Сведоброта или омнибеневоленција () јесте својство поседовања максималне доброте. Неки филозофи, попут Епикура, тврдили су да је немогуће, или бар невероватно, да божанство поседује такво својство заједно са свезнањем и свемоћи, као резултат проблема зла. Међутим, неки филозофи, попут Алвина Плантинге, аргументују веродостојност коезгистенције.

Етимологија Реч omnibenevolence потиче од латинског префикса omni-, што значи „све”, и речи bene и volens, што значи „добро”, односно „воља”. Дакле, термин значи „сва добра воља”.

Употреба Термин је формиран по узору на, и често праћен терминима свезнање и свемоћ, како би се типично односио на концепције „сведоброг, свезнајућег, свемоћног” божанства. Филозофи и теолози чешће користе фразе попут „савршено добар”,Ова фраза се користи у многим значајним енциклопедијским и речничким уносима, као што су:

или једноставно термин „доброта”. Реч „сведоброта” може се тумачити као савршено праведан, свељубавни, потпуно милостив, или било који број других квалитета, у зависности од тога како се прецизно разуме „добро”. Као такво, мало је слагања око тога како би се „сведоброћудно” биће понашало.

Најранији запис о употреби ове речи у енглеском језику, према Оксфордском речнику енглеског језика, потиче из 1679. године. Чини се да Католичка црква не користи термин „сведоброта” у литургији или катехизму. Свети Тома Аквински је посебно објаснио у делу Summa Theologica да Бог може индиректно желети зло у физичком свету, када је то неопходно за веће добро поретка универзума.

Модерни корисници овог термина укључују Џорџа Х. Смита у његовој књизи Атеизам: Случај против Бога (1980), где је тврдио да су божански квалитети недоследни. Међутим, термин такође користе аутори који бране кохерентност божанских атрибута, укључујући, али не ограничавајући се на Џонатана Кванвига у делу Проблем пакла (1993), као и Џошуу Хофмана и Герија Розенкранца у делу Божански атрибути (2002). Коришћено кроз целу књигу.

Терминологију су користиле неке истакнуте личности Римокатоличке цркве, попут бискупа Роберта Барона, доктора свете теологије, у његовој књизи из 2011. године Католицизам: Путовање у срце вере.

Филозофске перспективе Појам сведоброг, бескрајно саосећајног божанства изазвао је одређене атеистичке приговоре, као што су проблем зла и проблем пакла. Одговори на такве проблеме називају се теодицеје и могу бити општи, аргументујући кохерентност божанског, као што је Свинберново дело Провиђење и проблем зла, или могу адресирати специфичан проблем, као што је дело Чарлса Симора Теодицеја пакла.

Заговорници пандеизма тврде да добронамерност (а још мање сведоброта) једноставно није потребна да би се објаснило било које својство нашег Универзума, јер би морално неутрално божанство, које је било довољно моћно да створи наш Универзум онаквим каквим га доживљавамо, по дефиницији било способно да створи наш Универзум онаквим каквим га доживљавамо. Вилијам К. Лејн је тврдио да пандеизам тиме нуди излаз из евиденционог аргумента зла: Године 2010, аутор Вилијам К. Лејн је тврдио:

Религијске перспективе Теолошко оправдање произилази из Божијег асеитета: неконтингентног, независног и самоодрживог начина постојања којег теолози приписују Богу. Јер ако он не би био морално савршен, то јест, ако би Бог био само велико биће, али ипак ограничене доброте, тада би његово постојање укључивало елемент контингентности, јер би се увек могло замислити биће веће доброте. Стога је сведоброта предуслов теологије савршеног бића.

Теолози у веслијанској традицији (види Томаса Џеја Орда) тврде да је сведоброта примарни Божији атрибут. Нека хиперкалвинистичка тумачења одбацују сведоброту. На пример, Баптистичка црква Вестборо је позната по изражавању овог става.

Хришћански апологета Вилијам Лејн Крејг тврди да ислам не заступа идеју сведоброте.

У Светом писму Посланица Галатима (5:18-23) наводи „благост” међу девет плодова Светог духа. До сада се верује да је то атрибут Бога.

Четврта књига Мојсијева (14:18) потврђује да „Господ дуго трпи и много је милостив, прашта безакоње и грех, али не правда кривога, него походи грехе отачке на синовима до трећега и четвртога колена.”

Види још Хришћански универзализам Дистеизам Добро и зло Светлост и тама Љубав Божија Мизотеизам Свеприсутност

Напомене

Референце

Литература

, King's Crown, 1951.. . Ethics, Vol. 96, No. 2 (Jan. 1986),. (2010) (Cambridge University Press) (1995), pp. 171–172. . (Skeptic's Bookshelf) Prometheus Books (June 1980). , Vol. 10, No. 1 (March 1984),.

Спољашње везе Доброта Божија (The Goodness of God) (Notes on God's Omnibenevolence)

Категорија:Филозофија религије