1. армија је била формација Југословенске војске којом је командовао армијски генерал Милан Рађенковић током немачке инвазије на Краљевину Југославију (познате као Априлски рат) у априлу 1941. године током Другог светског рата. Састојала се од једне пешадијске дивизије, једне коњичке дивизије и два пешадијска одреда јачине бригаде. Била је део 2. групе армија и била је одговорна за одбрану дела југословенско-мађарске границе између река Дунава и Тисе.

Прва армија није била директно нападнута током првих неколико дана након почетка инвазије, али су напади на њене бокове довели до наредби за повлачење на линију Дунава, а затим и Саве. Мађари су потом прешли границу у сектору за који је била одговорна 1. армија, али су се Југословени већ повлачили, па Мађари нису наишли скоро ни на какав отпор. Уследило је немачко заузимање Београда и позадинских јединица 1. армије. Остаци 1. армије наставили су да пружају отпор дуж линије Саве, али је у року од неколико дана заробљено десетине хиљада југословенских војника. Немци су се приближили Сарајеву и прихватили безусловну капитулацију Југословенске војске 17. априла, која је ступила на снагу следећег дана.

Позадина мини|лево|Мапа која приказује положај Југославије у Европи|алт=Мапа која истиче положај Југославије Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца створена је спајањем Србије, Црне Горе и територија насељених Јужним Словенима које су раније биле у саставу Аустроугарске 1. децембра 1918. године, непосредно након Првог светског рата. Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца основана је ради одбране нове државе. Формирана је око језгра победничке Војске Краљевине Србије, као и оружаних формација подигнутих у крајевима којима је раније управљала Аустроугарска. Многи бивши аустроугарски официри и војници постали су припадници нове војске. Од почетка, као и у другим аспектима јавног живота у новој краљевини, војском су доминирали етнички Срби, који су је видели као средство за обезбеђивање српске политичке хегемоније.

Развој војске био је отежан лошом економијом краљевине, што се наставило и током 1920-их. Године 1929. краљ Александар променио је име државе у Краљевина Југославија, када је и војска преименована у Југословенску војску (ЈВ). Војни буџет је остао скроман, а како су тензије расле широм Европе током 1930-их, постало је тешко набавити оружје и муницију из других земаља. Сходно томе, у време када је избио Други светски рат у септембру 1939. године, ЈВ је имала неколико озбиљних слабости, укључујући ослањање на вучне животиње за транспорт и велику величину својих формација. Пешадијске дивизије имале су ратну формацију од 26.000–27.000 људи, у поређењу са савременим британским пешадијским дивизијама које су имале половину тог бројног стања. Ове карактеристике резултирале су спорим, гломазним формацијама, а недовољна снабдевеност оружјем и муницијом значила је да су чак и велике југословенске формације имале малу ватрену моћ. Генерали који су више одговарали рововском рату из Првог светског рата били су на челу војске која није била ни опремљена ни обучена да се одупре брзом приступу комбинованих родова војске који су користили Немци у својим инвазијама на Пољску и Француску.

Слабости ЈВ у стратегији, структури, опреми, мобилности и снабдевању погоршане су озбиљним етничким нејединством унутар Југославије, које је произашло из две деценије српске хегемоније и пратећег недостатка политичког легитимитета централне владе. Покушаји да се реши нејединство дошли су прекасно да би се осигурало да ЈВ буде кохезивна сила. Активност пете колоне такође је била озбиљна брига, не само од стране хрватских националиста — усташа, већ и од стране словеначке и немачке мањине у земљи.

Састав 1. армијом командовао је армијски генерал Милан Рађенковић, а његов начелник штаба био је бригадни генерал Тодор Милићевић. Армија је била организована и мобилисана на географској основи из 1. армијске области, која је била подељена на дивизијске области, а оне даље на пуковске округе. 1. армија се састојала од: 7. пешадијске дивизије „Потиска” 3. коњичке дивизије Пешадијског одреда „Сента” (јачине бригаде) Пешадијског одреда „Сомбор” (јачине бригаде)

Јединице за подршку укључивале су 56. армијски артиљеријски пук, 1. противваздушни батаљон и 1. армијску противваздушну чету. Прва ваздухопловна извиђачка група, која се састојала од петнаест авиона Бреге 19, била је придодата из Југословенског краљевског ратног ваздухопловства и базирана у Руми, јужно од Новог Сада.

Размештај

1. армија била је део 2. групе армија, која је била одговорна за источни део југословенско-мађарске границе, при чему је 1. армија била распоређена у Бачкој између Дунава и Тисе, а 2. армија у Барањи и Славонији између Слатине и Дунава. На десном боку 1. армије налазила се 6. армија, независна формација одговорна за одбрану југословенског Баната источно од Тисе. Граница са 2. армијом ишла је источно од Дунава до Вуковара, а затим јужно према Бијељини. Граница са 6. армијом ишла је источно од Тисе до њеног ушћа у Дунав, а затим јужно преко Саве кроз Обреновац. Југословенски план одбране предвиђао је распоређивање 1. армије са једном дивизијом напред, по једним пешадијским одредом на сваком боку и коњичком дивизијом у дубини. Распоред 1. армије од запада ка истоку био је следећи: Пешадијски одред „Сомбор” око Сомбора 7. пешадијска дивизија „Потиска” са центром у Бачкој Тополи и предњим елементима у Суботици Пешадијски одред „Сента” око Сенте 3. коњичка дивизија јужно од Дунава у региону Фрушке горе, између Новог Сада и Сремске Митровице

44. пешадијска дивизија „Унска”, која је била под директном командом Врховне команде ЈВ, била је распоређена у подручју 1. армије источно од 3. коњичке дивизије, са центром у Старој Пазови на путу између Новог Сада и Београда.

Борбена дејства

6—10. април 1. армија се суочила са 3. армијом Краљевине Мађарске. Током првих неколико дана након почетка инвазије, било је размене ватре са мађарским граничарима, али 1. армија није била изложена директним нападима. Ни 1. армија ни Мађари нису били спремни за борбу пуног обима, јер су још увек мобилисали и распоређивали своје снаге. Дана 9. априла, због догађаја у другим деловима Југославије, 6. армији на десном боку 1. армије наређено је да се повуче јужно од Дунава и постави линију одбране окренуту ка истоку ради заштите од напада из правца Софије у Бугарској. И 2. група армија добила је наређење да се повуче јужно од линије Драва—Дунав. 1. армија је започела повлачење, а истог дана елементи су се приближавали прелазу преко Дунава.

Следећег дана ситуација се значајно погоршала када је немачки XLI моторизовани корпус прешао југословенско-румунску границу у југословенски Банат и ударио на 6. армију, зауставивши њено повлачење и онемогућивши јој да организује кохерентну одбрану иза Дунава. Такође, 10. априла, главни удар XLVI моторизованог корпуса 2. армије, који се састојао од 8. оклопне дивизије која је предводила 16. моторизовану пешадијску дивизију, прешао је Драву код Барча у сектору 4. армије. 8. оклопна дивизија скренула је југоисточно између река Драве и Саве и, наилазећи на скоро никакав отпор и уз снажну ваздушну подршку, до вечери стигла до Слатине, упркос лошим путевима и лошем времену.

Касније тог дана, како је ситуација постајала све очајнија широм земље, Душан Симовић, који је био и председник владе и начелник Генералштаба, емитовао је следећу поруку:

Главнина 1. армије успела је да пређе Дунав и почела да припрема одбрану. До вечери 10. априла, 1. армији је наређено да се повуче са ове линије и формира одбрамбену линију иза Саве од Дебрца до ушћа реке Врбас. За то су била потребна један или два дана. У ноћи 10/11. априла, цела 2. група армија наставила је повлачење, али су јединице 2. армије на левом боку 1. армије, које су укључивале значајан број Хрвата, почеле да се распадају услед активности пете колоне — фашистичких усташа и њихових симпатизера.

11—12. април мини|лево|Авиони Месершмит Bf 110 из 26. разарачког пука (ZG 26) уништили су извиђачке авионе 1. армије на њиховим аеродромима током узастопних дана|алт=црно-бела фотографија двомоторног авиона У зору 11. априла, мађарске снаге, које су се састојале од Брзог, IV и V корпуса под командом генерал-пуковника Елемера Горонди-Новака, прешле су југословенску границу северно од Осијека и код Суботице, савладале југословенске граничаре и напредовале ка Суботици и Палићу. XLVI моторизовани корпус наставио је да продире источно јужно од Драве, при чему је 8. оклопна дивизија заузела Нашице, Осијек на Драви и Вуковар на Дунаву, праћена 16. моторизованом пешадијском дивизијом која је напредовала источно од Нашица, упркос рушењу мостова и лошим путевима. 8. оклопна дивизија је до 11. априла ефективно разбила 2. групу армија. Истог дана, авиони Месершмит Bf 110 из I групе 26. разарачког пука ( 26, ZG 26) уништили су неколико авиона Бреге 19 1. ваздухопловне извиђачке групе код Руме. Остатак је прелетео у Бијељину, али су уништени следећег дана када је I/ZG 26 извршио напад на аеродром у једном од најефикаснијих напада током кампање. У ноћи 11/12. априла, 8. оклопна дивизија заузела је Сремску Митровицу на Сави у 02:30 часова, уништила мост преко Дунава код Богојева и напредовала ка Лазаревацу, око 32 км јужно од Београда. Ова напредовања одложила су повлачење 2. групе армија јужно од Саве.

До 12. априла, повлачење 2. групе армија било је угрожено са левог бока, при чему 2. армија „није имала никакав борбени значај”. На десном боку, 6. армија покушавала је да се прегрупише док ју је притискала 11. оклопна дивизија која је напредовала ка Београду. Западно од Београда, остаци 2. групе армија покушали су да успоставе линију дуж Саве, али је XLVI моторизовани корпус већ заузео мостове. Када су елементи 8. оклопне дивизије заузели Земун без борбе, заробили су позадинске јединице 1. армије. Дана 12. априла, 3. коњичка дивизија 1. армије извршила је контранапад код Шапца и потиснула Немце назад преко Саве. Мађари су гонили 1. армију на југ и окупирали подручје између Дунава и Тисе, не наилазећи практично ни на какав отпор. Српски четнички ирегуларци водили су изоловане борбе, а Мађарски генералштаб сматрао је ирегуларне снаге отпора својом једином значајном опозицијом. Мађарски 1. падобрански батаљон заузео је мостове на каналу код Врбаса и Србобрана. Ова, прва ваздушно-десантна операција у мађарској историји, није прошла без инцидената. Авиони батаљона састојали су се од пет транспортних авиона италијанске производње Savoia-Marchetti SM.75, који су раније припадали цивилној авио-компанији MALERT, али су уврштени у службу Мађарског краљевског ратног ваздухопловства (, MKHL) на почетку европског рата. Убрзо након полетања са аеродрома код Веспрема поподне 12. априла, командни авион, ознаке Е-101, срушио се уз губитак 20 или 23 живота, укључујући 19 падобранаца. Ово је био најтежи појединачни губитак који су Мађари претрпели током југословенске кампање. У међувремену, Сомбор је заузет упркос одлучном отпору четника, а заузета је и Суботица.

мини|десно|Немачке трупе и животиње се боре са блатом током напредовања ка Београду|алт=црно-бела фотографија трупа и животиња које извлаче возила из блата Увече 12. априла, елементи СС моторизоване пешадијске дивизије „Рајх”, под командом XLI моторизованог корпуса, прешли су Дунав у гуменим чамцима и заузели Београд без отпора. Отприлике у исто време, већина елемената XLVI моторизованог корпуса који су се приближавали Београду са запада преусмерена је даље од престонице. Елементи 8. оклопне дивизије наставили су продор како би заузели мостове на Сави западно од Београда и ушли у град током ноћи. Остатак 8. оклопне дивизије скренуо је југоисточно и кренуо ка Ваљеву да би се повезао са левим боком Прве оклопне групе југозападно од Београда. 16. моторизована пешадијска дивизија преусмерена је јужно преко Саве и напредовала је према Зворнику.

Судбина