Радоје Пајовић (14. април 1934 — 2. јун 2019) био је југословенски и црногорски историчар који је четрдесет година радио у Историјском институту Универзитета Црне Горе. Црногорски историчар Срђа Павловић назвао га је „најистакнутијим црногорским историчарем” за догађаје у Црној Гори током Другог светског рата, док професор Кенет Морисон, аутор књиге Montenegro: A Modern History из 2009. године, тврди да је Пајовић један од најистакнутијих црногорских историчара уопште.

Пајовић је добио Тринаестојулску награду од Скупштине Црне Горе и Награду „19. децембар” од града Титограда, главног града Црне Горе. Његова најзначајнија дела су Контрареволуција у Црној Гори: четнички и федералистички покрет 1941–1945, објављено 1977. године; Павле Ђуришић: контроверзни четнички војвода, први пут објављено 1987. године, а затим допуњено и поново објављено 2005. године; као и Црна Гора кроз историју, такође објављено 2005. године. Био је аутор или коаутор дванаест књига и уредник више од двадесет, а објавио је око стотину чланака и других прилога. Током 1990-их, неки историчари су покушавали да рехабилитују четнике из Другог светског рата који су сарађивали са силама Осовине; Пајовић је био међу историчарима који су се противили овом политички мотивисаном историјском ревизионизму. Пред крај своје академске каријере и у пензији, Пајовић је био гласан заговорник црногорске независности и идентитета.

Детињство, образовање и породица Радоје Пајовић је рођен 14. априла 1934. године у селу Дреновштица у општини Никшић, у Зетској бановини (Краљевина Југославија), као син Илије и Стане (рођ. Перуновић). Није запамтио мајку јер је умрла док је био мали. Његов отац се касније оженио женом по имену Љубица. Основну школу завршио је у Дреновштици. Његова породица је активно учествовала у антифашистичкој борби у Црној Гори током Другог светског рата, а у детињству се и сам емотивно везао за тај покрет.

Пајовић је завршио гимназију у Никшићу, а затим је 1957. године започео студије на Одсеку за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Годину дана је радио у архиву Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе, пре него што је следеће године почео да ради у Историјском институту Више педагошке школе на Цетињу (касније Филозофски факултет Универзитета Црне Горе). Докторирао је на Универзитету у Београду 1970. године, а његова докторска дисертација носила је наслов Четнички федералистички покрет у Црној Гори 1941–1945. Пајовић се оженио Љиљом са којом је имао двоје деце: ћерку Тању и сина Невена. Љиља је преминула 2013. године, што га је веома погодило.

Каријера Пајовић је радио у Историјском институту четрдесет година, од 1958. до пензионисања 1997. године. Углавном се фокусирао на модерну историју Црне Горе, специјализујући се за Други светски рат, и био је „веома цењен како у земљи, тако и у иностранству”, према речима историчара Маријана Маша Миљића, начелника Архива Историјског института Црне Горе. У каснијој каријери, Пајовић је истраживао ранију историју Црне Горе, укључујући средњовековну државу Дукља и провинцију Зету. Аутор је или коаутор дванаест књига, од којих су најзначајније Контрареволуција у Црној Гори: четнички и федералистички покрет 1941–1945 објављена 1977. године, Павле Ђуришић: контроверзни четнички војвода, први пут објављена 1987. и касније допуњена 2005. године, те Црна Гора кроз историју такође објављена 2005. године. Прва два дела су посебно цењена међу историчарима. Плодан југословенски и српски историчар Бранко Петрановић приметио је да је Пајовићева књига из 1977. године „важна аналитичка студија” у црногорској историографији, најшири приказ контрареволуционарних снага у Црној Гори током Другог светског рата до тада, и да није оставила места сумњи у мотиве и сарадњу четника и сепаратиста у Црној Гори током рата. Историчар Кенет Морисон, професор модерне историје југоисточне Европе на Универзитету Де Монтфорт, описао је Пајовићеву књигу о Ђуришићу као „изврсну анализу”.

Пајовић је такође уредио више од двадесет књига, објавио око стотину чланака и других прилога, и према Миљићевим речима дао „значајан допринос црногорској историографији”. Учествовао је у писању историје Савеза комуниста Југославије и историје Савеза комуниста Црне Горе. Био је председник Друштва историчара Црне Горе и члан председништва Савеза историчара Југославије. Такође је био члан многих стручних већа, одбора и комисија. Као добитник многих признања, Пајовић је 1977. године примио Награду „19. децембар” од града Титограда, главног града СР Црне Горе, а следеће године Тринаестојулску награду од Скупштине Црне Горе за допринос науци. Био је један од оснивача Дукљанске академије наука и умјетности, Матице црногорске и Црногорског ПЕН центра током тешког периода распада Југославије. Према Миљићу, Пајовић је као академик дао велики допринос Историјском институту током свог рада тамо.

Ставови о црногорској независности и идентитету Пајовић је припадао групи црногорских историчара који су доследно заговарали независност Црне Горе и афирмисали црногорску националност. Црна Гора је имала векове углавном аутономног постојања под Османским царством пре него што је постала потпуно независна 1878. године, али ширење на подручја око „Старе Црне Горе” — области око Цетиња која је била углавном слободна од османских упада и развила специфичне црногорске карактеристике — значило је да се значајни делови становништва у новим областима државе нису блиско идентификовали са црногорском државношћу или идентитетом, већ су се многи изјашњавали као Срби или муслимани. Крајем 1918. године Црна Гора је уједињена са Краљевином Србијом, а убрзо након тога настала је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевина Југославија од 1929), при чему је црногорски отпор унији био сломљен. Пајовић је писао да је Краљевина Србија 1918. године насилно анектирала Црну Гору, што је став који подржава и црногорски историчар Срђа Павловић у својој књизи Balkan Anschluss из 2018. године.

Пајовић је такође тврдио да историјски докази потврђују постојање аутокефалне цркве и да ју је регент Александар Карађорђевић 1920. године незаконито укинуо силом. Ово је део спора између заговорника посебне црногорске цркве и оних који јој се противе у корист шире Српске православне цркве (СПЦ). Фантишек Шистек примећује да је након укидања Пећке патријаршије од стране Османлија 1766. године, Црна Гора постала de facto суверена територија, са свом црквеном влашћу у рукама наследних владика. Заговорници аутокефалности тврде да је црква, која је већ дуго уживала фактичку независност, испуњавала све канонске услове за аутокефалност. СПЦ и њене присталице тврде да је укидање Пећке патријаршије било незаконито и неканонско, те да је поновно успостављање СПЦ 1920. године било само обнављање незаконито укинуте патријаршије. Према попису из 2011. године, око 72 одсто становништва Црне Горе су православци, али попис није правио разлику између православних верника. Подаци из 2020. године указују да је око 90 одсто православне популације повезано са СПЦ.

Током међуратног периода, власти КсХС/Југославије брутално су гушиле црногорске политичке странке и идентитет. Југославија је нападнута и подељена од стране сила Осовине током Другог светског рата, а Црну Гору је окупирала Фашистичка Италија. У грађанском рату који је уследио, сукобили су се Партизани предвођени комунистима и снаге повезане са силама Осовине, укључујући Зеленаше и четнике. До новембра 1944. године, Партизани су преузели контролу над Црном Гором. Пајовић је хваљен због свог објективног писања о колаборацији у Црној Гори, без пристрасности упркос активном учешћу његове породице у борби против фашизма. Током 1990-их, Пајовић је био један од историчара који су одбили да учествују у историјском ревизионизму у корист колаборационистичких четника. Жестоко се противио сваком покушају рехабилитације четника и идеологије Велике Србије. Критиковао је и рехабилитацију четничког вође Драже Михаиловића од стране Врховног суда Србије 2015. године.

Године 2012, црногорски историчар Небојша Чагоровић истакао је потребу за преиспитивањем историје интеракције између антифашизма и црногорског идентитета. Крајем рата, Партизани су убили хиљаде заробљених четника и других колаборациониста у ономе што историчар Јозо Томашевић описује као „чин масовног терора”. Чагоровић је критиковао Пајовића због изјаве да „чинити зло да би се од њега заштитио, уопште није зло”.

Пајовић се залагао за Црну Гору као „слободно, грађанско демократско, социјално праведно и вишеверско и мултикултурално друштво”. У јануару 2019. године изјавио је да српски клеронационалистички кругови шире лажне информације о угрожености Срба у Црној Гори. Осудио је изјаву патријарха Иринеја да је положај Срба у Црној Гори гори него у НДХ, као и увреде митрополита Амфилохија на рачун Црногораца.

Смрт и наслеђе Пајовић је изненада преминуо 2. јуна 2019. године у 86. години живота, а сахрањен је следећег дана на гробљу Чепурци у Подгорици. У децембру 2019. године, Удружење бораца и антифашиста у Никшићу организовало је трибину посвећену Пајовићу, коју је водио историчар Живко Андријашевић. Андријашевић је изјавио да је Пајовићево најзначајније дело књига Контрареволуција у Црној Гори из 1977. године и да су њени закључци издржали тест времена. Нада Томовић, шефица одсека за историју на Универзитету Црне Горе, назвала је ту књигу „ремек-делом”.

Према Миљићу, Пајовићев историјски рад представља значајно наслеђе. Павловић га је признао као „најистакнутијег црногорског историчара” за догађаје из Другог светског рата у Црној Гори. Морисон такође тврди да је Пајовић један од најистакнутијих црногорских историчара уопште.

Библиографија Пајовићева дела објављивана су и на ћирилици и на латиници широм бивше Југославије.

Као самостални аутор

Као коаутор

Види још Историја Црне Горе Партизани у Црној Гори

Напомене

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1934. Категорија:Умрли 2019. Категорија:Црногорски историчари Категорија:Студенти Филозофског факултета Универзитета у Београду Категорија:Никшићани