Операција „Поноћни врхунац” била је подпројекат Централне обавештајне агенције (ЦИА) у оквиру незаконитог Пројекта Ем-Кеј ултра, програма истраживања контроле ума који је ЦИА покренула педесетих година 20. века. Пројекат је првобитно успостављен 1954. године од стране Сиднија Готлиба и стављен под надзор Савезног бироа за наркотике у Бостону, у савезној држави Масачусетс, уз ангажовање „савезног агента за наркотике и консултанта ЦИА” Џорџа Хантера Вајта, који је деловао под псеудонимом Морган Хол.
Готлиб је био хемичар и начелник Хемијског одељења Канцеларије за техничке услуге ЦИА. Свој план за Пројекат Ем-Кеј ултра и „Поноћни врхунац” засновао је на истраживањима метода испитивања спровођеним у оквиру Пројекта Артичока. За разлику од Пројекта Артичока, „Поноћни врхунац” је Готлибу омогућио да тестира дроге на грађанима који нису били свесни да учествују у експериментима, што је довело до злогласног наслеђа ове операције.
Стотине савезних агената, оперативних сарадника на терену и научника радило је на овим програмима пре него што су обустављени током шездесетих година 20. века.
Резултати Званични резултати ових експеримената нису објављени, а извештаји надзорника експеримената пружају мало увида у њихове налазе. Џорџ Хантер Вајт, агент Савезног бироа за наркотике, и Ајра „Ајк” Фелдман, бивши официр војне обавештајне службе, који је надгледао експерименте у Сан Франциску, уочили су да су испитаници говорили знатно слободније када су били под утицајем комбинације дрога и секса.
„Нико не зна где се они [људски испитаници] сада налазе, нити какве су последице можда претрпели.”
Позадина
Историја Операција „Поноћни врхунац” покренута је 1954. године и обухватала је мрежу тајних станова под управом Централне обавештајне агенције у Сан Франциску, на адреси Честнат стрит 225c, као и у Мил Валију, у савезној држави Калифорнији, те у Њујорку. Тајни станови су знатно смањени 1963. године, након извештаја генералног инспектора Централне обавештајне агенције Џона Ермана, који је снажно препоручио затварање објекта. Тајни станови у Сан Франциску затворени су 1965. године, а убрзо потом, 1966. године, затворен је и стан у Њујорку.
Операција „Поноћни врхунац” и Пројекат Ем-Кеј ултра сматрани су толико тајним да је мало људи, чак и на највишим положајима у влади, знало за Сиднија Готлиба или за његову повезаност са ЛСД-ом коришћеним у оквиру операције.
Циљеви и методологија Операција „Поноћни врхунац” успостављена је ради проучавања дејства ЛСД-а на особе које нису дале пристанак. Проститутке које су примале накнаду од Централне обавештајне агенције добијале су упутства да намаме клијенте у тајне станове, где су им потајно даване различите супстанце, укључујући ЛСД, док су били посматрани иза једносмерног стакла. Проститутке су обучаване да након сексуалног односа постављају питања како би се испитало да ли се жртве могу навести да нехотице открију тајне.
Жртвама су понекад упућиване и подсвесне поруке у покушају да се подстакну на невољне радње, укључујући кривична дела као што су пљачка, напад и атентат. Многи оперативци Централне обавештајне агенције укључени у експерименте добровољно су користили дроге и услуге проститутки у рекреативне сврхе.
Према информацијама објављеним у листу „Вилмингтон њуз џорнал” 15. октобра 1978. године, на основу захтева поднетог у складу са Законом о слободи приступа информацијама, „обавештајна агенција је купила два фунта јохимбин-хидрохлорида... преко др Роберта В. Лешбрука, главног сарадника др Сиднија Готлиба”. Улога др Лешбрука била је да „надгледа и одобрава материјале за Операцију ‘Поноћни врхунац’”.
Истражитељима Сената речено је да су циљеви ових експеримената били проучавање контроле ума и сексуалног понашања. Конкретније, настојало се да се открију тајне „испирања мозга” ради стицања контроле над непријатељским шпијунима и заштите америчких агената. Остали циљеви обухватали су проналажење супстанци које би могле онеспособити читаве зграде путем затроване хране, изазивајући „збуњеност–анксиозност–страх”, као и друге симптоме, попут главобоље и бола у ушима. Ове супстанце су могле имати и амнестичко дејство, намењено употреби над страним шпијунима након испитивања, као и над пензионисаним агентима Централне обавештајне агенције.
Један од аспеката који је такође испитиван био је ефекат комбиновања ЛСД-а и изолације, при чему су испитаници били подвргавани дозама супстанце и држани у изолацији месецима, уз минималне количине хране и воде.
Етичке недоумице Године 1947, Централној обавештајној агенцији је, по налогу председника Сједињених Америчких Држава Харија Трумана, било забрањено да шпијунира америчке грађане, услед страха од политичке злоупотребе. Међутим, наведене активности биле су у супротности са тим ограничењем. Ови поступци били су незаконити, а у оквиру њих развијене су бројне значајне оперативне технике, укључујући опсежна истраживања сексуалне уцене, технологије надзора и могућу употребу супстанци које мењају свест у теренским операцијама.
Оперативцима Централне обавештајне агенције задуженим за спровођење ових експеримената надређени су саопштили да ће резултати бити од користи за државу. Тренутно се води расправа о етичности поступака Џорџа Хантера Вајта: поједини сматрају да су његови поступци били неетични уколико му је намера била да људе доведе до патње на законит начин, док други тврде да су његове радње могле бити оправдане уколико је веровао да експерименти доприносе националној безбедности.
Међу испитаницима у експериментима Сиднија Готлиба налазила су се и ментално ометена деца. Операција „Поноћни врхунац” убрзо је проширена, а оперативци Централне обавештајне агенције почели су да дају супстанце људима у ресторанима, баровима и на плажама, истовремено се и сами добровољно пријављујући за њихову употребу.
Није познато у којој мери је оваква широка изложеност јавности супстанцама које мењају свест допринела успону контракултурног покрета крајем педесетих и током шездесетих година 20. века. Ипак, Кен Кизи је своју улогу у настанку утицајне психоделичне друштвене сцене подручја залива Сан Франциска, која се развила током шездесетих година, приписао учешћу у експериментима са ЛСД-ом у оквиру Пројекта Ем-Кеј ултра у болници за ветеране у Менло Парку, у савезној држави Калифорнији.
Јавна сфера и одговор владе Сједињених Америчких Држава Године 1974, новинар листа The New York Times Сејмур Херш објавио је текст у којем је разоткрио незаконито шпијунирање америчких грађана од стране Централне обавештајне агенције, као и спровођење експеримената са дрогама без пристанка испитаника. Његов извештај покренуо је дуготрајан процес изношења у јавност детаља о Пројекту Ем-Кеј ултра, који су дотад били потискивани.
Пројекат Ем-Кеј ултра доспео је у жижу јавности у пролеће 1977. године, током опсежне ревизије Одељења за техничке услуге Централне обавештајне агенције. Џон К. Ванс, члан службе генералног инспектора Агенције, открио је да је агенција спроводила истраживачки програм који је обухватао давање ЛСД-а и других супстанци невољним људским испитаницима. Поред тога, више захтева поднетих на основу Закона о слободи приступа информацијама довело је до објављивања докумената из више медијских извора крајем седамдесетих година 20. века, који су се односили на Операцију „Поноћни врхунац”.
Током седамдесетих година објављено је неколико новинских чланака у листовима San Francisco Examiner, Wilmington News Journal, The Washington Post и The Washington Star, који су се бавили овим открићима и додатно описивали активности Централне обавештајне агенције. Ипак, ти извештаји нису садржали већину мотива и конкретних детаља, будући да Агенција никада није објавила највећи део својих налаза, те информације нису у потпуности доспеле у јавност.
Године 1975, председник Сједињених Америчких Држава Џералд Форд основао је Председничку комисију за активности Централне обавештајне агенције, познатију као Рокфелерова комисија. Задатак ове комисије био је да истражи могуће незаконите активности Агенције. Пројекат Ем-Кеј ултра, Операција „Поноћни врхунац” и други слични програми били су обухваћени истрагом. Према извештају Комисије, Централна обавештајна агенција је била оптужена за више незаконитих активности, укључујући масовно шпијунирање америчких грађана, незаконито прислушкивање и усмеравање илегалних активности против грађана који су јавно изражавали неслагање са владом. Као последицу ових налаза, Форд је 1976. године потписао извршну наредбу којом се забрањује „експериментисање са дрогама на људским субјектима, осим уз информисани пристанак, у писаној форми и уз присуство непристрасног сведока, сваког таквог људског субјекта”. Овом мером настојало се спречити понављање неетичких пројеката у будућности.
Године 1977, сенатор Тед Кенеди одржао је конгресна саслушања у вези са Пројектом Ем-Кеј ултра. Више бивших запослених у Централној обавештајној агенцији позвано је на испитивање; Конгрес их је испитивао о томе ко је надгледао програме, како су учесници бирани и да ли је неки од програма настављен. Након што је афера доспела у јавност, влада Сједињених Америчких Држава била је под притиском грађана да утврди разлоге за спровођење ових неетичких експеримената над сопственим становништвом.
Сенатор Кенеди издао је четири судска позива, од којих је један потекао од његовог Пододбора за здравље и научна истраживања. Бивши службеник Централне обавештајне агенције, Волтер Пастернак, био је запажен по томе што се „скривао од истражитеља”, наводећи да ће се вратити након 24 часа. Документа која је открио сенатски истражни одбор садржала су признанице које је потписао бивши службеник Агенције за износ од „2.000 долара у новчаницама од по 100 долара”, које су биле расподељене лицима укљученим у Операцију „Поноћни врхунац”. Пастернак је Пододбору дао и исказ о повезаности ових активности са истраживачком групом финансираном од стране Централне обавештајне агенције, која је спроводила експерименте у области људског понашања.
Међу позванима на саслушање били су и др Сидни Готлиб, Роберт Лешбрук, као и консултант др Чарлс Гешиктер, бивши професор Универзитета Џорџтаун. Када је дошло време за саслушање, сва четворица су независно одлучила да не сведоче. Сенатски одбор наставио је истрагу и добио исказ од Пастернака, али се информације које су он и други повезани са пројектом изнели нису сматрале у потпуности поузданим, што је резултирало изостанком значајнијих мера против Централне обавештајне агенције и појединаца укључених у програм.
Експерименти са ЛСД-ом које је спроводила Централна обавештајна агенција настављени су до 1963. године, када су обустављени. Те године, Џон Ванс из службе генералног инспектора сазнао је за „потајно давање супстанци невољним и несвесним људским субјектима”. Иако су руководиоци Пројекта Ем-Кеј ултра заговарали наставак програма, генерални инспектор је инсистирао да Агенција поштује етичке смернице истраживања, чиме су експерименти над особама без пристанка окончани.
Писана документација о операцији уништена је, а током суђења многи агенти тврдили су да се не сећају детаља. Како није постојала документација коју би Конгрес могао да провери, није било забележених осуда нити правне одговорности Централне обавештајне агенције и појединаца укључених у овај програм.
Могућа смрт Једна могућа смрт повезана са Пројектом Ем-Кеј ултра и Операцијом „Поноћни врхунац” јесте смрт Френка Олсона, научника који је радио за Централну обавештајну агенцију и за Биолошке ратне лабораторије Војске Сједињених Америчких Држава. Олсон је наводно извршио самоубиство 1953. године скочивши кроз прозор своје хотелске собе у Њујорку. То се догодило након што је, током повлачења у организацији Централне обавештајне агенције, попио коктел у који је тајно био додат ЛСД.