Студентски протести у Ирану јула 1999. (такође познати као 18. тир и Катастрофа у Кује Данешгаху () у Ирану) (7—13. јул)"Six days that shook Iran" BBC News, 11. 7. 2000. били су студентски протести који су насилно угушени од стране Басиџа и Ансар-е Хезболаха. Пре иранских изборних протеста 2009., ово су били најраспрострањенији и најнасилнији јавни протести у Ирану још од раних година Иранске револуције.Ebadi, Shirin, Iran Awakening, by Shirin Ebadi with Azadeh Moaveni, Random House New York, 2006, p. 149

Протести су почели 8. јула мирним демонстрацијама у Техерану против затварања реформистичких новина Салам. Након демонстрација, интервентна полиција је те ноћи извршила рацију у студентском дому, током које је један студент убијен. Рација је изазвала шест дана демонстрација и нереда широм земље, током којих је најмање троје људи убијено, а више од 200 повређено.

Након ових инцидената, више од седамдесет студената је нестало. Поред процењених 1.200–1.400 притворених, „где се налазе и у каквом су стању” пет студената које је именовао Хјуман рајтс воч, а за које се верује да су их притвориле иранске власти, остаје непознато.

Преглед Протести су почели уочи 9. јула 1999. након мирних демонстрација групе студената Универзитета у Техерану против затварања реформистичког листа Салам од стране суда за штампу. Лист Салам (перс. روزنامه سلام) водило је Удружење борбеног свештенства, реформистичка политичка партија којој је припадао тадашњи председник Мохамед Хатами. Студентске групе, које су се у то време сматрале једним од главних поборника Хатамија и његовог програма реформи, протестовале су у знак подршке Хатамију против затварања новина од стране правосуђа, које су контролисали тврдокорни противници председника Хатамија.

У вечери протеста, „око 400 паравојника у цивилу спустило се у универзитетски дом, шапућући у краткоталасне радио-станице и витлајући зеленим палицама”. Паравојне формације, за које се сматрало да су Ансар-е Хезболах и Басиџ, почеле су да нападају студенте, разваљују врата и разбијају ходнике, хватајући студенткиње за косу и палећи собе. Неколико студената је бачено са балкона трећег спрата „на плочник испод, при чему су им смрскане кости”, а један студент је остао парализован. Према сведочењима студената, униформисана полиција је стајала по страни и није учинила ништа.Оружане снаге (укључујући полицију) у Ирану не контролишу председник или његов кабинет, већ тврдокорна фракција иранског политичког естаблишмента (Види Политика Ирана). „Сведоци су известили да је најмање један студент убијен, 300 рањено, а хиљаде притворено у данима који су уследили.”Ebadi, Iran Awakening, (2006), p. 149

Сутрадан су немири почели озбиљно, проширивши се Техераном и другим градовима и наставили се скоро недељу дана, а студентима су се придружили незапослени младићи. Извештава се да су се припадници Басиџа прерушили у студенте (носили фармерке, мајице и обријали лица) и бацали цигле у излоге продавница како би дискредитовали студенте демонстранте.Molavi, Afshin, The Soul of Iran, Norton, 2005, p. 202 Пет дана нереда „претворило је Техеран у бојно поље” и било је „неоспорно најгори масовни поремећај” који је Исламска Република видела у својих 20 година постојања. Уличне борбе оставиле су центар Техерана „разрушеним”, са изгорелим аутобусима и разбијеним излозима.Ebadi, Iran Awakening, (2006), p. 149

Било је много хапшења и повреда, а најмање једна фатална пуцњава је потврђена, и то она у којој је убијен Езат Ебрахим-Нежад. Смрт Ебрахим-Нежада била је једина коју је државна иранска телевизија признала, међутим, велике студентске групе и страни медији тврдили су да је било више од 17 мртвих током недеље насилних протеста. Други студент, Саид Зеинали, нестао је након хапшења од стране безбедносних снага.

Велики ирански градови као што су Табриз, Машхад, Шираз и Исфахан такође су били попришта насилних и широко распрострањених демонстрација. Протести су настављени на Универзитету у Табризу 11. јула 1999. (20. тира), а полиција и тврдокорни елементи реаговали су слично у универзитетима и школама у Табризу, улазећи на универзитете и брутално нападајући студенте. Четири студента су погинула у немирима, а многи су претучени док су били у притвору.Molavi, The Soul of Iran, (2005), p. 203

Према часопису The Economist, демонстрације су „попримиле насилнији обрт 13. јула, када су неки од студената, дубоко незадовољни званичним одговором, покушали да упадну у Министарство унутрашњих послова, које су сматрали седиштем својих проблема.” цитира The Economist 17. 7. 1999. Председник Хатами је 13. јула издао саопштење којим се „одриче” демонстраната, наводећи да је наставак пркошења забрани демонстрација „напад на темеље режима.” цитира Keesings јул 1999. и AFP 13. 7. 1999.

Следећег дана, 14. јула, „десетине хиљада присталица” врховног вође Хамнеја окупило се у Техерану на демонстрацијама које је сазвала Организација за исламску пропаганду. „Извештаји карактеришу демонстрације као контранапад режима, тврдећи да међу демонстрантима има на десетине хиљада владиних службеника који су аутобусима довезени у Техеран.” цитира The Iran Brief 8. 9. 1999; JIRA новембар 1999.

Студентски устанак: јул 1999, „18. тир” Ирански студентски протести из јула 1999. сматрају се првим масовним устанком који је покренула генерација рођена под режимом Исламске Републике. Протест је израстао из одговора на насилни напад Исламске Републике на студентски дом Универзитета у Техерану 9. јула 1999, у којем су бројни студенти тешко повређени, а неколико њих убијено. Током наредних пет дана након напада, око 50.000 студената протестовало је у Техерану, поред хиљада других на различитим универзитетима широм Ирана, против конзервативаца и реформиста у оквиру режима Исламске Републике, а посебно против врховног вође Хамнеја. Главни захтев студената демонстраната позивао је на замену Исламске Републике владом која би подржавала идеале секуларне демократије. Студентски протести из јула 1999. сматрају се темељем за Зелени покрет 2009. године.

Избори 1997. Председнички избор Мохамеда Хатамија 23. маја 1997. симболизује жељу Ирана за реформама. Избори су резултирали већом излазношћу бирача као резултат Хатамијевих либералних ставова који су привукли велики број младих и посебно жена. У ствари, „иранска омладина... наводно је чинила велики део од 20 милиона оних који су Хатамију донели победу. Њима се придружио велики број жена.” Избор Хатамија донео је наду у економске, политичке и друштвене реформе грађанима Ирана. Један од начина на који се Хатами обратио женама био је изношење свог уверења да „жене треба да буду активне у свим друштвеним, политичким и економским активностима, и рекао је да ће поздравити квалификоване жене у свом кабинету ако победи на председничким изборима. Треба уложити напоре да се укине мушка надмоћ”. Заступањем таквих либералних идеја, Хатами се припремио за битку против конзервативне идеологије унутар правосудног сектора владе. Поред тога, „Исламска Република је 1997. године још увек била олигархија, коју је контролисала мрежа шиитских свештеника који су били следбеници ајатолаха Хомеинија” и лојални следбеници ислама. Стога се либерални ставови Хатамија нису поклапали са ставовима свештенства. Ипак, чини се да је Хатами стратешки привукао гласове младих и жена својим либералним ставовима. У ствари, он се „дистанцирао од посрнуле и непопуларне кампање за ’исламизацију’ универзитета, што је био циљ конзервативне фракције”. Овај цитат указује на то да је Хатами приметио незадовољство планом конзервативаца и сходно томе то искористио у своју корист. Као резултат тога, избор Хатамија је јавно показао потребу иранских грађана за реформама, посебно у погледу слободе штампе.

Влада и штампа Контрола штампе коју је имала иранска влада била је резултат „дисфункционалног дуализма политичких и идеолошких институција”. Борба између конзервативне и умерено реформске администрације резултирала је ограничавањем штампе. Током овог периода, Иран је доживео очигледну борбу за власт између реформистичког председника Мохамеда Хатамија и конзервативног лидера Исламске Републике, ајатолаха Алија Хамнеја. У покушају да смањи подршку председниковом програму либерализације, правосуђе је затворило новине које су изражавале реформистичке ставове. Правосуђе је правдало затварање неколико публикација на основу „фракцијских питања... Тврдокорно правосуђе затвара реформистичке публикације, док се тврдокорне које чине сличне прекршаје ретко кажњавају”. Правосуђе је користило политику штампе као средство за промовисање конзервативних ставова. Правосуђе је то могло да уради јер је политика штампе била нејасна и коришћена у њихову корист. Сходно томе, 7. јула 1999. дневни лист Салам је затворен. Основ за затварање био је извештај који је открио планове Министарства за обавештајне послове и безбедност да ограничи штампу. Уредник новина суочио се са „оптужбама за ширење измишљотина, узнемиравање јавног мњења и објављивање поверљивих докумената”. Правосудни сектор иранске владе имао је јасне циљеве да искорени ширење реформистичких ставова затварањем публикација које су шириле истину јавности, међутим, правосуђе је искривило информације како би омогућило своју контролу над штампом.

Штампа у Ирану, у границама успостављеног поретка који чине председник и свештенство, одражавала је кроз историју међувладине дебате. Ове дебате су диктиране структуром власти у Исламској Републици и тиме ко држи моћ. Штампа под Исламском Републиком у Ирану никада није била слободна. Основа Исламске Републике ipso facto успостављена је насилним затварањем готово све постојеће слободне штампе средином лета 1980. Једини период када је штампа била слободна био је од фебруара до јула 1980. Поред тога, од оснивања Исламске Републике, многе публикације су биле идеолошки повезане са политичким секторима који постоје у режиму. Ипак, публикације које се сматрају прореформским трпеле су последице затварања. Иако се либералне публикације суочавају са законским противљењем, „оне су остале отпорне испод политичких струја друштва, као заговорници слободе штампе, слободе говора итд.”. Ипак, либералне независне публикације биле су у опасности од изумирања због маргинализације коју је спроводила Исламска Република у Ирану.

Штампа и протест у јулу 1999. У Ирану постоји историја идеолошких и владиних сукоба који се откривају у сфери политике. Од избора Хатамија, ово питање где долази до контакта између уверења и владе постаје све очигледније. Унутрашња борба и основни фракцијски спорови унутар државе огледају се у управљању штампом уопште и контроли оних публикација које су говориле у име контролисаних секти унутар владе.

Студентски протест у јулу 1999. догодио се као резултат ових ограничења слободе штампе. Пре протеста, издавач дневног листа Салам је „ухапшен, изведен пред суд и осуђен због штампања” лажних информација. У листу Салам откривена је комуникација између Саида Емамија, бившег заменика министра обавештајних послова Исламске Републике, и његовог шефа, начелника Министарства обавештајних послова Горбан-Алија Дори-Наџафабадија. Салам је објавио информације о владиним плановима да додатно ограничи и контролише слободу штампе.