мини|upright=1.35|Илустрација из књиге Школа шуме (1902) Вилијама Џ. Лонга, која приказује видру како учи младунце да пливају
Спор око лажирања природе (енгл. Nature fakers controversy) био је књижевна дебата с почетка 20. века у Сједињеним Америчким Државама која је нагласила сукоб између науке и сентименталности у популарном писању о природи. У дебати су учествовале значајне америчке књижевне, еколошке и политичке личности. Назван „Ратом природњака” од стране листа Њујорк тајмс (The New York Times), овај сукоб је открио наизглед непомирљиве ставове савременика о свету природе: док су неки писци о природи тог времена аргументовали истинитост својих примера антропоморфних дивљих животиња, други су доводили у питање способност животиња да се прилагођавају, уче, подучавају и расуђују.
Контроверза је проистекла из новог књижевног покрета, који је уследио након пораста интересовања за свет природе почевши од краја 19. века, а у којем је природни свет приказиван у саосећајном, а не реалистичном светлу. Дела као што су Дивље животиње које сам познавао (Wild Animals I Have Known, 1898) Ернеста Томпсона Ситона и Школа шуме (School of the Woods, 1902) Вилијама Џ. Лонга популарисала су овај нови жанр и наглашавала симпатичне и индивидуалистичке животињске ликове. У марту 1903. године, природњак и писац Џон Бароуз објавио је чланак под насловом „Права и лажна природна историја” (Real and Sham Natural History) у часопису The Atlantic Monthly. Оштро критикујући писце као што су Ситон, Лонг и Чарлс Џ. Д. Робертс због њихових наизглед фантастичних приказа дивљих животиња, такође је осудио растући жанр реалистичне фикције о животињама као „жуту штампу шуме”.Carson (1971). Бароузове мете су одговориле у одбрану свог рада у разним публикацијама, као и њихове присталице, а резултујућа контроверза беснела је у јавној штампи скоро шест година.
Стални публицитет дат дебати допринео је растућем неповерењу у истинитост популарног писања о природи тог времена и често је супротстављао научнике писцима. Контроверза се ефективно завршила када је председник Теодор Рузвелт јавно стао на страну Бароуза, објавивши свој чланак „Лажњаци природе” (Nature Fakers) у издању часописа Everybody's Magazine из септембра 1907. године. Рузвелт је популарисао негативан колоквијализам по којем ће контроверза касније постати позната, описујући њиме онога ко намерно измишља детаље о свету природе. Дефиниција појма се касније проширила на оне који су приказивали природу са претераном сентименталношћу.
Позадина Успон интересовања за природу Поново пробуђено интересовање јавности за природу и њено обећање естетског и рекреативног уживања започело је у Сједињеним Државама током касног 19. века. Први национални парк у земљи, Јелоустоун, основан је 1872. године, а до 1900. године уследило је још пола туцета. Железнице су олакшале долазак до паркова, а њихово оглашавање промовисало је чуда природе која су се могла видети захваљујући њиховим возовима. Туристи су редовно посећивали паркове, али било је и бројних прилика да људи уживају у природи и рекреацији на отвореном ближе кући. Градски паркови, попут Сентрал парка у Њујорку, постали су популарна одредишта због своје приступачности, а кампове попут оних у власништву ИМКА-е (YMCA) посећивала су деца свих узраста.Lutts (1990), стр. 16–17.
Заштита дивљине и покрет за очување природе, предвођени личностима као што је Џон Мјур, оснивач Сијера клуба, такође су почели да се појављују у ово време. До прелаза века, они који су се залагали за рекреативне идеале природе почели су да се сукобљавају са конзервационистима као што је Мјур.Lutts (1990), стр. 14. Исто тако, критичари и природни научници постали су скептични према ономе што су видели као растући култ природе, за који се сматрало да погрешно заговара сентименталност и естетику уместо научних чињеница.Mazel (2001), стр. 113. Саосећање према животињама и њиховом опстанку такође је постало развијајућа мисао у 19. веку, делом због широког прихватања теорија које се односе на органску еволуцију. Године 1837. Чарлс Дарвин је у свом дневнику написао: „Ако одлучимо да пустимо нагађања да подивљају, онда животиње, наша браћа по болу, болести, смрти, патњи и глади — наши робови у најтежим пословима, наши сапутници у нашој разоноди — оне могу да деле наше порекло од једног заједничког претка — можда смо сви стопљени заједно.”Lutts (1990), стр. 21.
Књижевност Како су популарност и тржишна вредност света природе расли током касног 19. века, књиге посвећене природи постале су веома тражене. Један рецензент је 1901. године приметио да је „део напретка данашњице то што проучавање природе долази до изражаја у нашим плановима образовања, и, мимо тога, улази у наше планове за жељену разоноду, ипак је право изненађење што је тако велики и растући број публикација сваке сезоне посвећен тој сврси.”Lutts (1990), стр. 30. Таква књижевност је редовно објављивана у широком спектру тема: књиге о животињама за децу, романи о дивљини, водичи кроз природу и путописи били су изузетно популарни.Stewart (1995), стр. 83. Проучавање природе брзо је постало део наставног плана и програма јавних школа, чинећи писање о природи све профитабилнијим. Како је глад јавности за таквим маштовитим делима расла, почео је да се формира нови жанр у којем је природа приказивана у саосећајном, а не реалистичном светлу.
мини|250п|Илустрација вука Лоба и његове женке Бланке, коју је урадио Ернест Томпсон Ситон Тенденција да се животиње приказују са људским особинама није била нова; Езопове моралистичке приче о животињама биле су и даље популарне код читалаца тог времена и инспирисале су дела као што је Књига о џунгли (1894) Радјарда Киплинга. Међутим, једна од карактеристика која је одвајала писце о животињама с прелаза века од оних пре њих била је жеља да њихове животиње дају пример кроз своје племените, саосећајне карактеристике.Mighetto (1985), стр. 36. Црни лепотан Ане Сјуел, на пример, испричао је причу о нежном коњу наизглед из угла саме животиње; након што ју је у Сједињеним Државама објавило „Америчко друштво за хумано образовање” 1890. године, књига Сјуелове помогла је даљем напретку у борби против окрутности према животињама.Lutts (1990), стр. 22. Покрет за добробит животиња у настајању помогао је да се успостави клима за ширу јавну подршку очувању дивљих животиња, а убрзо су писци о природи на сличан начин настојали да добију симпатије за дивље животиње — посебно оне које су наизглед показивале часне људске особине — приказујући их у позитивном светлу.Stewart (1995), стр. 85. Једна популарна списатељица о природи тог времена, Мејбел Озгуд Рајт, причала је о вуковима који племенито одузимају себи живот након што изгубе своје парњаке.Mighetto (1985), стр. 37.
Аутор и илустратор Ернест Томпсон Ситон објавио је своју прву књигу, бестселер Дивље животиње које сам познавао, 1898. године. Као први унос у новом жанру реалистичних прича о дивљим животињама, Ситонова збирка кратких прича брзо је постала једна од најпопуларнијих књига свог времена.Lutts (1998), стр. 3. Иако је себе сматрао „природњаком уобичајеног типа, који само покушава да акумулира примерке и чињенице” током своје ране каријере, касније је почео да пише чињенични материјал „у облику романтичних прича — фикције у форми презентације, али чврсте у чињеницама у њиховој основи и њиховој поруци.”Jones (2008), стр. 134. Прва прича у збирци, „Лобо, краљ Карампоа”, заснована је на Ситоновом искуству у лову на вукове на југозападу. Постала је класик, дајући тон његовим будућим делима која ће на сличан начин приказивати животиње — посебно предаторе који су често били демонизовани у књижевности — као саосећајна, индивидуалистичка бића.Lutts (1990), стр. 33. Читаоци су наводно осудили Ситона што је убио Лоба, само да би писао о том искуству; међутим, како је изјавио биограф Брајан Морис, симпатије читалаца „усмерене су, како је Ситон и намеравао, према дивљој животињи, а не против приповедача приче”.Jones (2008), стр. 139.
Ситонова намера у писању својих прича била је да „слободно преведе” језик животиња на енглески, јер оне „немају говор какав ми разумемо”.Jones (2008), стр. 133–134. Приче су обично почињале снажном тврдњом аутора о њиховој тачности, а Дивље животиње које сам познавао означиле су први нагласак писца о природи на перспективи дивље животиње. Како је то описао канадски песник и аутор Чарлс Џ. Д. Робертс, жанр се фокусирао на „личност, индивидуалност, менталитет животиње, као и на њене чисто физичке карактеристике.”Lutts (1998), стр. 1–2.
Почетак спора (1903) „Права и лажна природна историја” Природњак и писац Џон Бароуз (1837–1921) био је поштован због својих бројних есеја о природи. Познат као отворени заговорник покрета за очување природе у Сједињеним Државама, касније га је његов биограф Едвард Ренехан описао као „књижевног природњака са дужношћу да забележи сопствене јединствене перцепције природног света”.Walker (2000), стр. xxvii. Бароуз је веровао да писац о природи мора остати веран природи, као и личним одговорима на оно што види; написао је у уводу своје књиге Wake-Robin из 1895. године да „књижевни природњак не узима слободе са чињеницама; чињенице су флора од које он живи. Што више и што свежијих чињеница, то боље.”Walker (2000), стр. 170.
Када је The Atlantic Monthly објавио сјајну рецензију дела пречасног Вилијама Џ. Лонга из 1902. године Школа шуме: Неке животне студије животињског инстинкта и обуке животиња (School of the Woods: Some Life Studies of Animal Instinct and Animal Training), Бароуз је постао бесан. Лонг је претходно објавио шест књига, и док Бароуз није био задовољан претходним напорима свештеника, веровао је да је ово конкретно дело неприхватљив пример писања о природи.Sumner (2005), стр. 41. Лонг је инсистирао не само да су животиње показивале јединствено и индивидуалистичко понашање, непредвидиво за науку, већ је такође написао да „апсолутно не постоји граница разноврсности и прилагодљивости Природе, чак ни у једној врсти.”Kheel (2007), стр. 95. Бароуз није био први који се успротивио растућем жанру који је брисао границу између чињеница и фикције, или слободама које је често узимао са светом природе; Ернест Ингерсол је такође нашао замерке у Школи шуме, наводећи да би то била „епохална књига и у зоологији и у психологији када би се њене тврдње могле утврдити.”Lutts (1990), стр. 38. Верујући да аутори попут Лонга намерно обмањују јавност ради финансијске добити, Бароуз је одлучио да докаже да њихови фантастични прикази дивљих животиња не само да су немогући, већ су на крају и штетни за разумевање природе од стране шире јавности.Kheel (2007), стр. 94.Lamb & Thompson (2006), стр. 187.
мини|десно|Џон Бароуз 1909. године У марту 1903. године, Бароуз је поднео оштар есеј часопису The Atlantic Monthly под насловом „Права и лажна природна историја” (Real and Sham Natural History); уредник, Блис Пери, наводно је сматрао да је чланак толико „злонамеран” и „раздражљив” да га је вратио Бароузу на ревизију.Stewart (1995), стр. 89. Бароуз је започео свој чланак похвалама за ауторе као што су Ингерсол, Френк М. Чапман и Флоренс Меријам Бејли, за које је веровао да су примери доброг писања о природи. Заступајући своје строго придржавање посматраних чињеница, Бароуз је издвојио четири књиге за критику: Ситонову Дивље животиње које сам познавао, Робертсову Род дивљине (The Kindred of the Wild), Шумске комшије (Forest Neighbours) Вилијама Давенпорта Хулберта и Лонгову Школу шуме.Maclulich (1986), стр. 114. Посебно је окривио Ситонову збирку прича за оснивање жанра сентименталних прича о животињама; чак је изменио наслов збирке у Дивље животиње које сам само ја познавао.Jones (2008), стр. 135. Даље осуђујући Ситонове тврдње да су његове приче садржале догађаје и понашања којима је лично присуствовао, Бароуз је написао: