мини|алт=Црно-бела фотографија фрагмента папируса са грчким текстом|П. Сапф. Обинк: фрагмент папируса на којем је откривена Песма браће
Песма браће или Песма о браћи (енгл. The Brothers Poem) представља серију стихова који се приписују архајској грчкој песникињи Сапфо (око 630. – око 570. п. н. е.), а који су били изгубљени још од антике све до поновног открића 2014. године. Већи део текста, изузев почетних редова, је сачуван. Песма је позната само са фрагмента папируса, који садржи низ песама приписаних Сапфо. У њој се помињу два њена брата, Харакс и Ларих; то је једини познати помен њихових имена у Сапфиним списима, иако су познати из других извора. Ове референце, као и аспекти језика и стила, коришћени су за утврђивање њеног ауторства.
Песма је структурирана као обраћање – вероватно саме Сапфо – непознатој особи. Говорник прекорева саговорника јер непрестано говори да ће се Харакс вратити (вероватно са трговачког путовања), тврдећи да је његова безбедност у рукама богова и нудећи молитву Хери за његов повратак. Наратив се затим пребацује са Харакса на Лариха, за кога се говорник нада да ће ослободити породицу невоља када постане мушкарац.
Научници имају тенденцију да посматрају значај песме више у историјском него у књижевном смислу. Истраживања се фокусирају на идентитете говорника и саговорника, као и на њихова историјска утемељења. Други писци испитују вредност песме у корпусу Сапфине поезије, као и њене везе са грчком епиком, посебно причама о повратку кући (ностос) из Одисеје. Понуђене су различите реконструкције недостајућих уводних строфа.
Очуваност Сматра се да је Сапфо написала око 10.000 стихова, од којих је сачувано само око 650. Само једна песма, Химна Афродити, позната је као комплетна; многи фрагменти чувају само једну реч. Године 2014, Дирк Обинк, Сајмон Берис и Џефри Фиш објавили су пет фрагмената папируса, који садрже девет засебних Сапфиних песама. Три су биле претходно непознате,Фрагменти 16а, 18а и Песма браће. Остали се преклапају са већ познатим фрагментима 5, 9, 16, 17, 18 и 26. а проналазак је представљао највеће проширење сачуваног корпуса Сапфиног дела у последње 92 године. Најимпресивнији је фрагмент Песме браће, назван „П. Сапф. Обинк” (P. Sapph. Obbink), који је део критичког издања Књиге I Сапфине поезије.Стандардно александријско издање Сапфине поезије било је подељено у девет књига на основу метра; Књига I садржала је песме компоноване у сафичким строфама. Преостала четири фрагмента, P. GC. inv. 105 frr. 1–4, написана су истим рукописом и имају исти проред.
П. Сапф. Обинк има димензије 176 mm × 111 mm. Радиокарбонско датирање смешта га између првог и трећег века нове ере, што је у складу са рукописом из трећег века. Свитак чији је део био П. Сапф. Обинк вероватно је произведен у Александрији, а затим однет у Фајум. Постоје докази да је свитак био оштећен и поправљан; касније је поново коришћен као картонажа – материјал сличан папје-машеу направљен од платна и папируса – за који Обинк сугерише да је коришћен као корице књиге.Картонажа се често користила за израду кутија за мумије, те се у почетку веровало да фрагмент Песме браће потиче од таквог материјала. Међутим, недостатак геса (гипсане подлоге) и трагова боје сугерише да је у ствари реч о кућној или индустријској картонажи. П. Сапф. Обинк чува 20 стихова Песме браће, након којих следи 9 стихова другог Сапфиног дела, Киприне песме. Према аутору и научнику Џејмсу Рому, то је најбоље очуван постојећи Сапфин папирус. Други папирус, Папирус Оксиринхус 2289, који је објавио Едгар Лобел 1951. године, чува довољно текста Песме браће да покаже да је најмање једна строфа претходила добро очуваном делу.
Порекло Убрзо након што је откриће П. Сапф. Обинка објављено у јануару 2014. године, научници су почели да постављају питања о његовом пореклу. Првобитна верзија Обинковог чланка којим је најављено откриће наводила је да је папирус у приватној колекцији, али није разматрала његово порекло или историју власништва, што би било уобичајено приликом извештавања о новооткривеном древном артефакту; К. Мајкл Сампсон описује ово одсуство као „аномалично и сумњиво”. Археолози су одмах критиковали овај недостатак транспарентности, а почетна верзија Обинковог чланка убрзо је повучена. Од тада је изнето неколико контрадикторних тврдњи о историји П. Сапф. Обинка.
Дискусије о пореклу почеле су убрзо након објављивања открића у јануару 2014. Бетани Хјуз је известила у листу Сандеј тајмс да је папирус првобитно био у власништву једног немачког официра, док је Обинк у Тајмс литерари саплементу написао да је пронађен у картонажи мумије. Обинк је касније тврдио да је немачки официр којег помиње Хјуз био „маштовита фантазија”, и да је првобитно веровање да папирус потиче из картонаже мумије било последица погрешне идентификације. На основу информација садржаних у брошури за продају папируса коју је саставила аукцијска кућа Кристиз 2015. године, Сампсон идентификује немачког официра којег помиње Хјуз као Ранијеа Кридела (нем. Ranier Kriedel) и тврди да је ова почетна прича измишљена како би се прикрили недостаци у правом пореклу папируса.
Године 2015, Дирк Обинк је представио други извештај о пореклу у раду изложеном пред Друштвом за класичне студије (Society for Classical Studies). Тврдио је да папирус потиче из колекције Дејвида Мура Робинсона, који га је купио 1954. од египатског трговца, Султана Магуида Самеде, и након смрти га оставио библиотеци Универзитета у Мисисипију.Брент Нонгбри, професор историје религије на Норвешкој школи за теологију, религију и друштво МФ, сугерише да је Робинсон заправо завештао фрагменте Вилијаму Х. Вилису, тадашњем шефу катедре за класичне науке на Универзитету у Мисисипију. Део Робинсонове колекције понуђен је на продају преко куће Кристиз 2011. године; Обинк је известио да је П. Сапф. Обинк био укључен у ову продају и да га је купио колекционар из Лондона. Управо је тај анонимни власник дао Обинку, шефу пројекта Оксиринхус папируси Универзитета у Оксфорду, приступ папирусу и дозволу да га објави. Међутим, присуство папируса на продаји 2011. је непроверљиво. У чланку за Eidolon, К. Мајкл Сампсон и Ана Улиг примећују да није приложена никаква документација која поткрепљује овај извештај, и да су докази за то „углавном Обинкова реч”. Након објављивања чланка Сампсона из 2020. године, у којем је закључио да „сумња да је [Обинков извештај о пореклу из 2015.] истинит чак и делимично”, Антон Бирл и Андре Лардинуа објавили су повлачење Обинковог поглавља у књизи The Newest Sappho које је понављало тај извештај, наводећи „укаљано” порекло и Обинков неуспех да пружи „суштински одговор” на Сампсонове наводе. Фотографије фрагмената из Грин колекције (Green Collection), које је очигледно снимио трговац од којег их је Грин колекција набавила, могу се датирати према метаподацима у децембар 2011; будући да купац није преузео Робинсонове папирусе од Кристиза све до јануара 2012, фрагменти Грин колекције нису могли бити продати као део те групе. Овај несклад самим тим баца сумњу на повезивање П. Сапф. Обинка са том продајом.
Треће могуће порекло пријављено је 2020. године, када је Брент Нонгбри објавио е-пошту Мајка Холмса, директора Иницијативе научника Музеја Библије, која је открила доказе да је P. GC. inv. 105 набављен од турског трговца антиквитетима Јакупа Ексиоглуа. Лист Атлантик известио је да је Ексиоглу то потврдио и такође тврдио да П. Сапф. Обинк потиче из његове колекције. У чланку за Центар за хеленске студије, Теодор Неш је закључио да је папирус „готово сигурно” повезан са Ексиоглуом. Према Ексиоглуу, П. Сапф. Обинк и P. GC inv. 105 били су у његовој породичној колекцији више од једног века, иако за то није доставио никакву документацију. Брајан Д. Хајланд одбацује ово као „једноставно невероватно”.
Критичари недостатка транспарентности око порекла папируса сугерисали су да се тиме прикрива упитно порекло. Сампсон сугерише да су извештаји дати 2014. и 2015. измишљени како би се сакрило недокументовано – или „непомениво” – право порекло. Теодор Неш тврди да је „замршена прича о картонажи била само варка за легитимизацију недавно опљачканог папируса”. Хајланд сугерише да су папируси можда прокријумчарени из Египта око 2011. године, током свргавања председника Мубарака; или да су можда били међу некаталогизованим папирусима које су ископали Гренфел и Хант у Оксиринхусу. Роберта Маца, која такође верује да су папируси илегално прокријумчарени из Египта, сумња да су то били некаталогизовани папируси из Оксиринхуса, јер је мало вероватно да научници који су радили на тим папирусима – посебно Едгар Лобел, који је био посебно заинтересован за Сапфина дела – не би препознали карактеристичне сафичке строфе П. Сапф. Обинка.
Године 2013. и 2015. П. Сапф. Обинк је приватно понуђен на продају преко Кристиза. Папирус никада није купљен и остао је у складишту Кристиза све док га полиција није запленила 2022. године. Повезани фрагменти Грин колекције враћени су Египту 2020. године.
Песма Садржај мини|алт=Мозаик главе и рамена жене|Римски мозаик Сапфо из Спарте
Песма има 20 стихова (пет строфа) и написана је у сафичким строфама, метру названом по Сапфо, који се састоји од три дуга стиха праћена једним краћим. Почетак песме је изгубљен, али се процењује да је комплетно дело вероватно било дуже за једну до три строфе. Песма припада жанру молитви за повратак кући; друга Сапфина дела на ову тему укључују фрагменте 5, 15 и 17.
Наратив се састоји од обраћања неименованом слушаоцу, структурираног у два паралелна дела, која се тичу двојице Сапфине браће, Харакса и Лариха. Говорник се нада да ће се Харакс успешно вратити са трговачког путовања и да ће Ларих одрасти у мушкарца, те заузети свој положај међу елитом друштва на Лезбосу.
Прве две сачуване строфе детаљно описују Хараксов долазак. У првој, говорник прекорева саговорника јер непрестано говори да ће се Харакс вратити „са пуним бродом”,Сапфо, Песма браће, ст. 2. прев. да само богови могу знати такве ствари,Сапфо, Песма браће, ст. 2–4. прев. и да саговорник треба да је пошаље да се моли Хери за Хараксов безбедан повратак. Трећа и четврта строфа развијају се у општије испитивање људске зависности од богова. Говорник тврди да, иако су људске судбине променљиве („лепи ветрови брзо следе оштре олује”),Сапфо, Песма браће, ст. 11–12. прев. Зевс даје срећу онима које фаворизује. У последњој строфи, говорник се нада да ће Ларих „[подићи] главу високо”Сапфо, Песма браће, ст. 17. прев. и „постати анер (мушкарац) у сваком смислу”, како каже Обинк, и ослободити породицу њених невоља.
Ауторство Када је Обинк објавио песму 2014. године, приписао ју је Сапфо на основу метра, дијалекта (еолски) и помињања Харакса и Лариха, који су у другим изворима идентификовани као њена браћа. Могуће је да је текст антички фалсификат; иако је песма била укључена у најмање нека хеленистичка издања Сапфо (одакле потичу П. Сапф. Обинк и П. Окси. 2289), класична имитација Сапфо је и даље могућа. Ипак, докази које пружа Херодот указују на то да је Харакс био помињан у песмама које су приписиване Сапфо током петог века пре нове ере; стога је вероватно да песма бар аутентично потиче са архајског Лезбоса.
Ликови мини|Младић који точи вино, илустрација на црвенофигуралној шољи Сликара кавеза. Према Атенеју, Ларих је био Сапфин брат и пехарник у младости.