Чолак-Антићи Држава Србија Звања војвода крушевачке кнежине крушевачке нахије од 1812. Оснивач породице војвода крушевачке кнежине крушевачке нахије Чолак Анта Симеоновић Порекло Призрен,Косово и Метохија, Стара Србија Крсна славаАранђеловдан - Свети Архангел Михаило Националност СрпскаДанашњи потомци Чолак-Антићи и др. Чолак-Антићи воде порекло од војводе крушевачке кнежине крушевачке нахије и града Крушевца Чолак-Анте Симеоновића, родом из Призрена, Косово и Метохија, Стара Србија. Породична крсна слава је Аранђеловдан - Св. Архангел Михаило. Чолак-Анта је прозван „чолак“ након рањавања у руку која је остала непокретна, а у време када је око 1800. почео да живи у Београду, звали су га Узун-Анта јер је био високог раста. Чолак-Антини унуци су пуковник Илија Чолак-Антић, командант Ибарске војске (1876) и војни изасланик у Бечу, потпуковник Лазар Чолак-Антић, командант Моравске дивизије (1877) и коњички пуковник Миливоје Чолак-Антић, праунуци дивизијски генерал Војин Чолак-Антић, др Бошко Чолак-Антић, маршал краљевог двора и посланик (амбасадор) и генералштабни потпуковник Михаило Наумовић, краљев ађутант, чукун-унуци коњички мајор Илија Чолак-Антић, коњички мајор Груја Чолак-Антић, коњички потпуковник Петар Чолак-Антић, коњички капетан Александар Наумовић (погинуо 1915. код Врања), потпоручник Боривоје Наумовић (погинуо 1916) и поручник Миливоје Наумовић, добровољац у четницима (рањен 17 пута), гардијски капетан Вељко Петровић, гардијски капетан Владета Петровић, сан. поручник др Војин Петровић и др. Снахе војводе Чолак-Анте и његових потомака су Јованка Чолак-Антић, кћерка капетана пожешке кнежине Јована Митровића Демира, стрица војводе Вула Хаџића и сестре војводе и кнеза Максима Рашковића, Јелена Чолак-Антић, кћерка др Димитрија Матића, министра просвете, Марија Чолак-Антић, кћерка генерала Саве Грујића (7 пута председника владе) и унука војводе Вула Илића Коларца. Зетови Чолак-Анте и његових потомака су коњички пуковник Јован Наумовић, Илија Вукићевић, књижевник, сан. пуковник Миливоје Петровић, артиљеријски бригадни генерал Милан А. Ђорђевић, Владислав Ф. Рибникар, оснивач Политике, (као рез. капетан погинуо 1914), Конста Цукић, дипломата и др. Пореклом од војводе Чолак Анте су и Милица Милка Рибникар, рођ. Чолак-Антић, која је одржала лист Политику, и академик Љубица Марић, сликарка и композитор. Из породице Чолак-Антић је и Ана Чолак-Антић - Шејка (рођ. Симић), која је оставила као донацију збирку слика свог мужа сликара Леонида Шејке.
Порекло
Војвода крушевачке кнежине крушевачке нахије и града Крушевца Чолак Анта Симеоновић, родом је из Призрена, Косово и Метохија, Стара Србија. Из више извора говори се да је Чолак-Анта из „знатне породице“, „племић“. Да је пореклом од Васојевића тврди савременик Тома Милиновић Морињанин, војвода и заповедник Карађорђеве артиљерије.
Војвода Чолак-Анта Симеоновић (1777-1853)
Војвода крушевачке кнежине крушевачке нахије и града Крушевца Чолак Анта Симеоновић, родом из Призрена живео је пре 1804. у Београду. Пред почетак Првог српског устанка 1804, Антоније - Анта Симеоновић (Симоновић, Сименуновић), послом је отишао у Призрен, где се видео и са породицом. Уочи поласка београдске дахије наручиле су од њега да им купи у Призрену оружје и донесе у Београд. Из Призрена Анта је понео ћурчијску робу (крзну одећу) и „седам товара“ пушака и пиштоља. У време његовог повратка у Београд већ је започео устанак, фебруара 1804, и код Карановца (Краљева), карановачки муселим (начелник МУП-а) Пљака, пошто је знао за оружје које је транспортовао Анта, пошаље неколико својих људи да отму оружје. Анта их је, међутим, дочекао са својом пратњом и одбио. После тога Анта Симеоновић је са оружјем и другом робом продужио у Тополу, где је оружје предао Карађорђу .
За време Првог српског устанка био је, од 1804. уз Карађорђа, одржавао је и везу са представницима црногорског владике Петра I Петровића Његоша и радио је на подизању устанка у Васојевићима 1809. Карађорђе је Анту Симеоновића унапредио за буљукбашу, па потом војводу (у Сјеници 1809), а касније 1811, за војводу крушевачког, са назначеним 31 селом под његовом управом.
Анта је 1806. код Остружнице извршио напад на једно турско одељење које је из Београда изашла. У сукобу на коњима турски заповедник напао је Анту сабљом, али га је Анта ранио из пиштоља. Међутим, кад је дошао до Анте турски старешина био је још увек жив и сабљом је хтео по глави да удари Анту, који се послужио пиштољем да се одбрани од ударца сабље. Анта је био леворук и левом руком се пиштољем одбранио од сабље, али га је сабља ипак теже ранила засекавши му зглоб леве руке до пола. Од ране се излечио, али је остао сакат у руку, којом је ипак могао да се служи оружјем. Због те рањене руке прозван је „чолак“ (сакат), Чолак-Анта.
Постављен је 1811. за војводу крушевачке кнежине крушевачке нахије и града Крушевца. После 1813. борави у Русији у Бесарабији у Хотину, где је отишао 1814. Петроварадинска генералкоманда 2. септембра 1814. издала је Чолак-Анти пасош (бр. 147) за пут у Русију са женом Јеленом, кћеркама Јованком, Анђом, Стеваном, сином Костом и служавком Станом Нешић. Путовали су из Варадина, преко Новог Сада, Темерина, Новог Бечеја (Рац Бечеј), Старог Бечеја (Турск Бечеј), Беодре, Кикинде, Комлоша и Рац Бечкерека до Темишвара, одакле 17. септембра, са осталим војводама скупљеним у Темишвару и њиховим породицама продуже преко Ердеља у Русију.
Његов син Константин је уписао у Први кадетски корпус у Петрограду у Русији по декрету цара Александра од 11. септембра 1821 (бр. 1289). У Србију се вратио 1830. По повратку у Србију био је окружни судија у Чачку, а 23. фебруара 1835. пензионисан је са пензијом од 140 талира. Живео је Крушевцу и Крагујевцу, где је умро 1853"... а доцније (23. фебруара 1835 No б32) добио је 140 талира пенсије, и живео је нешто у Крушевцу, а нешто у Крагујевцу где је и умро 1853". Вид. Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд 1888. (репринт 1979). стр. 829-830. У монографији „Крагујевачка гробља": „Антоније Симеоновић, познат као ВОЈВОДА ЧОЛАК-АНТА, умро је у Крагујевцу 23. августа 1853. По њему се његови потомци презивају Чолак-Антић.".
Старија грана
Војвода крушевачке кнежине крушевачке нахије и града Крушевца Чолак Анта Симеоновић, родом из Призрена, Косово и Метохија, Стара Србија. Са првом женом Јеленом имао је сина Косту и девет кћерки.
Константин - Коста Чолак-Антић (око 1809-1848)
Константин Коста Чолак-Антић, члан нахијског суда у Чачку (од 1835) и суда у Крушевцу (од 1843), завршио је кадетску школу у Русији. Оженио се Јованком Митровић кћерком обер-капетана пожешко-ужичке пехоте (пешадије) Јована Митровића Демира (1756-1852) и сестричином старовлашког кнеза и војводе Максима Рашковића из најстарије породице обор-кнезова Рашковића.
Порекло Јованке Чолак-Антић рођ. Митровић
Отац Јованке Чолак-Антић, рођ. Митровић је капетан пожешке кнежине Јован Митровић Демир (1756—1852), члан ужичког окружног суда, родом је из Лисине из Пиве из Старе Херцеговине. Старије презиме му је Аџић, а пре тога, према предању Зечевић. Пре Првог српског устанка био је хајдук на Романији. Због јунаштва добио је надимак „демир“, односно „гвоздени“ (на турском). Постављен је за обер-капетана пожешко-ужичке пехоте (пешадије) 1811. Касније био је члан окружног суда у Ужицу, а живео је Дражиновићима, где је и сахрањен. Син његовог братанца Јока Аџића је војвода Вуле Хаџић, који је погинуо у Херцеговачком устанку 1875. године заједно са рођаком официром Дреком Хаџићем. Аџићи су досељеници из Метохије или са Косова који су дошли преко Бањана у Пиви, а матица им је Лисина у Пиви.Аџићи (20 к., св. Јован). Аџићи су стара породица. Старином су из Метохије или са Косова, па се после пропасти, негде крајем XIV или око почетка XV века, отселили у Зету; из Зете се отселили у Косијере у Катунској нахији (окр. цетињски). Ту један део остане где их има и данас, а други оду у Далмацију и живели су у Книну. У Книну им није било добро и крену се на југ да траже боље место. Дођу у Бањане и настане се под Тупан (село у Бањанима). Одатле су издизали на Недајно у Пивској Планини. Звали су се Зечевићи и сви су славили прво Вел. Госпођу, а затим Малу Госпођу, што и данас славе сви Косијери. На Недајном, у катуну, остали су да. зимују и стално да живе два брата Зечевића: Бора, који је био добар човек, и Кривача, који је био зао и рђав човек. Народ је хтео да убије Кривачу, који је био као неки старешина у катуну. Овај потури брата Бору и народ га стави под гомилу. Тада се Мара, Борина удовица, са децом и Кривача отселе са Недајнога у Жупу и Кривача добије за насеље Лисину, а Мара заселак Коваче код Стабна. Од овога Криваче су, по предању, сви Аџићи, тако прозвани по неком претку аџији; а од Борине удовице Маре су: Радојичићи, Тијанићи, Туфегџићи и Кандићи. Сви су стару славу напустили и примили општу пивску славу св. Јована. Њихово досељење у Пиву могло је бити пре једно 230 до 260 година. Једни Аџићи су се отселили у Србију и од њих су Демировићи. Вид. Светозар Томић, Пива и Пивљани, Посебан отисак из Српског етнографског зборника књ. LIX Насеља и порекло становништва књ. 31 (Примљено на I скупу Академије филозофских наука и Академије друштвених наука 9. априла 1946 год, Београд 2001. Вула Аџића син је бригадир Јоко Вулов Аџић, који је са женом Маријом имао синове Вула Ј. Аџић је био официр војске Црне Горе који је погинуо 1911. године несрећним случајем (изјаве захвалности за саучешћа у Гласну Црногорца, 1. октобра 1911), Вукосава, Михаила, Василија, Божу и сестре Митру, Росанцу и Милицу.
Капетан пожешке кнежине Јован Митровић Демир ("Гвоздени") (1756-1852), био је ожењен сестром старовлашког кнеза и војводе Максима Рашковића из породице бератлијских кнезова Рашковића. Имали су синове Милоша Митровића, председник општине Дражиновићи и Андрију Митровића, чији су потомци узели презиме Демировић и кћерке од којих је једна била удата за Спасоја Ерчевића, члана ужичког окружног суда, а друга је Јованка Митровић удата за Косту Чолак-Антића, сина војводе Чолак Анте СимеоновићаКонстантин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, (1883). стр. 686, 725. Постоји детаљан родослов Чолак-Антића из 1905..
Преко Јованке Чолак-Антић, рођ. Митровић старија грана Чолак-Антића потиче од Рашковића.
Синови Косте и Јелене Чолак-Антић су артиљеријски пуковник Илија Чолак-Антић, артиљеријски потпуковник Лазар Чолак-Антић, Влајко Чолак-Антић и Љубомир Чолак-Антић, а кћерка Христина.
Пуковник Илија К. Чолак-Антић (1836—1894)
мини|150п|Илија Чолак-Антић
Пуковник Илија К. Чолак-Антић родио се 4. јула 1836. у Чачку. Са дванаест година остао је без оба родитеља. Основну школу завршио је у Ужицу. По свршетку гимназије у Крагујевцу, уписао је 1851. Војну академију (Артиљеријску школу). Након свршетка војне академије, као државни питомац одлази на стручно усавршавање у Лијеж-Белгија, где остаје до 1858. Током 1859. био је професор Војне академије. У периоду од 1859—1872. ради на подизању техничког нивоа пушкарнице, као управник. Годину дана је провео у Министарству војном. Затим био је командант народне војске (Чачанске, Рудничке и Ужичке). У Српско-Турском рату 1876. био је командант Чачанске бригаде прве класе. У једном кратком периоду током 1876. постављен је био за команданта Ибарске војске заменивши рањеног генерала Заха. За ратне заслуге унапређен је у чин пуковника (1876). По завршетку Српско-Турског рата, био је више пута у иностранству (Беч, Париз) у вези уговарања и преузимања војне опреме. У периоду 1884—1885. био је војни изасланик у Бечу. У више наврата био је председник војне комисије у вези наоружања.
Одликован је за ратне заслуге таковским крстом и орденом кнеза Данила-орден Црне Горе којим га је обдарио кнез Црне Горе Никола. Умро је 12.10.1894. у БеоградуВид. Српска зора, 1876 pp. 214, Орао, (1877). стр. 97 и 98. и Народна енциклопедија.