Спортска гимнастика је дисциплина гимнастике у којој спортисти изводе кратке вежбе на различитим типовима справа. Спортом управља Светска гимнастика, која доноси Кодекс бодовања који се користи за оцењивање наступа и регулише све аспекте елитног међународног такмичења. Унутар појединачних земаља, гимнастику регулишу национални савези попут Британске гимнастике и Гимнастичког савеза САД. Спортска гимнастика је популаран гледалачки спорт на многим такмичењима, укључујући Летње олимпијске игре.
Историја Гимнастички систем се помиње у списима античких аутора, укључујући Хомера, Аристотела, и Платона. Обухватао је многе дисциплине које су касније постале самостални спортови, као што су пливање, трка, рвање, бокс и коњички спорт. Такође се користио за војну обуку.
Гимнастика је еволуирала у Бохемији и ономе што је касније постало Немачка почетком 19. века. Термин „спортска гимнастика” уведен је како би се разликовали слободни наступи од оних које користи војска. Немачки педагог Фридрих Лудвиг Јан, који је био познат као отац гимнастике, изумео је неколико справа, укључујући вратило и разбој. Два од првих гимнастичких клубова били су Турнферајн и Сокол.
Међународна гимнастичка федерација (фр. Fédération Internationale de Gymnastique, FIG) основана је 1881. и остаје управно тело међународне гимнастике. Организација је почела са три земље и звала се Европска гимнастичка федерација све до 1921, када су се придружиле прве неевропске земље и када је реорганизована у свој модерни облик.
Гимнастика је била укључена у програм Летњих олимпијских игара 1896., али гимнастичаркама није било дозвољено да учествују на Олимпијским играма све до 1928. Светско првенство у спортској гимнастици, које се одржава од 1903. године, било је отворено само за мушкарце до 1934. Од тада су се развиле две гране спортске гимнастике: женска спортска гимнастика (WAG) и мушка спортска гимнастика (MAG). За разлику од мушких и женских грана многих других спортова, WAG и MAG се значајно разликују у техници и справама које се користе на великим такмичењима.
Женска спортска гимнастика Као екипни догађај, женска гимнастика је ушла на Олимпијске игре 1928. и на Светско првенство 1950. Појединачни вишебој за жене признат је већ на Светском првенству 1934. Постојећи женски програм – вишебој и финала по справама на прескоку, двовисинском разбоју, греди и партеру – уведен је на Светском првенству 1950. и на Летњим олимпијским играма 1952.
Најраније шампионке у женској гимнастици обично су биле у својим 20-им и већина је годинама студирала балет пре него што су ушле у спорт. Лариса Латињина, прва велика совјетска гимнастичарка, освојила је своје прво олимпијско злато у вишебоју са 22 године, а друго са 26; постала је светска шампионка 1958. док је била трудна. Вјера Чаславска из Чехословачке, која је наследила Латињину и постала двострука олимпијска победница у вишебоју, имала је 22 године када је освојила своју прву олимпијску златну медаљу. Правила за Олимпијске игре 1952. и 1956. наводила су да гимнастичарке морају да напуне 18 година у години такмичења, с тим да је гимнастичаркама од 16 или 17 година дозвољено да се такмиче само уз лекарско одобрење.
Седамдесетих година 20. века, просечна старост олимпијских гимнастичарки почела је да се смањује. Иако није било неуобичајено да се тинејџерке такмиче 1960-их – Људмила Туришчева је имала 16 година на свом првом наступу на Олимпијским играма 1968. – млађе гимнастичарке су полако постајале норма како се тежина спорта повећавала. Мање, лакше девојке су генерално биле боље у захтевнијим акробатским елементима које је захтевао редизајнирани Кодекс бодовања. 58. Конгрес FIG – одржан у јулу 1980, непосредно пре Олимпијских игара – одлучио је да подигне минималну старосну границу за сениорска међународна такмичења са 14 на 15 година. Међутим, промена, која је ступила на снагу две године касније, није елиминисала проблем. До времена Летњих олимпијских игара 1992., елитне гимнастичарке су се састојале готово искључиво од „вилењакиња” – неухрањених младих тинејџерки – и појавила се забринутост за добробит спортиста.
Године 1997, FIG је одговорила на овај тренд подизањем минималне старосне границе за међународна елитна такмичења на 16 година. Ово је, у комбинацији са променама у Кодексу бодовања и еволуирајућим популарним мишљењем у спорту, довело до повратка старијих гимнастичарки. Иако још увек постоје гимнастичарке које су успешне као тинејџерке, уобичајено је видети гимнастичарке које се такмиче и освајају медаље и у својим 20-им. На Олимпијским играма 2004., амерички тим (другопласирани) и руски тим (трећепласирани) предводиле су капитенке у својим средином 20-их; неколико других тимова, укључујући оне из Аустралије, Француске и Канаде, такође је укључивало старије гимнастичарке. На Олимпијским играма 2008., освајачица сребрне медаље на прескоку, Оксана Чусовитина, имала је 33 године. До Олимпијских игара 2016., просечна старост гимнастичарки била је преко 20 година, а на Олимпијским играма 2020. скоро 22. На Олимпијским играма 2024. просечна старост за тимове који су освајали медаље била је: САД: 22,2 године; Италија: 19,6 година; Бразил: 25,2 године.
Справе И мушки и женски гимнастичари се оцењују за извођење, степен тежине и укупан наступ. На многим такмичењима, посебно онима на високом нивоу које санкционише FIG, гимнастичари се такмиче у „олимпијском редоследу”, који се мењао током времена, али је остао доследан најмање неколико деценија.
За мушку спортску гимнастику, олимпијски редослед је:
1) Партер 2) Коњ са хватаљкама 3) Кругови 4) Прескок 5) Разбој 6) Вратило
За женску спортску гимнастику, олимпијски редослед је:
1) Прескок 2) Двовисински разбој 3) Греда 4) Партер
Мушкарци и жене
Прескок
Прескок је и дисциплина и основна справа која се користи у тој дисциплини. За разлику од већине гимнастичких дисциплина које користе справе, прескок је стандардан и у мушкој и у женској конкуренцији, са малим разликама. Гимнастичар спринта низ залетну стазу, која је максималне дужине од , пре него што скочи на одскочну даску. Користећи енергију одскока, гимнастичар усмерава своје тело рукама напред ка прескоку. Положај тела се одржава док се „одбија” (блокира користећи само покрет рамена) од платформе за прескок. Гимнастичар затим ротира своје тело како би слетео стојећи на другој страни прескока. У напредној гимнастици, вишеструки окрети и салта могу се додати пре слетања. Успешни прескоци зависе од брзине залета, дужине одраза, снаге коју гимнастичар генерише из ногу и раменог појаса, кинестетичке свести у ваздуху и брзине ротације у случају изазовнијих и сложенијих прескока.
Године 2004, традиционални коњ за прескок замењен је новом справом, понекад познатом као језичак или сто. Стабилнији је, шири и дужи од старог коња за прескок – око у дужину и ширину – дајући гимнастичарима већу површину за одбијање – и стога је сигурнији од старог коња за прескок. Ова нова, сигурнија справа навела је гимнастичаре да покушавају теже прескоке.
Партер
Дисциплина на партеру се изводи на тепиху димензија квадратног облика, који се састоји од чврсте пене преко слоја шперплоче подупрте опругама или блоковима пене. Ово пружа чврсту површину која ће реаговати силом када се компримује, омогућавајући гимнастичарима да постигну додатну висину и мекше слетање него што је могуће на обичном поду.
Мушкарци наступају без музике у трајању од 60 до 70 секунди и морају да додирну сваки угао партера бар једном током своје вежбе. Њихове вежбе укључују акробатске пасаже које показују флексибилност, снагу, равнотежу и моћ. Такође морају да покажу неакробатске вештине, укључујући кругове, ваге и стојеве на рукама из положаја.
Жене изводе кореографисану вежбу од 90 секунди уз инструменталну музику. Њихове вежбе укључују акробатске пасаже, скокове, плесне елементе, акробатске вештине и окрете. Елитне гимнастичарке могу да изведу до четири акробатске пасаже.
Само мушкарци
Коњ са хватаљкама
Типична вежба на коњу са хватаљкама укључује рад са једном и обе ноге. Вештине са једном ногом се обично изводе у облику „маказа”. У раду са обе ноге, гимнастичар замахује обема ногама у кружном покрету (у смеру казаљке на сату или супротно, у зависности од преференције). Да би вежба била изазовнија, гимнастичари често укључују варијације на типичне кружне вештине окретањем („мурови” и „шпиндлови”) или размицањем ногу („маказе”). Вежбе се завршавају када гимнастичар изведе саскок премахом тела преко коња или слетањем након стоја на рукама.
Кругови
Кругови су окачени на челичну сајлу са тачке од пода и подешени по висини тако да гимнастичар има простора да слободно виси и да се њише. Гимнастичари морају показати равнотежу, снагу, моћ и динамично кретање, истовремено спречавајући да се сами кругови њишу. Обавезан је бар један статички елемент снаге, али неки гимнастичари укључују два или три.
Разбој
Разбој се састоји од две притке нешто шире од растојања рамена и обично високе . Гимнастичари изводе низ замаха, вежби равнотеже и састава који захтевају снагу и координацију.
Вратило
Вратило (познато и као високо вратило) је челична шипка дебљине подигнута изнад тла. Гимнастичар изводи 'гиганте' (окрете од 360 степени око притке), елементе пуштања, окрете и промене смера. Користећи замах из гиганата, може се постићи довољна висина за спектакуларне саскоке, попут троструког салта уназад. Кожне гимнастичарске рукавице се обично користе за боље држање на притци.
Само жене Двовисински разбој
Двовисински разбој (познат као асиметрични разбој у Уједињеном Краљевству) прилагодио је чехословачки Сокол од мушког разбоја негде пре Првог светског рата и први пут је приказан на међународној изложби на Летњим олимпијским играма 1928. у Амстердаму. Састоји се од две хоризонталне притке постављене на различитим висинама. Гимнастичарке изводе замахе, пируете, прелазне покрете између притки и елементе пуштања.
Гимнастичарке вишег нивоа обично носе кожне рукавице како би обезбедиле чврст хват на приткама и заштитиле руке од болних пликова и огреботина (познатих као рипс). Гимнастичарке понекад квасе рукавице водом из боце са распршивачем и могу нанети магнезијум како би спречиле клизање рукавица. Магнезијум се такође може нанети на руке и притку ако се рукавице не носе.
Греда
Греда је постојала још 1880-их у облику „ниске греде” близу пода. До 1920-их, греда је подигнута много више због шведског утицаја на спорт.
Гимнастичарке изводе вежбе у трајању од 70 до 90 секунди, које се састоје од скокова, акробатских вештина, окрета и плесних елемената на обложеној еластичној греди. Норме за справе које је поставила FIG наводе да греда мора бити висока , дугачка и широка .Apparatus Norms, International Gymnastics Federation, p.63. Retrieved 27. 3. 2007. Дисциплина захтева равнотежу, флексибилност и снагу.
Формат такмичења 250п|мини|Скулптура гимнастичара на Вингејт институту у Израелу.
На Олимпијским играма и Светским првенствима, такмичења су подељена у неколико сесија током различитих дана: квалификације, екипно финале, финале у вишебоју и финала по справама.
Током квалификационе рунде (скраћено ТQ), гимнастичари се такмиче са својом националном екипом на све четири (WAG) или шест (MAG) справа. Резултати из ове сесије се не користе за доделу медаља, већ за одређивање које екипе ће се пласирати у екипно финале и који појединачни гимнастичари ће се пласирати у финала у вишебоју и по справама. За Олимпијске игре 2020., екипе ће се састојати од четири гимнастичарке, са могућношћу да још до две гимнастичарке по земљи наступају као појединци. Формат екипних квалификација је 4–4–3, што значи да све четири гимнастичарке наступају на свакој справи, али рачунају се само три најбоља резултата. Појединачне гимнастичарке могу да се квалификују за финала у вишебоју и по справама, али се њихови резултати не рачунају у укупан збир екипе.