Плес на леду је дисциплина уметничког клизања која историјски вуче корене из дворанског плеса. Прикључен је Светском првенству у уметничком клизању 1952. године, а постао је спорт за медаље на Зимским олимпијским играма 1976. године. Према Међународној клизачкој унији (ISU), водећем телу за уметничко клизање, тим у плесу на леду састоји се од једне жене и једног мушкарца.
Плес на леду, попут спортских парова, има своје корене у „комбинованом клизању” које су развили клизачки клубови и организације у 19. веку, као и у рекреативном друштвеном клизању. Парови и пријатељи би клизали валцере, маршеве и друге друштвене плесове. Први кораци у плесу на леду били су слични онима који се користе у дворанском плесу. Крајем 19. века, Американац Џексон Хејнс, познат као „отац уметничког клизања”, донео је свој стил клизања, који је укључивао кораке валцера и друштвених плесова, у Европу. До краја 19. века, такмичења у валцеру на леду постала су популарна широм света. До раних 1900-их, плес на леду је био популаран широм света и био је првенствено рекреативни спорт, иако су током 1920-их локални клизачки клубови у Британији и САД одржавали неформална такмичења у плесу. Рекреативно клизање постало је популарније током 1930-их у Енглеској.
Прва национална такмичења одржана су у Енглеској, Канади, САД и Аустрији током 1930-их. Прво међународно такмичење у плесу на леду одржано је као посебан догађај на Светском првенству 1950. у Лондону. Британски плесни парови доминирали су спортом током 1950-их и 1960-их, а затим совјетски тимови све до 1990-их. Плес на леду је формално додат на Светско првенство 1952; постао је олимпијски спорт 1976. Током 1980-их и 1990-их, постојао је покушај плесача на леду, њихових тренера и кореографа да удаље плес на леду од његовог порекла у дворанском плесу ка више позоришним наступима. ISU се успротивио пооштравањем правила и дефиниција плеса на леду како би нагласио његову везу са дворанским плесом. Крајем 1990-их и почетком 2000-их, плес на леду је изгубио много од свог интегритета као спорт након низа судијских скандала, који су такође утицали на друге дисциплине уметничког клизања. Било је позива да се спорт суспендује на годину дана како би се решио спор, који је, чинило се, највише погађао тимове из Северне Америке. Тимови из Северне Америке почели су да доминирају спортом почевши од раних 2000-их.
Пре сезоне у уметничком клизању 2010/11., постојала су три сегмента у такмичењима у плесу на леду: обавезни плес (CD), оригинални плес (OD) и слободни плес (FD). Године 2010. ISU је гласао за промену формата такмичења елиминисањем обавезног и оригиналног плеса и додавањем новог сегмента, кратког плеса (SD), у распоред такмичења. Године 2018. ISU је гласао за преименовање кратког плеса у ритмички плес (RD).
Плес на леду има обавезне елементе које такмичари морају извести и који чине добро избалансиран програм плеса на леду. Они укључују плесно дизање, плесну пируету, секвенцу корака, твизлове и кореографске елементе. Ови елементи се морају изводити на специфичне начине, како је описано у објављеним саопштењима ISU-а, осим ако није другачије наведено. Сваке године ISU објављује списак који прецизира бодове који се могу одузети од оцена за извођење из различитих разлога, укључујући падове, прекиде и кршења правила која се тичу времена, музике и одеће.
Историја Почеци мини|Џексон Хејнс, „отац уметничког клизања”
Плес на леду, као и спортски парови, вуче корене из „комбинованог клизања” развијеног у 19. веку од стране клизачких клубова и организација, као и у рекреативном друштвеном клизању. Парови и пријатељи би заједно клизали валцере, маршеве и друге друштвене плесове. Према писцу Елин Кестнбаум, плес на леду је почео са покушајима Бечлија и Британаца крајем 19. века да креирају наступе у стилу дворанског плеса на клизаљкама. Међутим, историчар уметничког клизања Џејмс Хајнс тврди да је плес на леду имао своје почетке у клизању „руку под руку”, краткотрајној, али популарној дисциплини уметничког клизања у Енглеској 1890-их; многе позиције које се користе у модерном плесу на леду могу се пратити до клизања „руку под руку”. Први кораци у плесу на леду били су слични онима који се користе у дворанском плесу, па су, за разлику од модерног плеса на леду, клизачи углавном држали обе ноге на леду већину времена, без „дугих и текућих ивица повезаних са грациозним уметничким клизањем”.
Крајем 19. века, Американац Џексон Хејнс, познат као „отац уметничког клизања”, донео је свој стил клизања у Европу. Учио је људе у Бечу како да плешу на леду, и појединачно и са партнерима. Користећи популарност валцера у Бечу, Хејнс је увео амерички валцер, једноставну секвенцу од четири корака, при чему је сваки корак трајао један такт музике, понављајући се док су се партнери кретали у кружном обрасцу. До 1880-их, он и Џексон Хејнс валцер, варијација америчког валцера, били су међу најпопуларнијим плесовима на леду. Други популарни кораци плеса на леду укључивали су мазурку, верзију Џексон Хејнс валцера развијену у Шведској, и трокорачни валцер, који Хајнс сматра „директним претходником плеса на леду у модерном смислу”. Трокорачни валцер, који се изводио по ободу клизалишта, први пут је клизан 1894. у Паризу и за неколико година постао је помама широм Европе.
До краја 19. века, трокорачни валцер, назван енглески валцер у Европи, постао је стандард за такмичења у валцеру. Први пут је клизан у Паризу 1894. године; Хајнс наводи да је био одговоран за популарност плеса на леду у Европи. Трокорачни валцер је био лак и могли су га изводити мање вешти клизачи, иако су искуснији клизачи додавали варијације како би га учинили тежим. Два друга корака, килијан и десетокорак, преживели су у 20. веку. Десетокорак, који је постао четрнаестокорак, први је клизао Франц Шелер 1889. године. Такође 1890-их, комбиновано клизање и клизање руку под руку померили су клизање са основних фигура на непрекидно кретање плесача на леду око клизалишта. Хајнс инсистира да је популарност клизања валцера, која је зависила од брзине и тока парова преко леда у плесним позицијама, а не само од држања за руке са партнером, окончала популарност клизања руку под руку. Хајнс пише да је Беч био „плесна престоница Европе, и на клизаљкама и ван њих” током 19. века; до краја века, такмичења у валцеру постала су популарна широм света. Килијан, који је први пут клизао 1909. године Аустријанац Карл Шрајтер, био је последњи плес на леду измишљен пре Првог светског рата који се и даље изводи у 21. веку.
Ране године upright=1.0|мини|лево|Ева Романова и Павел Роман 1965. године
До раних 1900-их, плес на леду је био популаран широм света и био је првенствено рекреативни спорт, иако су током 1920-их локални клубови у Британији и САД одржавали неформална плесна такмичења у десетокораку, четрнаестокораку и килијану, који су били једина три плеса коришћена на такмичењима до 1930-их. Рекреативно клизање постало је популарније током 1930-их у Енглеској, а развијени су нови и тежи плесови са задатим обрасцем, који су касније коришћени у обавезним плесовима током такмичења. Према Хајнсу, развој нових плесова на леду био је неопходан како би се проширила три већ развијена плеса; три британска тима 1930-их — Ерик ван дер Вајден и Ева Китс, Реџиналд Вилки и Дафни Б. Волис, те Роберт Денч и Роузмери Стјуарт — креирали су једну четвртину плесова које је користила Међународна клизачка унија (ISU) на такмичењима до 2006. године. Године 1933, Вестминстерски клизачки клуб одржао је такмичење које је подстицало стварање нових плесова. Почевши од средине 1930-их, националне организације почеле су да уводе тестове вештине клизања у плесовима са задатим обрасцем, побољшавају суђење плесних тестова и надгледају такмичења. Прва национална такмичења одржана су у Енглеској 1934, Канади 1935, САД 1936. и Аустрији 1937. године. Ова такмичења укључивала су један или више обавезних плесова, оригинални плес и слободни плес. До касних 1930-их, плесачи на леду повећали су чланство у клизачким клубовима широм света и, према Хајнсовим речима, „постали кичма клизачких клубова”.
ISU је почео да развија правила, стандарде и међународне тестове за плес на леду 1950-их. Прво међународно такмичење у плесу на леду одржано је као посебан догађај током Светског првенства 1950. у Лондону; Лоис Веринг и Мајкл Мекгин из САД победили су на том догађају, на велику срамоту Британаца, који су себе сматрали најбољим плесачима на леду на свету. Други догађај планиран је следеће године, на Светском првенству 1951. у Милану; Џин Вествуд и Лоренс Деми из Велике Британије освојили су прво место. Плес на леду, са сегментима обавезног (CD) и слободног плеса (FD), формално је додат на Светско првенство 1952. године. Вествуд и Деми победили су те године и наставили да доминирају плесом на леду, освојивши и наредна четири светска првенства. Британски тимови освојили су сваку титулу светског првака у плесу на леду до 1960. године. Ева Романова и Павел Роман из Чехословачке били су први небритански плесачи на леду који су освојили светску титулу, 1962. године.
1970-е до 1990-их Плес на леду постао је олимпијски спорт 1976. године; Људмила Пахомова и Александар Горшков из Совјетског Савеза били су први освајачи златне медаље. Совјети су доминирали плесом на леду током већег дела 1970-их, као што су то чинили и у спортским паровима. Освојили су сваку светску и олимпијску титулу између 1970. и 1978. године, и освајали медаље на сваком такмичењу између 1976. и 1982. Године 1984, британски плесачи Џејн Торвил и Кристофер Дин, које Хајнс назива „највећим плесачима на леду у историји спорта”, накратко су прекинули совјетску доминацију освајањем златне медаље на Олимпијским играма у Сарајеву. Њихов слободни плес уз Равелов Болеро назван је „вероватно најпознатијим појединачним програмом у историји плеса на леду”. Хајнс тврди да су Торвил и Дин, својом иновативном кореографијом, драматично изменили „успостављене концепте плеса на леду”.
мини|лево|upright=1.0|Торвил и Дин наступају 2011. године
Током 1970-их, постојао је покрет у плесу на леду који се удаљавао од својих корена у дворанском плесу ка више позоришном стилу. Врхунски совјетски тимови били су први који су нагласили драмске аспекте плеса на леду, као и први који су кореографисали своје програме око централне теме. Такође су инкорпорирали елементе балетских техника, посебно „класични балетски pas de deux као пример високе уметности мушкарца и жене који плешу заједно”. Наступали су као предвидљиви ликови, укључивали положаје тела који више нису били укорењени у традиционалним држањима дворанског плеса и користили музику са мање предвидљивим ритмовима.
ISU се успротивио током 1980-их и 1990-их пооштравањем правила и дефиниција плеса на леду како би нагласио његову везу са дворанским плесом, посебно у слободном плесу. Ограничења уведена у овом периоду била су дизајнирана да нагласе вештине клизања, а не позоришне и драмске аспекте плеса на леду. Кестнбаум тврди да је постојао сукоб у заједници плеса на леду између друштвеног плеса, који су представљали Британци, Канађани и Американци, и позоришног плеса који су представљали Руси. У почетку је историјска и традиционална културна школа плеса на леду превладала, али је 1998. ISU смањио казне за прекршаје и ублажио правила о техничком садржају, што Хајнс описује као „велики корак напред” у препознавању померања ка више позоришном клизању у плесу на леду.
На Олимпијским играма 1998., док се плес на леду борио да задржи свој интегритет и легитимитет као спорт, писац Џери Лонгман известио је да је плес на леду „заглибљен у контроверзама”, укључујући блок гласање судија које је фаворизовало европске плесне тимове. Чак је било позива да се спорт суспендује на годину дана како би се решио спор, који је, чинило се, највише утицао на тимове из Северне Америке. Низ судијских скандала крајем 1990-их и почетком 2000-их, који су погодили већину дисциплина уметничког клизања, кулминирао је контроверзом на Олимпијским играма 2002.
21. век