мини|Хермафродит Боргезе, античка римска копија, ископана око 1608–1620,Према два извештаја из седамнаестог века наведена у: Haskell and Penny . према хеленистичком оригиналу, данас у Лувру. Док је био у Риму, Веласкез је наручио бронзани одлив овог дела за Мадрид.Према Кларку, Венера Рокби „коначно произилази из Боргезеовог Хермафродита”. Clark, , напомена уз страну 3.
Венера Рокби (; такође позната као Венерин тоалет, Венера пред огледалом, Венера и Купидон, а на шпанском као La Venus del espejo) слика је Дијега Веласкеза, водећег уметника Шпанског златног доба. Завршено између 1647. и 1651. године,„The Rokeby Venus”. Национална галерија, Лондон. Приступљено 25. 12. 2007. и вероватно насликано током уметникове посете Италији, дело приказује богињу Венеру у сензуалној пози, како лежи на кревету леђима окренута посматрачу и гледа у огледало које држи њен син Купидон, римски бог физичке љубави. Слика се налази у Националној галерији у Лондону.
Бројна дела, од античких до барокних, наводе се као извори инспирације за Веласкеза. Наги прикази Венера италијанских сликара, попут Ђорђонеове Уснуле Венере () и Тицијанове Урбинске Венере (1538), били су главни преседани. У овом делу, Веласкез је комбиновао две успостављене позе за Венеру: лежећу на каучу или кревету и ону где гледа у огледало. Често се описује као да гледа себе у огледалу, иако је то физички немогуће јер посматрачи виде њен одраз лица усмерен ка њима. Овај феномен је познат као Венерин ефекат.Овај несклад назван је „Венерин ефекат” од стране истраживача са Универзитета у Ливерпулу, који тврде да „пошто посматрач види њено лице у огледалу, Венера заправо гледа у одраз посматрача”. Ипак, иако је њено лице заиста окренуто као да гледа у одраз посматрача, слаби али приметни одрази рожњаче насликани на њеним очима указују на правац погледа који није ка посматрачима већ даље од њих. Као да Венера гледа у правцу онога што би био њен сопствени одраз у огледалу да несклад не постоји (њени одрази рожњаче могу се видети помоћу алата за увећање десно од слике овде). Са очима удесно, осветљење сцене, које долази искључиво са горње леве стране, не би могло произвести такве одразе на њеним рожњачама; чини се логичним да је Веласкез — мајстор сликарства за кога је мало вероватно да би погрешио у постављању одраза — намерно створио сцену која не би могла постојати. С обзиром на ову конфликтну дуалност, значајно је да главна веб-страница Националне галерије о Венери Рокби описује да она гледа „и у себе и у посматрача” (иако је описана као да „узвраћа наш поглед” на другој страници Галерије, . На неки начин слика представља сликарски искорак, кроз централну употребу огледала и зато што приказује тело Венере окренуто од посматрача слике.
Венера Рокби је једини преживели женски акт Дијега Веласкеза. Актови су били изузетно ретки у шпанској уметности седамнаестог века,. и Carr, . коју су активно контролисали чланови Шпанске инквизиције. Упркос томе, актове страних уметника радо су сакупљали чланови дворског круга, а ова слика је висила у кућама шпанских дворана до 1813. године, када је донета у Енглеску да виси у Рокби Парку у Јоркширу. Године 1906. слику је купио Национални фонд за уметничке колекције за Националну галерију у Лондону. Иако ју је 1914. године напала и тешко оштетила канадска суфражеткиња Мери Ричардсон, убрзо је потпуно рестаурирана и враћена на изложбу. Поново је нападнута, а њено заштитно стакло разбијено, од стране групе Џаст стоп ојл (Just Stop Oil) 2023. године.
Слика Опис мини|upright=1.0|Венера пред огледалом Петера Паула Рубенса, око 1614–15, приказује богињу са њеном традиционално плавом косом. Као и код Веласкезове Венере, одраз богиње не одговара оном делу њеног лица који је видљив на платну. За разлику од Рубенсове раскошне и „заобљене” идеалне форме, Веласкез је насликао виткију женску фигуру.
Венера Рокби приказује римску богињу љубави, лепоте и плодности како лежерно лежи на свом кревету, леђима окренута посматрачу — у антици је приказ Венере с леђа био чест визуелни и књижевни еротски мотив — са савијеним коленима. Приказана је без митолошких реквизита који се иначе укључују у приказе ове сцене; накит, руже и мирта су одсутни. За разлику од већине ранијих приказа богиње, који је приказују са плавом косом, Веласкезова Венера је бринета. Женска фигура се може идентификовати као Венера због присуства њеног сина, Купидона.
Венера гледа у огледало које држи Купидон, који је без свог уобичајеног лука и стрела. Када је дело први пут пописано, описано је као „нага жена”, вероватно због своје контроверзне природе. Венера гледа напоље ка посматрачу слике. Међутим, ово се не чини јасним Воласу, цитираном испод. кроз свој одраз у огледалу. Међутим, слика је замућена и открива само нејасан одраз њених црта лица; одраз главе је много већи него што би био у стварности.. Напомиње да је „слика, уз легитимну уметничку слободу, најмање двоструко већа него што би требало да буде” . Увећана величина вероватно је била корекција за малу слику коју би дало огледало иза субјекта. Критичарка Наташа Волас сугерисала је да Венерино нејасно лице може бити кључ за основно значење слике, у смислу да „није замишљена као специфичан женски акт, нити чак као приказ Венере, већ као слика самозадовољне лепоте”.Wallace, Natasha. „Venus at her Mirror”. JSS Virtual Gallery, 17. 11. 2000. Приступљено 4. 1. 2008. Према Воласовој, „Нема ничег духовног у вези са лицем или сликом. Класична поставка је изговор за веома материјалну естетску сексуалност — не секс као такав, већ уважавање лепоте која прати привлачност”.
Преплетене ружичасте свилене траке пребачене су преко огледала и увијају се преко његовог оквира. Функција траке била је предмет многих дебата историчара уметности; сугестије укључују алузију на окове које Купидон користи да веже љубавнике, да је коришћена за качење огледала, и да је коришћена да се Венери вежу очи тренутак раније. Критичар Хулијан Гаљего сматрао је Купидонов израз лица толико меланхоличним да траке тумачи као окове који везују бога за слику Лепоте, и дао је слици наслов „Амор побеђен Лепотом”.. f.
Набори чаршава одјекују физичку форму богиње и приказани су тако да нагласе заобљене линије њеног тела. Композиција углавном користи нијансе црвене, беле и сиве, које се користе чак и на Венериној кожи; иако је ефекат ове једноставне шеме боја много хваљен, недавна техничка анализа показала је да је сиви чаршав првобитно био „дубоко љубичаст”, који је сада избледео. Луминисцентне боје коришћење на Венериној кожи, нанете „глатким, кремастим, стапајућим потезима”,Keith, Larry; у: Carr, . у контрасту су са тамним сивим и црним тоновима свиле на којој лежи, и са смеђом бојом зида иза њеног лица.
мини|лево|upright=1.0|Веласкезово Крунисање Богородице, око 1641–42. Сугерисано је да је модел коришћен овде исти као онај коришћен за Венеру.Примећујући сличност модела на овим сликама, Лопез-Реј је понудио: „Очигледно, Веласкез је радио у оба случаја, и што се тога тиче, у , према истом моделу, истој скици, или једноставно истој идеји о лепој младој жени. Ипак, ставио је на платно две различите слике, једну божанске, а другу земаљске лепоте”. López-Rey, вол. I, . Међутим, Макларен () не подржава ове сугестије; вероватно би тврдили да слика није настала у Италији. „Крунисање” из Прада датирано је у 1641–42; тренутна слика је „развучена” вертикално у поређењу са оригиналом.
Венера Рокби је једини преживели акт Дијега Веласкеза, али три друга акта овог уметника забележена су у шпанским пописима из 17. века. Два су поменута у краљевској колекцији, али су можда изгубљена у пожару 1734. који је уништио главни Краљевски двор у Мадриду. Још један је забележен у колекцији Доминга Гере Коронела. Ови записи помињу „лежећу Венеру”, Венеру и Адониса, и Психу и Купидона.
Широко се сматра да је дело сликано према живом моделу, али идентитет модела је предмет спекулација. У тадашњој Шпанији било је прихватљиво да уметници користе мушке наге моделе за студије, али употреба женских нагих модела није била одобравана. Верује се да је слика настала током једне од Веласкезових посета Риму, а Пратер је приметио да је уметник у Риму „заиста водио живот значајне личне слободе који би био у складу са идејом коришћења живог женског нагог модела”. Тврдило се да слика приказује љубавницу коју је Веласкез наводно имао док је био у Италији, и која му је наводно родила дете. Други су тврдили да је модел исти као на Крунисању Богородице и слици Предиље (Las Hilanderas), обе у музеју Прадо, и на другим делима.
Фигуре и Венере и Купидона значајно су измењене током процеса сликања, као резултат уметникових корекција контура како су првобитно насликане.Лопез-Реј је веровао да је претерано ревносно чишћење 1965. године неравномерно открило неке од Веласкезових „пробних контура”, што је резултирало губитком суптилности и супротстављањем намери уметника. López-Rey, вол. II, . Међутим, каталог Националне галерије узвраћа описујући Лопез-рејев опис стања слике као „у великој мери обмањујући”. MacLaren, . Пентименти се могу видети на Венериној подигнутој руци, у положају њеног левог рамена и на глави. Инфрацрвени снимак открива да је првобитно била приказана усправније са главом окренутом улево. Подручје лево на слици, које се протеже од Венериног левог стопала до леве ноге и стопала Купидона, очигледно је недовршено, али се ова карактеристика види у многим другим делима Веласкеза и вероватно је била намерна., видети такође MacLaren, за супротно мишљење. Слика је прошла кроз велико чишћење и рестаурацију 1965–66. године, што је показало да је у добром стању, и са врло мало накнадних бојења других уметника, супротно ономе што су неки ранији писци тврдили.. Посебно је тврђено да је лице у огледалу било пресликано. Видети напомену изнад за Лопез-Рејеву критику чишћења.
Извори мини|upright=1.2|Ђорђоне, Уснула Венера, око 1510. Ђорђоне приказује Венеру како спава на финим тканинама у спољашњем окружењу наспрам раскошног пејзажа. Као и код Веласкезове Венере, Ђорђоне је богињу насликао као бринету, идући против традиције.
Слике актова и Венере од стране италијанских, а посебно венецијанских уметника, утицале су на Веласкеза. Његова верзија је, према историчару уметности Андреасу Пратеру, „високо независан визуелни концепт који има много претходника, али нема директан узор; научници су их узалуд тражили”. Претходници укључују Тицијанове различите приказе Венере, као што су Венера и Купидон са јаребицом, Венера и Купидон са оргуљашем и нарочито Урбинска Венера; Лежећи акт Палме Векја; и Ђорђонеову Уснулу Венеру,Пејзаж је вероватно урадио или завршио Тицијан, након Ђорђонеове смрти. од којих све приказују божанство које лежи на луксузним тканинама, иако у пејзажним окружењима у последња два дела. Употреба централно постављеног огледала инспирисана је сликарима италијанске високе ренесансе, укључујући Тицијана, Ђиролама Саволда и Лоренца Лота, који су користили огледала као активног протагонисту, а не само као реквизит или додатак у сликовном простору. И Тицијан и Рубенс већ су сликали Венеру како гледа у огледало, а пошто су обојица имали блиске везе са шпанским двором, њихови примери били би познати Веласкезу. Међутим, „ова девојка са својим малим струком и истуреним куком, не личи на пуније, заобљеније италијанске актове инспирисане античком скулптуром”.
мини|upright=1.2|лево|Лежећи акт у пејзажу. Ова слика венецијанске школе из 16. века била је упарена са Венером Рокби када је била у Харовој колекцији, а можда и раније.