Нађхаршањ () је село у Мађарској, у крајње јужном делу државе. Село се налази у региону Јужне Трансданубије, у барањској жупанији, у шиклошком срезу.Основни подаци и поштански број села
Географија Насеље се налази у крилу Саршомља, на јужној падини планине Вилањи и 8 километара источно од Шиклоша, 6 километара западно-југозападно од Вилања и 35 километара југоисточно од Печуја.
Суседна насеља: Вилањкевешд са севера, Вилањ са североистока, Беременд са југоистока, Киштаполца са југа, Шиклошнађфалу са југозапада и Кишхаршањ са запада.
Историја Људи баденске културе живели су у околини данашњег Нађхаршања у касном бакарном добу. Пратили су их Авари па Римљани. Најраније пронађене конструкције могу се датирати у 2. век. У 4. веку овде је основана Cella Trichora, римско насеље, село, гробље и светилиште, које је ископао др. Ференц Филеп 1962. године.Кратка историја Нађхаршања
Овом трасом је ишао и римски пут који води до Есека. Не зна се тачно колико су старе рушевине „замка“ који стоји у близини брдског врха, на јужној страни, али ко је ту направио прву стражарницу, одатле се могло видети скоро до реке Драве и контролисати равницу испод подножја планине.
Село се први пут помиње 1223. Године 1247. Харшањ је назван „путем који води ка пијаци понедељком“, што значи да се насеље налазило на важном месту са комерцијалне тачке гледишта. Између осталог, ово објашњава значај села током ере Арпад и његов каснији брзи развој. Године 1249. Бела IV је поклонио село грофу Миклошу Дубичију, који је саградио замак на Шаршомљу. У папском десетином списку 1333. године било је то место са црквом, са парохијом. У 16. веку је било место неколико спорова, а одатле се реформаторска вера проширила по целом Орманшагу.
Село је за време турске окупације постало реформисано, а црква је такође дошла у реформаторске руке.
Најпознатији верски спор догодио се 1574. године између реформираних и унитаристичких проповедника, који се завршио вешањем локалног унитаристичког пастора Ђерђа Алвинција. Међутим, у својој анализи Ференц Сакали је закључио да се реформисани бискуп Илеш Вересмарти није укључио у расправу о вери јер се плашио неуспеха, па га је због тога убио уз помоћ потплаћеног бега из Сигетвара.Zentai, 22. o. Будимски паша је стога осудио Верешмартија на смрт, али су га следбеници откупили у замену за 3.333 златне форинте. Према неким изворима, разбеснели Турци су намеравали да погубе убице, али је Ђерђ Валашути, унитаристички надзорник Печуја, замолио будимског беглербега да им опрости. Од тада, унитаристи обележавају Алвинцијево мучеништво и Валашутијев чин опроштаја. У турско време, Нађхаршањи је био најнасељеније мађарско насеље у тој области.
Геза Илеш такође помиње присуство унитариста у једној од својих етнографских збирки. Према овоме, један унитаристички зидар радио у реформаторској цркви, залепио је следећи текст: „Ја сам Господ и нема другог, осим мене нема другог Бога“
Према предању, некадашњи град је настао од Сантовароша, Добањвароша и села Бабоча, Перечке и Шари.
Дана 12. августа 1687. године, царска војска од 60.000 војника коју је предводио принц Карољ од Лорене борила се у општинским границама са турском војском од 80.000 војника под командом великог везира Сулејмана. Битка код Нађхаршања, у којој је Карољева војска однела значајну победу, окончала је 150 година отоманске владавине у Мађарској. Неки верују да је насеље добило име по веселој труби која је засвирала после победе, али је вероватније да потиче од некадашње липове шуме у оближњој планини.
До краја Другог светског рата, становници су били подунавске Швабе, који се локално називају и Стифолдер, јер су њихови преци стигли у 17. и 18. веку из Фулде (округ). Већина бивших немачких досељеника протерана је у савезнички окупирану Немачку и савезнички окупирану Аустрију 1945–1948, као резултат Потсдамског споразума. Тамо живи само неколико Немаца Мађарске, већина данас су потомци Мађара из чехословачко-мађарске размене становништва. Досељеници су добили куће некадашњих подунавских швапских становника.
Демографија Током пописа из 2011. године, 86,7% становника се изјаснило као Мађари, 9,7% као Роми, 0,3% као Хрвати, а 2,1% као Немци (13% се није изјаснило; због двојног идентитета укупан број може бити већи од 100%). Верска дистрибуција је била следећа: римокатолици 59,7%, реформисани 14,3%, лутерани 0,2%, гркокатолици 0,5%, неденоминациони 6,7% (17,8% се није изјаснило).Нађхаршањ Helységnévtár
2022. године, 92,2% становништва изјаснило се као Мађари, 4,4% као Роми, 1,1% као Немци, 0,5% као Хрвати, 0,1% као Украјинци, 0,1% као Грци и 1% као друге, недомаћинске националности (7,7% се није изјаснило; због двоструког идентитета од 10 може више%). Према њиховој религији, 38,3% су били римокатолици, 9,5% реформисани, 0,2% гркокатолици, 0,1% лутерани, 0,6% остали хришћани, 1,9% остали католици, 12,2% неконфесионални (37,2% није одговорило).
Референце
Литература
Györffy György: Baranya vármegye Zentai, Tünde. Drávaszög és Szlavónia. Pécs: Pro Pannonia Kiadó Alapítvány, Molnár Nyomda (2012). A Nagyharsányi Ev. Reform. Egyházközség története; összeáll. Dávid Gyula; Láng Ny., Nagyvárad, 1902 Peller Károly: A nagyharsányi katolikus mozgalmak története; Római Katolikus Egyházközség, Nagyharsány, 1941 ) ) Száraz Péter: Szársomlyó; OKTH, Bp., 1987 (Természetvédelmi tanösvények) Szita László: Nagyharsány; szerk. Füzes Miklós; Száz Magyar Falu Könyvesháza Kht., Bp., 2002 (Száz magyar falu könyvesháza) Hideg Kornél: Csata Nagyharsány körül; Kornétás, Bp., 2006 "A múlt a jövendő tükre". A százesztendős nagyharsányi Kossuth-szobor újraavatása; szerk. Bencs János; Hírérték Kommunikációs Ügynökség, Siklós, 2008 Petz Gábor Vilmos: "Kuvasz". A nagyharsányi kézilabdázás története, 1963–1970; szerző, Baja, 2009 Alkotótáborok a Gyimóthy Villában, 2013–2014; szöveg Somody Péter; PTE Művészeti Kar, Pécs, 2014
Спољашње везе Веб-сајт локалне самоуправе Нађхаршањ на fallingrain.com Регионални атлас – Жупаније, срезови и насеља Итур, архивирано
Категорија:Насељена места у жупанији Барања