Жене у рачунарству биле су међу првим програмерима почетком 20. века и значајно су допринеле индустрији. Како су се технологија и пракса мењале, улога жена као програмера се мењала, а забележена историја овог поља умањила је њихова достигнућа. Од 18. века, жене су развијале научна израчунавања, укључујући предвиђање Халејеве комете од стране Никол-Рен Лепот, као и израчунавање кретања Венере од стране Марије Мичел.
Први алгоритам намењен извршавању на рачунару дизајнирала је Ејда Лавлејс која је била пионир у овој области. Грејс Хопер је била прва особа која је дизајнирала компајлер за неки програмски језик. Током 19. и почетком 20. века, па све до Другог светског рата, програмирање су претежно обављале жене; значајни примери обухватају Харвардске рачунарке, разбијање кодова у Блечли парку и инжењеринг у Наси. Након 1960-их, рачунарски рад којим су доминирале жене еволуирао је у модерни софтвер, а значај жена се смањио.
Родни диспаритет и недостатак жена у рачунарству од краја 20. века па надаље су испитивани, али нису утврђена чврста објашњења. Ипак, многе жене наставиле су да дају значајне и важне доприносе ИТ индустрији, а покушало се и са решавањем родног диспаритета у овој грани. У 21. веку, жене су држале руководеће позиције у бројним технолошким компанијама, као што су Мег Витман, председница и извршна директорка компаније Hewlett Packard Enterprise, и Мариса Мајер, председница и извршна директорка компаније Yahoo! и кључна портпаролка компаније Google.
У новембру 2023. године, национални медији известили су о програму обуке из ИКТ-а за жене осниваче у Абуџи, организованом преко Националне агенције за развој информационих технологија (NITDA).
Историја
1800-е мини|лево|Астроном Едвард Чарлс Пикеринг и његове Харвардске рачунарке Један од првих рачунара за амерички Наутички алманах била је Марија Мичел. Њен радни задатак био је израчунавање кретања планете Венере. Алманах никада није постао стварност, али је Мичелова постала прва професорка астрономије на Васару.
Ејда Лавлејс је била прва особа која је објавила алгоритам намењен за извршавање на првом модерном рачунару, Аналитичкој машини коју је створио Чарлс Бебиџ. Због тога се често сматра првим рачунарским програмером. Лавлејсова се упознала са Бебиџовом диференцијалном машином када је имала 17 година. Године 1840. писала је Бебиџу и питала га да ли би могла да се укључи у рад на његовој првој машини. До тог времена, Бебиџ је већ прешао на идеју за Аналитичку машину. Рад који описује Аналитичку машину, Notions sur la machine analytique, који је објавио Л. Ф. Менабреа, привукао је пажњу Лавлејсове, која га не само превела на енглески језик, већ је и исправила грешке које је Менабреа направио. Бебиџ јој је предложио да прошири превод рада сопственим идејама, што је она, потписана само иницијалима ААЛ, учинила и „синтетизовала огроман обим Бебиџове визије”. Лавлејсова је замислила какав би утицај Аналитичка машина могла имати на друштво. Направила је објашњења како би машина могла да обрађује улазе, излазе, процесирање и складиштење података. Такође је креирала неколико математичких доказа који су показивали како би машина сама могла да обрађује калкулације Бернулијевих бројева. Ови докази се сматрају првим примерима рачунарског програма. Лавлејсова је умањивала своју улогу током живота, на пример, потписујући своје доприносе са ААЛ како не би била „оптужена за хвалисање”.
Након Грађанског рата у Сједињеним Америчким Државама, ангажовано је више жена као људских рачунара. Многе су биле ратне удовице које су тражиле начин да се издржавају. Друге су биле ангажоване када је влада отворила позиције за жене због недостатка мушкараца да попуне те улоге.
мини|Фотографија Харвардских рачунарки (погрдно познатих као „Пикерингов харем”) мини|Ени Џамп Кенон ради на Харварду Ана Винлок је 1875. тражила да постане рачунар за Опсерваторију Харвард колеџа и била је ангажована за плату од 25 центи по сату. До 1880. године, Едвард Чарлс Пикеринг је ангажовао неколико жена да раде за њега на Харварду јер је знао да жене могу обављати посао једнако добро као мушкарци, а могао је да их замоли да волонтирају или раде за мању плату. Те жене, описане као „Пикерингов харем”, а познате и као Харвардске рачунарке, обављале су чиновнички посао који су мушки запослени и стручњаци сматрали заморним, и то за делић трошкова ангажовања мушкараца. Жене које су радиле за Пикеринга каталогизирале су око десет хиљада звезда, откриле маглину Коњска глава и развиле систем за описивање звезда. Једна од „рачунарки”, Ени Џамп Кенон, могла је да класификује звезде брзином од три звезде у минути. Рад за Пикеринга постао је толико популаран да су жене волонтирале да раде бесплатно чак и када су друге рачунарке биле плаћене. Иако су обављале важну улогу, Харвардске рачунарке биле су плаћене мање од фабричких радника.
До 1890-их, жене рачунарке су биле факултетски образоване особе које су тражиле послове где би могле корисно да примене своје образовање. Флоренс Теб Велдон била је део ове групе и обезбеђивала је прорачуне везане за биологију и доказе за еволуцију, радећи са својим супругом, В. Ф. Рафаелом Велдоном. Израчунавања Флоренс Велдон су показала да се статистика може користити за подршку Дарвиновој теорији еволуције. Још један људски рачунар укључен у биологију била је Алис Ли, која је радила са Карлом Пирсоном. Пирсон је ангажовао две сестре као хонорарне рачунарке у својој Лабораторији за биометрију, Беатрис и Френсис Кејв-Браун-Кејв.
1910-е Током Првог светског рата, Карл Пирсон и његова Лабораторија за биометрију помагали су у изради балистичких прорачуна за британско Министарство муниције. Беатрис Мејбел Кејв-Браун-Кејв помагала је у израчунавању путања за топовске гранате. Године 1916. Кејв-Браун-Кејв је напустила посао код Пирсона и почела да ради пуно радно време за Министарство. У Сједињеним Државама, жене рачунарке биле су ангажоване за балистичке прорачуне 1918. године, радећи у згради на Вашингтон молу. Једна од тих жена, Елизабет Веб Вилсон, радила је као главни рачунар. Након рата, жене које су радиле као балистички рачунари за владу САД имале су проблема с проналажењем посла у рачунарству, а Вилсонова је на крају предавала математику у средњој школи.
1920-е мини|upright|Група оператерки ради на телефонској централи компаније AT&T Почетком 1920-их, професор Државног колеџа Ајове Џорџ В. Снедекор радио је на унапређењу научног и инжењерског одељења школе, експериментишући са новим машинама на бушене картице и калкулаторима. Снедекор је такође радио са људским калкулаторима, већином женама, међу којима је била и Мери Клем. Клем је сковала термин „провера нуле” (zero check) како би помогла у идентификацији грешака у прорачунима. Рачунарска лабораторија, коју је водила Клемова, постала је једно од најмоћнијих рачунарских постројења тог времена.
Жене рачунарке такође су радиле у компанији AT&T. Ови људски рачунари радили су са инжењерима електротехнике како би помогли у решавању проблема појачања сигнала помоћу појачивача са вакуумским цевима. Једна од рачунарки, Клара Фрелих, на крају је премештена, заједно са осталим рачунаркама, у засебно одељење где су радиле са математичарем Торнтоном Фрајем на стварању нових рачунских метода. Фрелихова је проучавала IBM опрему за табелирање и стоне машине за рачунање да би видела да ли може прилагодити машински метод прорачунима.
Идит Кларк је била прва жена која је стекла диплому из електротехнике и радила као прва професионално запослена електроинжењерка у Сједињеним Државама. Запослена је у компанији Џенерал електрик као пуни инжењер 1923. године. Кларкова је такође поднела патент 1921. године за графички калкулатор који би се користио за решавање проблема на далеководима. Патент јој је одобрен 1925. године.
1930-е Национални саветодавни комитет за ваздухопловство (NACA), који је касније постао НАСА, ангажовао је групу од пет жена 1935. године да раде као група за рачунање. Жене су радиле на подацима који су долазили из ваздушних тунела и тестирања летова.
Управа за радове напретка ангажовала је жене као људске калкулаторе како би подржале инжењере током Другог светског рата. Ово се углавном сматрало физичким радом, а већина посла била је фокусирана на прорачуне, а мање на решавање проблема.
Барбара Канрајт регрутована је за калифорнијску Лабораторију за млазни погон 1939. године као људски калкулатор, углавном радећи са инжењерима како би се одредили односи потиска и тежине и други разни важни ваздухопловни прорачуни.
1940-е alt=Жена ради на машини Бомба.|мини|лево|Жена ради на машини Бомба „Заморно” рачунање и израчунавање сматрало се „женским послом” током 1940-их, што је резултирало термином „килодевојка” (kilogirl), који је измислио члан Панела за примењену математику почетком 1940-их. Килодевојка енергије била је „једнака отприлике хиљади сати рачунарског рада”. Иако је допринос жена америчким ратним напорима током Другог светског рата био величан у медијима, њихове улоге и рад који су обављале били су умањивани. То је укључивало минимизирање сложености, вештина и знања потребних за рад на рачунарима или рад људских рачунара. Током Другог светског рата, жене су обављале већину балистичких прорачуна, што су мушки инжењери сматрали испод свог нивоа стручности. Црне жене рачунарке радиле су једнако напорно (често и напорније) као њихове беле колегинице, али у сегрегираним условима. До 1943. године готово сви људи запослени као рачунари биле су жене; у једном извештају стајало је да „програмирање захтева пуно стрпљења, упорности и капацитета за детаље, а то су особине које многе девојке имају”.
NACA је проширила своју групу жена људских рачунара 1940-их. NACA је 1942. признала да „сами инжењери признају да девојке рачунарке обављају посао брже и тачније него што би они могли.” Године 1943. две групе, сегрегиране по раси, радиле су на источној и западној страни Ваздухопловне базе Ленгли. Црне жене чиниле су групу познату као Рачунарке западне области. За разлику од својих белих колегиница, од црних жена се тражило да поново полажу факултетске курсеве које су већ положиле, а многе никада нису добиле унапређења.
Жене су такође радиле на балистичким прорачунима за пројектиле. Године 1948. жене попут Барбаре Полсон радиле су на WAC Corporal ракетама, одређујући путање које би пројектили пратили након лансирања.
Жене су радиле у криптографији и, након почетног отпора, многе су управљале и радиле на машинама Бомба. Џојс Ејлард је управљала машином Бомба тестирајући различите методе за разбијање Енигминог кода. Џоун Кларк је била криптографкиња која је радила са својим пријатељем Аланом Тјурингом на Енигми у Блечли парку. Када је унапређена у виши платни разред, није било позиција у цивилној служби за „вишег женског криптоаналитичара”, па је уместо тога вођена као лингвиста. Иако је Кларкова развила метод за убрзавање дешифровања двоструко шифрованих порука, за разлику од многих мушкараца, њена техника декрипције није названа по њој. Међу осталим криптографима у Блечлију биле су Маргарет Рок, Мејвис Бејти (раније Ливер), Рут Бригс и Кери Хауард. Године 1941, рад Мејвис Бејти омогућио је Савезницима да разбију италијански поморски код пре битке код рта Матапан. У Сједињеним Државама створено је неколико бржих машина Бомба. Жене, попут Луиз Пирсол, биле су регрутоване из WAVES-а (Женска резерва америчке морнарице) за рад на разбијању кодова и управљање америчким Бомба машинама.
Хеди Ламар и коинвентор Џорџ Антил радили су на методи прескакања фреквенција како би помогли морнарици да даљински контролише торпеда. Морнарица је одбацила њихову идеју, али су Ламар и Антил добили патент за рад 11. августа 1942. године. Ова техника ће се касније поново користити, прво током 1950-их у компанији Sylvania Electronic Systems Division, а данас се користи у свакодневној технологији као што су Bluetooth и Wi-Fi. alt=Естер Герстон, стоји, и Глорија Гордон Болоцки репрограмирају Енијак 1946. године.|мини|Естер Герстон (стоји) и Глорија Гордон Болоцки репрограмирају Енијак 1946. године.