља без престанка за само седам сати. Упркос предвидљивим ветровима у леђа који дувају са Хималаја, у истом смеру кретања као и гуске, индијске гуске главом одбијају ове ветрове, чекајући да се смире преко ноћи, када затим предузимају највеће брзине пењања икада забележене за птицу и одржавају те брзине пењања сатима, према истраживању објављеном 2011. године. Студија из 2011. године открила је да гуске достижу врхунац на надморској висини од око 6.400 метара. У студији из 2012. године, у којој је означена 91 гуска и праћене њихове миграционе руте, утврђено је да су гуске проводиле 95% свог времена испод 5.784 метара, бирајући дужу руту кроз Хималаје како би искористили долине и превоје на нижим надморским висинама. Само 10 обележених индијских гусака је икада забележено изнад ове надморске висине, а само једна је прешла 6.500 метара, достижући 7.290 метара. Сви осим једног од ових летова на великим висинама забележени су ноћу, што је, заједно са раним јутром, најчешће доба дана за миграцију гусака. Хладнији и гушћи ваздух током ових периода може бити еквивалентан надморској висини стотинама метара ниже. Аутори ове две студије сумњају да су приче о гускама које лете на висинама од 8.000 метара апокрифни. Индијске гуске су примећене како лете на 7.000 метара такође.

Индијска гуска мигрира преко Хималаја да би провела зиму у деловима Јужне Азије, од Асама па све до Тамил Надуа на југу. Модерно зимско станиште ове врсте су обрађена поља, где се храни јечмом, пиринчем и пшеницом, и може оштетити усеве. Виђено је да се птице из Киргистана заустављају у западном Тибету и јужном Таџикистану 20 до 30 дана пре него што мигрирају даље на југ. Неке птице могу показати високу верност месту зимовања.

Физиологија и морфологија Главни физиолошки изазов код индијских гусака је издвајање кисеоника из хипоксичног ваздуха и његов транспорт до аеробних мишићних влакана како би се одржао лет на великим висинама. Лет је метаболички веома скуп на великим висинама јер птице морају јаче да машу крилима у разређеном ваздуху да би створиле узгон. Студије су откриле да индијске гуске дишу дубље и ефикасније у условима са ниским садржајем кисеоника, што служи за повећање уноса кисеоника из околине. Хемоглобин њихове крви има већи афинитет за кисеоник него код гусака на ниским висинама, што се приписује тачкастој мутацији једне аминокиселине. Ова мутација узрокује конформационо померање молекула хемоглобина из облика са ниским садржајем кисеоника у облик са високим афинитетом за кисеоник. Лева комора срца, која је одговорна за пумпање оксигениране крви у тело путем системске циркулације, има знатно више капилара код индијских гусака него код низијских птица, одржавајући оксигенацију ћелија срчаног мишића и тиме срчани излаз. У поређењу са низијским птицама, митохондрије које су главно место потрошње кисеоника у мишићима лета код индијских гусака су знатно ближе сарколеми, смањујући интрацелуларну дифузијску удаљеност кисеоника од капилара до митохондрија.

Индијске гуске имају нешто већу површину крила за своју тежину од других гусака, што се верује да им помаже да лете на великим висинама. Иако ово смањује излазну снагу потребну за лет у разређеном ваздуху, птице на великим висинама и даље морају јаче да машу крилима него птице у низијама.

Заточеништво и натурализација

Индијска гуска се често држи у заточеништву, јер се сматра лепом и лако се размножава. Мала натурализована популација од 5 до 20 парова сада се гнезди у Немачкој, а потиче од побеглих птица из заточеништва.

Забележена виђења у Великој Британији су честа и углавном се односе на бекства или илегална намерна пуштања. Међутим, парови птица које су побегле су се размножавали у неколико наврата између 1996. и 2016. године; око пет парова је забележено 2002. године, али само један пар 2015. и 2016. године, и од тада није било успешног размножавања.

Индијске гуске су такође побегле или су намерно пуштене на Флориди, у САД, али нема доказа да се популација размножава и могуће је да опстаје само захваљујући континуираним бекствима или пуштањима.

У култури Индијска гуска је предложена као модел за Хамсу из индијске митологије. Друго тумачење сугерише да је индијска гуска вероватно Kadamb у древној и средњовековној санскритској литератури, док се Хамса генерално односи на лабуда.KN Dave (2005), Birds in Sanskrit Literature, Motilal Banarsidass,

Галерија

Референце

Спољашње везе

Индијска гуска Anser indicus eBird Индијска гуска Anser indicus Birds of the World Индијска гуска Anser indicus The Internet Bird Collection + The Macaulay Library Индијска гуска Anser indicus Avibase Индијска гуска Anser indicus The IUCN Red list Индијска гуска Anser indicus The BirdLife DataZone Индијска гуска Anser indicus All about birds Индијска гуска Anser indicus Oiseaux Индијска гуска Anser indicus Flickr Индијска гуска Anser indicus Xeno-canto

Категорија:Пловке Категорија:Пловуше Категорија:Гуске Категорија:Таксони које је описао Џон Латам Категорија:Птице описане 1790. године Категорија:Птице Азије Категорија:Птице Европе

Категорија:Птице Србије