Торијевац (; енгл. Tory) је особа која подржава политичку филозофију познату као торизам, засновану на британској верзији традиционалног конзервативизма која подржава успостављени друштвени поредак онако како је еволуирао кроз историју Велике Британије. Торијевски етос се сажима фразом „Бог, краљ (или краљица) и отаџбина”. Торијевци су монархисти, историјски су припадали верском наслеђу „високе цркве” Цркве Енглеске, и били су противници либерализма Виговске странке.
Филозофија потиче од „каваљера”, ројалистичке фракције која је подржавала династију Стјуарт током Ратова три краљевства. Торијевци, британска политичка странка која је настала крајем 17. века, била је реакција на парламенте под контролом виговаца који су наследили „Парламент каваљера”. Као политички термин, торијевац (реч ирског порекла) први пут је употребљен током Кризе искључења (1678–1681).
Ова филозофија такође има представнике у другим деловима бивше Британске империје, као што су лојалисти у Британској Америци, који су се противили сецесији током Америчког рата за независност. Лојалисти који су избегли у Канаду на крају сукоба, познати као Уједињени имперјални лојалисти, чинили су базу подршке за политичке клике у Горњој и Доњој Канади. Торизам је и даље истакнут у политици Канаде и Уједињеног Краљевства. Британска Конзервативна странка и Конзервативна партија Канаде, као и њихове присталице, и даље се називају торијевцима. Присталице традиционалног торизма у савремено доба називају се високи торијевци, који обично бране идеје хијерархије, природног поретка и аристократије.
Етимологија
Реч торијевац (енгл. Tory) потиче од ирске речи tóraí, што значи „одметник” (буквално „гонилац”). Ушла је у енглески језик у 17. веку, када је коришћена за описивање ирских одметника који су преживљавали пљачкајући енглеске насељенике. Касније је почела да означава сваког католика или ројалисту који је узео оружје против енглеске владе.
Реч је ушла у енглеску политику током Кризе искључења, појавивши се као пејоративни термин за присталице војводе од Јорка (каснијег Џејмсa II) и његовог наследног права да наследи престо упркос његовој католичкој вероисповести. Према Данијелу Дефоу, израз је популаризовао Тајтус Оутс, који је једном примио упозорење да група ирских торијеваца намерава да га убије. Након овог инцидента, Оутс „није могао да чује ниједног човека [...] да говори против завере, или против сведока, а да није помислио да је он један од тих торијеваца, и називао је скоро сваког човека торијевцем који му се супротставио у разговору; све док на крају реч торијевац није постала популарна и залепила се тако чврсто за [јоркистичку] странку у свим њиховим крвавим поступцима да нису имали начина да је се отарасе”.
Иако су оба термина, торијевац и виговац, настала као пејоративи, убрзо су постали неутрални термини за две главне фракције у британској политици. Суфикс -изам је додат да би се створили појмови вигизам и торизам, означавајући принципе и методе сваке фракције.
Током Америчке револуције, термин торијевац се користио наизменично са термином „лојалиста” у Тринаест колонија за ознаку колониста који су остали лојални Круни током сукоба. Термин је био у супротности са колоквијалним термином који се користио за описивање присталица револуције — „патриоте” или „виговци”.
Политичка историја мини|усправно|Ројалистичке присталице, као што су Каваљери, називани су торијевцима током Интерегнума и Рестаурације у Великој Британији. Пред крај владавине Чарлса II (1660–1685) вођена је расправа о томе да ли његовом брату, Џејмсу, војводи од Јорка, треба дозволити да ступи на престо због његовог католичанства. „Виговци”, првобитно референца на шкотске гониче стоке (стереотипно радикалне антикатоличке заветнике), био је увредљив израз упућен онима који су желели да искључе Џејмса зато што је католик. Они који нису били спремни да искључе Џејмса названи су „аборери” (енгл. Abhorrers — они који се гнушају), а касније „торијевци”. Тајтус Оутс је применио термин торијевац, који је тада означавао ирског разбојника, на оне који нису веровали у његову Папистичку заверу, а име се постепено проширило на све за које се претпостављало да имају симпатије према католичком војводи од Јорка.. Volume I (of 4)
Уједињено Краљевство
мини|усправно|Лорд Беласис био је други торијевац који је водио министарство у Великој Британији. Торијевска политичка фракција првобитно се појавила у оквиру Парламента Енглеске како би подржала легитимистичка права Џејмса II да наследи свог брата Чарлса II на престолима три краљевства. Џејмс је постао католик у време када су државне институције биле жестоко независне од Католичке цркве — то је било питање за патриције који су подржавали Кризу искључења, политичке наследнике неконформистичких округлоглаваца и заветника. Током Кризе искључења, реч торијевац је примењена у Краљевини Енглеској као надимак за противнике закона, зване „аборери”. Реч „торијевац” имала је конотације паписте и одметника, изведене из њене претходне употребе у Ирској.Human Rights – Glossary The National Archives
Постојала су два торијевска министарства након што је Џејмс II ступио на престо: прво које је водио гроф од Рочестера, и друго које је водио лорд Беласис. Значајна фракција учествовала је у Славној револуцији, војном државном удару који је збацио Џејмса II, заједно са виговцима, како би одбранили Цркву Енглеске и дефинитивни протестантизам. Велика, али опадајућа фракција торијеваца наставила је да подржава Џејмса у егзилу и његове наследнике из династије Стјуарт, посебно 1714. након Хановерског наслеђа од стране Џорџа I, првог хановерског монарха. Иако је само мањина торијеваца пришла јакобитима, виговци су то користили да дискредитују торијевце и прикажу их као издајнике. Након успостављања система премијера под виговцем Робертом Волполом, премијерски мандат лорда Бјута у време владавине Џорџа III означио је препород. Под Законима о житу (1815–1846), већина торијеваца подржавала је протекционистички аграризам са тарифама које су биле уведене ради виших цена хране, самодовољности и повећаних плата у руралном запошљавању.
Енглеске торијевце од времена Славне револуције па све до Реформског акта из 1832. карактерисале су снажне монархистичке тенденције, подршка Цркви Енглеске и непријатељство према радикалним реформама, док је торијевска странка била стварна организација која је повремено држала власт током истог периода. Конзервативизам је почео да се појављује крајем 18. века — синтетисао је умерене виговске економске политике и многе торијевске друштвене вредности како би створио нову политичку филозофију и фракцију у опозицији према Француској револуцији. Едмунд Берк и Вилијам Пит Млађи предводили су тај пут. Интервенционизам и снажне оружане снаге показали су се као обележје торизма под каснијим премијерима. Реч конзервативац почела је да се користи уместо торијевац током 1830-их за време вођства Роберта Пила. Истовремено, следбеници су почели да реинтерпретирају елементе торијевске традиције под барјаком подршке друштвеним реформама и слободној трговини. Странку је на крају наследила Конзервативна и унионистичка странка, при чему је термин торијевац опстао као израз који се користи наизменично са конзервативац.
Канада
Термин торијевац први пут је коришћен за означавање британских владајућих класа Горње и Доње Канаде пре Конфедерације, познатих као „Породични пакт” и „Дворска клика”, елите унутар владајућих класа и често чланова дела друштва познатог као Уједињени имперјални лојалисти. Уједињени имперјални лојалисти су били амерички лојалисти из Тринаест колонија који су се преселили у Британску Северну Америку током или након Америчког рата за независност.
У Канади након Конфедерације, термини „црвени торијевац” и „плави торијевац” дуго су се користили за описивање два крила Конзервативне, а претходно Напредне конзервативне (PC) странке. Дијадичке тензије првобитно су произашле из политичке уније британско-канадских торијеваца, франко-канадских традиционалиста и монархистичких и лојалистичких делова тадашњих трговачких класа 1854. године — од којих су многи били незадовољни проамеричким и анексионистичким тенденцијама унутар либералних „Чистих гритова” (енгл. Clear Grits). Снага и истакнутост торијеваца у политичкој култури били су карактеристика живота у Новој Шкотској, Њу Брансвику, Острву Принца Едварда, Онтарију и Манитоби.
До 1930-их, фракције унутар канадског торизма биле су повезане или са урбаним пословним елитама или са руралним традиционалистима из унутрашњости земље. „Црвени торијевац” је члан умеренијег крила странке (попут Џона Фартинга и Џорџа Гранта). Генерално их уједињује приврженост британским традицијама у Канади.
Током канадске историје, Конзервативну странку су углавном контролисали макдоналдовски торијевски елементи, што је у Канади значило приврженост енглеско-канадским традицијама монархије, Империје-Комонвелта, парламентарне владе, канадског национализма, протекционизма, друштвених реформи и на крају прихватање неопходности државе благостања. мини|Лојалистичке избеглице на путу ка Канади током Америчке револуције. Илустрација Хауарда Пајла из 1901. Лојалисти су помогли у успостављању базе подршке за политичке клике у Канади, локално називане торијевцима. До 1970-их, Напредна конзервативна странка била је странка кејнзијанског консензуса. Са почетком стагфлације 1970-их, неки канадски торијевци дошли су под утицај неолибералних кретања у Уједињеном Краљевству и Сједињеним Државама, која су истицала политике приватизације и интервенција на страни понуде. У Канади су ови торијевци названи неоконзервативцима — што има нешто другачију конотацију у Сједињеним Државама. Почетком 1980-их није било јасног неоконзервативца у руководству торијеваца, али је Брајан Малруни (који је постао лидер 1983) на крају усвојио многе политике влада Маргарет Тачер и Роналда Регана.Tomos Dafydd Davies, "'A tale of two Tories?': the British and Canadian Conservative Parties and the'National Question'. The cases of Wales and Quebec." (2011).
Како је Малруни одвео Напредну конзервативну странку даље у овом правцу, са иницијативама у областима дерегулације, приватизације, слободне трговине и пореза на потрошњу названог Порез на добра и услуге (GST), многи традиционално оријентисани торијевци постали су забринути да долази до политичког и културног раскола унутар странке.
Стварање Реформске странке Канаде 1986. привукло је неке неолиберале и друштвене конзервативце даље од торијевске странке, а како су се неке неоконзервативне политике Малрунијеве владе показале непопуларним, неки елементи који су се залагали за права провинција такође су прешли ка Реформистима. Године 1993. Малруни је поднео оставку уместо да се бори на изборима на основу свог учинка након скоро девет година на власти. Ово је оставило Напредне конзервативце у расулу и покушају да схвате како да учине торизам релевантним у провинцијама као што су Квебек, Саскачеван, Алберта и Британска Колумбија, које никада нису имале јаку торијевску традицију и политичку културу.
Након тога, 1990-их, Напредни конзервативци су били мала странка у Доњем дому Канаде и могли су да врше законодавни притисак на владу само кроз своју моћ у Сенату Канаде. Временом, услед смрти и пензионисања, ова моћ је опала. Џо Кларк се вратио као лидер, али је раскол са Реформистима ефективно разводнио комбиновани глас плавих и црвених торијеваца у Канади.