250px|thumb|Насловна страна четвртог издања књиге

Приче кише и месеца () је збирка од девет натприродних прича, први пут објављена 1776. године. Ово је најпознатије дело јапанског писца Уеде Акинарија.

У великој мери заснована на традиционалним јапанским и кинеским причама о духовима, збирка спада међу најзначајнија дела књижевности Едо периода (1603–1867) и каидан-књижевности, и сматра се претечом жанра јомихон. Награђивани филм Легенда о Угетсу (1953) редитеља Кенџија Мизогучија, који је заслужан за популаризацију јапанске кинематографије на Западу, заснован је на две приче из ове збирке.

Садржај Ширамина У овој причи, која представља обраду легенде о цару Сутокуу кроз призму кокугаку учења, један монах сусреће дух цара Сутокуа у светилишту у Мацујами. Цар излива свој гнев на чланове царске породице који су га свргли, али не успева да придобије монаха на своју страну. Уместо тога, монах га критикује што је дозволио да на њега утиче страна доктрина. Разјарен, цар се преображава у огромну птицу тенгу и одлеће. Крај приче сажима различите историјске догађаје који су, након његове смрти, приписивани Сутокуовом осветничком духу.

Причa у великој мери црпи инспирацију из Но позоришта. Надахнута је драмом Мацуајама тенгу и у потпуности одговара структури такозваних „сновитих Но” (муген но) драма, чији су протагонисти ликови који су умрли, али још увек нису могли да пређу у загробни живот. Она прати распоред чинова јо-ха-кју, који је прославило Но позориште. Причa такође показује утицај дела Инга моногатари и Венац јунака.

Истакнути проучавалац јапанске књижевности Доналд Кин тврдио је да вредност Ширамине лежи у њеној „надмоћној лепоти стила”, коју може бити тешко у потпуности разумети при читању у преводу или без неопходног историјског контекста.

Ширамина (Бели врх) је назив једне планине на Шикокуу, острву на коме се налази град Мацујама.

Састанак о Дану хризантема Један ратник се разбољева док покушава да се врати са задатка који је обављао у име свог господара и зближава се са човеком који га негује и враћа му здравље. Када се опорави, ратник креће кући, обећавајући пријатељу да ће се вратити на Дан хризантема. По доласку кући, открива да је његов господар убијен, а престо преузео супарник, коме су сви — укључујући и његовог рођака — прешли у службу. Не желећи да служи новом господару, ратник покушава да оде и врати се пријатељу, али га рођак затвара. Не желећи да погази дато обећање, он извршава самоубиство и као дух се враћа пријатељу на Дан хризантема. Након тога, пријатељ путује у ратников завичај и држи рођаку лекцију о оданости, пре него што га изненада убије из освете за смрт свог пријатеља.

Причa је настала по узору на кинеску причу Фан Чу-ћинг: Оброк од пилетине и проса, пријатељство живота и смрти, из антологије Јасне речи које осветљавају свет. При адаптацији приче, Уеда је променио протагонисту из трговца у ратника и изменио разлог због којег протагониста не испуњава своје обећање — уместо заборава, разлог постаје његово заточеништво.

Кућа међу трском Радња, смештена у 1452. годину, приповеда о неодговорном човеку који оставља своју одану жену како би у престоници покушао да обнови своје богатство тргујући свилом. Тог лета избија рат и становници његовог родног села беже. Жена, упркос опасности, остаје код куће да чека мужа и очајна је када се он не врати на јесен, како је обећао. Она остаје сама у напуштеном селу, очајнички покушавајући да се одбрани од разбојника, силоватеља и глади. У међувремену, мужа на путу кући опљачкају, а затим се тешко разбољева, што га спречава да се врати. У селу где се опоравља бива добро збринут и на крају тамо остаје. Седам година касније, одлучује да се врати у своје родно село да види шта је било са његовом женом. Село је углавном напуштено и непрепознатљиво, изузев његове куће, која је у добром стању и у којој проналази своју жену — изнурену годинама, али живу и како га чека. Након радосног и сузног поновног сусрета, њих двоје заспе заједно. Када се човек следећег јутра пробуди, открива да је кућа у рушевинама и да је од њихове брачне спаваће собе остао само гроб његове одавно преминуле жене, чијег је духа видео претходне ноћи. Он проналази старца, јединог мештанина који је ту живео још пре рата, који му прича о смрти његове жене и упоређује је са легендом о Мама но Текони.

Приповетка је адаптација Приче о Ај-Чингу из кинеске збирке прича из 14. века Нове приче након гашења лампе, коју је раније адаптирао Уедин претходник Асаи Рјои у делу Отоги Боко. Такође је била надахнута сличном причом из Збирке прича из давнина. Укључује и референцу на једну песму из Исе моногатари.

Уеда је протагонисти додао јасније дефинисане црте личности, учинио га лично одговорнијим за трагедију и уклонио мотив реинкарнације, између осталих измена у односу на изворну причу.

Ово је прва од две приче на којима је заснован филм Легенда о Угетсу.

Шарани као у сну Монах који воли да слика рибе не може да поднесе да их види убијене, па често плаћа рибарима да ослободе рибе које су уловили. Једног дана заспи док слика и сања живописан сан у којем се игра са рибама у реци. Када се пробуди, наслика рибе из свог сна и даје слици назив Шарани као у сну. Касније се разбољева и, док је у несвести, бог мора му испуњава жељу да се реинкарнира као шаран, као награду за то што је током живота спасао толико риба. Међутим, док је у форми рибе, један од његових пријатеља га ухвати и поједе. Монах се враћа у своје људско тело и суочава се са пријатељем који га је појео.

Бупосо Један човек и његов син наилазе на духове Тојотомија Хидецугуа и његовог двора док једне ноћи преспавају на планини Која. Човек је одушевљен када открије да духови деле његову љубав према поезији и проучавању старина; ноћ проводе разговарајући о тим темама.

Као и у Ширамини, главни фокус приче је на поезији и расправама о историји и књижевности.

Угљевље из Кибицуа Један неодговоран човек напушта своју одану жену због проститутке. Жена својим осветничким духом убија проститутку. Потом и сама умире и наставља да прогони свог несрећног мужа као дух. Остатак приче прати човекове покушаје да се избори са духом своје жене.

Угљевље из Кибицуа је адаптација приче Му-тан Тенг-чи из кинеске антологије прича о духовима из 14. века Нове приче након гашења лампе. Уеда је додао елемент љубавног троугла и, као и у Кући међу трском, својој верзији протагонисте дао израженије црте личности и учинио га директно одговорним за трагедију у причи.

Нечиста страст једне змије Ова прича је образовни роман у којем се распусни млађи син, осиромашен услед права првенства (примогенитуре), заљубљује у белу змију прерушену у прелепу жену. Она је анима младићевих жеља и недисциплине и непрестано му ствара проблеме. Са намером да спасе своју породицу од патње коју она изазива, он је затвара у урну и сахрањује испод пагоде Лејфенг.

Један од кључних елемената приче јесте то што и протагониста и читалац бивају више пута доведени у заблуду од стране жене-змије, која манипулише младићевим доживљајем стварности.

Приповетка црпи надахнуће из кинеске народне приче Легенда о белој змији и Но драме Доџоџи. Ово је друга од две приче на којима је заснован филм Легенда о Угетсу. Такође је послужила као основа за истоимени филм из 1960. године, јапанског редитеља Морихеија Магатанија.

Плава капуљача Путујући будистички свештеник посећује једно село у коме сазнаје да је локални свештеник постао демон-људождер, пошто је након смрти свог младог мушког љубавника полудео и појео његово тело. Демон сада терорише село. Свештеник се суочава са демоном и ставља му на главу плаву свештеничку капуљачу, како би га спасао кроз верско искупљење.

Причa подсећа на будистичку сецува причу.

Расправа о беди и благостању thumb|Илустрација приповетке Добродушан самурај опседнут новцем награђује слугу кога открије да је крио новац. Те ноћи га посећује дух његовог нагомиланог злата. Заједно расправљају о моралним питањима у вези са богатством.

Приповетка је смештена око 1595. године и инспирисана је стварним самурајем из тог периода, познатим по опсесији новцем упркос бушидо идеалима који су се противили богаћењу. Причa је део таласа књижевности Едо периода о трговцима и другим градским житељима, која одражава променљиви јапански став према профитерским активностима, у супротности са претходном класном структуром која је трговачку класу сматрала паразитском. Значајно је да је сам Уеда припадао трговачкој класи.

У причи, дух злата тврди да је новац по природи неутралан, а његова корист или штета зависи од моралног карактера особе која га поседује, при чему количина новца коју неко има није нужно повезана са његовом моралношћу. Овај став је директно супротан будистичким и конфучијанским учењима у Уедино време, по којима је богатство награда за добро понашање у претходном животу.

Економиста и проучавалац књижевности Валдемиро Франциско Сорте Млађи истакао је да је Расправа о беди и благостању једна од многих прича Едо периода које су користиле историјски контекст како би прикриле критике савременог друштва и власти, које због цензурних закона тог времена није било могуће изрећи директно.

Контекст и утицаји Адаптирани романи Збирка Приче кише и месеца је хон’ан шосецу (адаптирани роман). Била је дело новог жанра књига које су постале популарне у 18. веку: преводи кинеских прича прилагођени јапанској култури и историјским оквирима. Приче из ове збирке преузете су из различитих кинеских збирки прича, укључујући Нове приче након гашења лампе и Јасне речи које осветљавају свет. Пошто су други већ адаптирали те приче, Уеда је могао да црпи не само из оригиналних прича, већ и из постојећих адаптација. Ово се није сматрало плагијатом, јер је „појам уметника који је владао у [његовом] времену дефинисао [књижевну] праксу као укључујућу адаптацију традиције”. Његово писање било је похваљено због јединственог приступа постојећим причама.

У својој реинтерпретацији ових прича, Уеда их је прерадио као историјске приче смештене у Јапан, спајајући елементе из извора са богатим низом референци на историјске догађаје, личности и књижевна дела, као и јапанску народну књижевност и религију. Значајно је да је Уеда, посвећени кокугаку научник, отишао даље од својих савременика у мењању изворног материјала како би уклонио трагове његових кинеских корена.

Кокугаку Уедина уверења у кокугаку филозофију навела су га да прилагођава приче на начине који су били различити од начина на који су то чинили његови конфучијански и будистички савременици, а понекад су били и супротни тим приступима. Као и други припадници кокугаку покрета, он је користио фикцију као средство за оживљавање јапанске прошлости, враћајући у живот естетику старине у садашњости. Истовремено, у Причама кише и месеца представља нека морална уверења кокугаку школе. Његова верзија Ширамине посебно је снажан пример тога. Одбацујући конфучијанска и будистичка тумачења приче, Уеда користи протагонисту као говорника свог кокугаку тумачења легенде о цару Сутокуу, приписујући узрок цареве трагедије продору страних, а нарочито конфучијанских, идеологија.

Друга књижевна дела Приче кише и месеца у великој мери црпе из других књига, позајмљујући сликовитост, референце, структуре, стилске изборе и друге елементе из познатих дела као што су Инга моногатари, Венац јунака, Отоги Боко, Исе моногатари, Нихон Рјоики и Збирка прича из давнина. Проучавалац јапанске књижевности, Норико Т. Рејдер, приметила је да „више од шездесет одломака у Причама кише и месеца потиче из кинеске књижевности, док је више од стотину преузето из јапанске књижевности”. Посебно, Уеда је толико позајмљивао из Приче о Генџију да неке реченице у његовој збирци делују као да су директно преузете из тог дела.

Но позориште