Лео Штраус (, Кирхајн, 20. септембар 1899 — Анаполис, 18. октобар 1973) био је немачко-амерички политички филозоф и историчар филозофије чији је рад у великој мери утицао на политичку теорију двадесетог века у Сједињеним Америчким Државама и проучавање класичне политичке мисли. Најпознатији је по свом тумачењу античке и средњовековне филозофије, свом приказу класичног природног права и тврдњи да су филозофи често писали езотерично, представљајући различита учења општој и стручној читалачкој публици. Штраус је тврдио да је модерни заокрет у филозофији, почевши од Никола Макијавелија и кулминирајући историзмом и релативизмом, означио одлучан раскид са класичним схватањем политике и доброг живота. Његов рад је настојао да обнови питања и методе античке политичке филозофије као коректив за уочену кризу модерне мисли.
Штраусова научна област креће се од студија Платона, Аристотела и Ксенофонта до испитивања Томаса Хобса, Баруха Спинозе, Фридриха Ничеа и средњовековних исламских и јеврејских филозофских традиција, посебно Ел-Фарабија и Мајмонида. Централно место у његовим списима заузима напетост између разума и откровења, природа политичке разборитости и однос између филозофије и политичког ауторитета. Његов методолошки нагласак на пажљивом читању текста, педагошкој вредности класичних текстова и критици модерности чинили су основу онога што је постало познато као „штраусовски“ приступи политичкој теорији.
Рођен у Немачкој од јеврејских родитеља, емигрирао је у САД 1937. године, где је касније обављао позиције у Новој школи за друштвена истраживања, а касније и на Универзитету у Чикагу, где је предавао од 1949. до 1969. године. Његови семинари обликовали су неколико генерација политичких теоретичара, од којих су многи постали утицајни научници на великим америчким универзитетима. Штраусови студенти и саговорници играли су значајну улогу у развоју политичке филозофије у послератним Сједињеним Државама, посебно у неоконзервативном покрету, а његове идеје су прихваћене и дебатоване у областима као што су политичка теорија, класична литература, интелектуална историја и религијске студије. Његова главна дела укључују „Природно право и историја“ (1953), „Прогон и уметност писања“ (1952), „Град и човек“ (1964) и „О тиранији“ (1948). Штраусов рад је такође био предмет дебате, укључујући спорове око његових тумачења древних текстова и дискусије о политичком утицају неких његових ученика, иако су ова питања и даље спорна у академским круговима.
Биографија
Рани живот и образовање Лео Штраус је рођен 20. септембра 1899. године у малом граду Кирхајну у Хесен-Насау, покрајини Краљевине Пруске (део Немачког царства), од Џени Штраус (рођене Давид) и Хуга Штрауса. Према некрологу Алана Блума из 1974. године у часопису „Политичка теорија“, Штраус је „одгајан као ортодоксни Јеврејин“, али породица изгледа није у потпуности прихватила ортодоксну праксу. (Central Hesse – a Homeland for Jews? The Fate of the Strauss Family from Kirchhain) Сам Штраус је напоменуо да потиче из „конзервативног, чак и ортодоксног јеврејског дома“, али оног који је мало знао о јудаизму осим строгог придржавања церемонијалних закона. Његов отац и ујак водили су посао са пољопривредним потрепштинама и стоком који су наследили од свог оца, Мајера (1835–1919), водећег члана локалне јеврејске заједнице.In "A Giving of Accounts", published in . and later reprinted in Jewish Philosophy and the Crisis of Modernity.
Након што је похађао Кирхајнску народну школу и протестантску ректорску школу, Лео Штраус је 1912. године уписан у Гимназију Филипинум (при Универзитету у Марбургу) у оближњем Марбургу (где су дипломирали и Јоханес Алтузијус и Карл Јоаким Фридрих), а дипломирао је 1917. године. Становао је код марбуршког кантора Штрауса (нису били у сродству), чија је резиденција служила као место састанка следбеника неокантовског филозофа Хермана Коена. Штраус је служио у немачкој војсци током Првог светског рата од 5. јула 1917. до децембра 1918. године.
Штраус се потом уписао на Универзитет у Хамбургу, где је докторирао 1921. године; његову тезу, „О проблему знања у филозофској доктрини Ф. Х. Јакобија“ (Das Erkenntnisproblem in der philosophischen Lehre Fr. H. Jacobis), менторисао је Ернст Касирер. Такође је похађао курсеве на универзитетима у Фрајбургу и Марбургу, укључујући и неке које су предавали Едмунд Хусерл и Мартин Хајдегер. Штраус се придружио јеврејском братству и радио је за немачки ционистички покрет, који га је упознао са разним немачким јеврејским интелектуалцима, као што су Норберт Елијас, Лео Левентал, Хана Арент и Валтер Бенјамин. Бенјамин је био и остао поштовалац Штрауса и његовог дела током целог свог живота. Jewish philosophy and the crisis of modernity (SUNY 1997), , Kenneth Hart Green, Leo Strauss,Scholem, Gershom. 1981. Walter Benjamin: The Story of a Friendship. Trans. Harry Zohn,
Штраусов најближи пријатељ био је Јакоб Клајн, али је такође био интелектуално ангажован са Герхардом Кригером — а такође и са Карлом Левитом, Јулијусом Гутманом, Хансом-Георгом Гадамером и Францом Розенцвајгом (коме је Штраус посветио своју прву књигу), као и са Гершомом Шолемом, Александром Алтманом и арабистом Паулом Краусом, који се оженио Штраусовом сестром Бетином (Штраус и његова жена су касније усвојили дете Паула и Бетине Краус када су оба родитеља умрла на Блиском истоку). Са неколико ових пријатеља, Штраус је касније у животу водио живу епистоларну размену писама, од којих су многе објављене у . неке у преводу са немачког. Штраус је такође водио разговор са Карлом Шмитом. Међутим, након што је Штраус напустио Немачку, прекинуо је разговор када Шмит није одговорио на његова писма.
Каријера Након што је добио Рокфелерову стипендију 1932. године, Штраус је напустио свој положај на Високом институту за јеврејске студије у Берлину и отишао у Париз. У Немачку се вратио само једном, на неколико кратких дана двадесет година касније. У Паризу се оженио Мари (Миријам) Бернсон, удовицом са малим дететом, коју је раније познавао у Немачкој. Усвојио је сина своје жене, Томаса, а касније и дете своје сестре, Џени Штраус Клеј (касније професорку класичних наука на Универзитету у Вирџинији); он и Миријам нису имали своје биолошке деце. Након његове смрти, иза њега су остали Томас, Џени Штраус Клеј и троје унучади. Штраус је постао доживотни пријатељ Александра Кожева и био је у пријатељским односима са Ремоном Ароном и Етјеном Жилсоном. Због доласка нациста на власт, одлучио је да се не врати у своју родну земљу. Штраус је, након неких перипетија, пронашао уточиште у Енглеској, где је 1935. године добио привремени посао на Универзитету у Кембриџу уз помоћ свог таста Дејвида Дауба, који је био повезан са колеџом Гонвил и Кајус. Док је био у Енглеској, постао је близак пријатељ са Р. Х. Таунијем и био је у мање пријатељским односима са Ајзајом Берлином. лево|мини|Универзитет у Чикагу, школа са којом је Штраус најближе повезан У немогућности да пронађе стални посао у Енглеској, Штраус се преселио у Сједињене Државе 1937. године, под покровитељством Харолда Ласкија, који га је упознао са људима и помогао му да добије кратко предавачко место. Након кратког рада као истраживачки сарадник на Одељењу за историју Универзитета Колумбија, Штраус је обезбедио место у Новој школи, где је између 1938. и 1948. године радио на факултету политичких наука, а такође је обављао и ванредне послове. Године 1939. кратко је радио као гостујући професор на Хамилтон колеџу. Постао је држављанин САД 1944. године, а 1949. године постао је професор политичких наука на Универзитету у Чикагу, где је носио звање професора за истакнуту службу Роберта Мејнарда Хачинса све до свог одласка 1969. године.
Године 1953, Штраус је сковао израз „reductio ad Hitlerum“, игру речи „reductio ad absurdum“ (свести до апсурда), сугеришући да је поређење аргумента са Хитлеровим, или „играње нацистичке карте“, често заблуда ирелевантности. , .
Године 1954, упознао је Карла Левита и Ханса-Георга Гадамера у Хајделбергу и одржао јавни говор о Сократу. Добио је позив за привремено предавање у Хамбургу 1965. (који је одбио из здравствених разлога) и добио је и прихватио почасни докторат Универзитета у Хамбургу и немачки Орден за заслуге преко немачког представника у Чикагу. Године 1969, Штраус се преселио у колеџ Клермонт Макена (раније Мушки колеџ Клермонт) у Калифорнији на годину дана, а затим у колеџ Сент Џонс у Анаполису 1970. године, где је био истакнути научник Скот Бјукенен у резиденцији до своје смрти од упале плућа 1973. године. preface . Сахрањен је на јеврејском гробљу у Анаполису, са супругом Миријам Бернсон Штраус, која је умрла 1985. године. Псалм 114 је прочитан на сахрани на захтев породице и пријатеља.
Мисао Штраусову мисао могу окарактерисати две главне теме: критика модерности и опоравак класичне политичке филозофије. Тврдио је да је модерност, која се појавила међу италијанским градовима-државама у 15. веку, посебно у делима Никола Макијавелија, била радикалан прекид са традицијом западне цивилизације и да је довела до кризе нихилизма, релативизма, историзма и сцијентизма. Тврдио је да модерне политичке и друштвене науке, које су засноване на емпиријском посматрању и рационалној анализи, нису успеле да схвате суштинска питања људске природе, морала и правде и да су људска бића свеле на пуке објекте манипулације и прорачуна. Такође је критиковао модерни либерализам, који је видео као производ модерности, због недостатка моралних и духовних основа и због његове тенденције да поткопа ауторитет религије, традиције и природног права.Leora Batnitzky, Leo Strauss, the Stanford Encyclopedia of Philosophy, 9 April 2021.
Да би превазишао кризу модерности, Штраус је предложио повратак класичној политичкој филозофији старих Грка и средњовековних мислилаца, за које је веровао да имају дубље и свеобухватније разумевање људске природе и друштва. Залагао се за пажљиво и поштовано читање класичних текстова, тврдећи да су њихови аутори писали на езотерични начин, који је назвао „уметношћу писања“. Сугерисао је да су класични аутори крили своја права учења иза површинског слоја конвенционалних мишљења, како би избегли прогон и образовали само оне који су били способни да их схвате, и да су водили дијалог једни са другима кроз векове. Штраус је овај дијалог назвао „великим разговором“ и позвао своје читаоце да му се придруже.
Штраусово тумачење класичне политичке филозофије било је под утицајем његовог јеврејског порекла и сусрета са исламском и јеврејском средњовековном филозофијом, посебно делима Ел-Фарабија и Мајмонида. Тврдио је да су се ови филозофи, који су живели под влашћу ислама, суочавали са сличним изазовима као и стари Грци. Такође је тврдио да су ови филозофи, који су били верни својим објављеним религијама и лојални рационалном трагању за филозофијом, понудили модел како помирити разум и откровење, филозофију и теологију, Атину и Јерусалим.
Погледи
Филозофија За Штрауса, политика и филозофија су нужно биле испреплетене. Суђење и смрт Сократа сматрао је тренутком када је настала политичка филозофија. Штраус је сматрао једним од најважнијих тренутака у историји филозофије Сократов аргумент да филозофи не могу проучавати природу без разматрања сопствене људске природе, која је, речима Аристотела, природа „политичке животиње“."From these things it is evident, that the city belongs among the things that exist by nature, and that man is by nature a political animal" (Aristotle, The Politics, 1253a1–3). Међутим, он је такође сматрао да су циљеви политике и филозофије инхерентно непомирљиви и несводиви један на други.Pangle, Thomas L., . 2006, : "Classical political philosophy is not concerned to rule, but it is concerned to understand, political society—and to share its understanding, in a constructive fashion, with the various political societies and their citizens and rulers."
Cf. also his "Fundamental Tension" (ibid., f)