мини|Масакр у Одеси 1941. Масакр у Одеси означава масовно убиство јеврејског и руског становништва Одесе и околних градова у губернији Придњестровље током јесени 1941. и зиме 1942. док је била под румунском контролом. Био је то један од најгорих масакра на украјинској територији.

У зависности од прихваћеног задатка и обима, масакр у Одеси се односи на догађаје од 22. до 24. октобра 1941. у којима је стрељано или спаљено око 25.000 до 34.000 Јевреја и Руса, или на убиство преко 100.000 Јевреја и Руса у граду и областима између реке Буг и Немачке. Од 2018. године, процењено је да је до 30.000 људи, углавном украјинских Јевреја, убијено у стварном масакру, који се догодио 22-23. октобра 1941. године. Главни починиоци били су румунски војници, Ајнзацгрупе СС и локални етнички Немци.

Позадина Пре рата, Одеса је имала велику јеврејску популацију од око 200.000, или 30% укупног становништва града. У време када су Румунске СС јединице заузеле град, остало је између 80.000 и 90.000 Јевреја, а остали су побегли или су их Совјети евакуисали. Како су се масакри догодили, Јевреји из околних села су интернирани у Одесу, а румунске концентрационе логоре постављене у околним областима.

16. октобра, након двомесечне опсаде Одесе, Немци и Румуни су заузели град.

Уништење румунске команде 22. октобра 1941. године, у згради НКВД-а у улици Маразлиевскаја где су се канцеларија румунске војне команде и штаб румунске 10. пешадијске дивизије сместили да заузму град, експлодирала је радио-контролисана мина. Мину су тамо поставили сапери Црвене армије пре него што су совјетске трупе предале град. Зграда се срушила, а испод рушевина је погинуло 67 људи, укључујући 16 официра, међу којима је био и војни командант града, румунски генерал Јоан Глогојану. Одговорност за експлозију стављена је на Јевреје и Русе.

Погубљење талаца Као одговор на експлозију у командној канцеларији, генерал Николае Татарану је добио директно наређење од маршала Јона Антонескуа, којим је наређено да се изврше „репресалије“ над становништвом Одесе. Румунске трупе и немачка „Ајнзацгрупа“ стигле су у Одесу 23. октобра да убију од 5.000 до 10.000: 151  талаца, од којих су многи били Јевреји.

Преко пута Маразлијевске улице, окупатори су упали у станове грађана Одесе и стрељали или обесили све затечене становнике, без изузетка. Упадали су у улице и пијаце у граду и приградским насељима, а људи који нису знали ништа о бомбардовању су убијани ако су били поред ограда или зидова кућа. Скоро 100 мушкараца је заробљено и стрељано на Великој фонтани, око две стотине људи је погубљено у насељу Слободка код пијаце, 251 становник је стрељан у Молдаванци, Блиским и Далеким ветрењачама, а на Александровском проспекту погубљено је око 400 мештана. Колоне заробљених талаца отеране су у рејон артиљеријских складишта на Лустдорф путу, где су стрељане или живе спаљене.

После рата у масовним гробницама пронађено је више од 22.000 лешева.

Почетак Холокауста Дана 23. октобра издато је наређење којим се свим Јеврејима запрети смрћу на лицу места и наређено им да се јаве у село Далник 24. октобра. У поподневним сатима 24. октобра, око 5.000 Јевреја окупљено је у близини испоставе Далник. Првих 50 људи довео је до противтенковског рова и стрељао их је командант 10. митраљеског батаљона потпуковник Николае Делеану.

Да би се убрзао процес убијања, Јевреји су отерани у четири бараке, у којима су направљене рупе за митраљезе, а под претходно напуњен бензином. Истог дана стрељани су људи у две бараке из митраљеза. У 17:00 часова касарна је запаљена. Сутрадан су затвореници стрељани, смештени у преостале две бараке, ау једну од барака бачене су гранате.

Током прве недеље румунске окупације Одесе, град је изгубио око 10% својих становника.

Наредни догађаји Регистрација коју је извршила румунска администрација крајем 1941. бројала је око 60.000 Јевреја у Одеси. Овај број обухвата особе које имају само једног јеврејског претка. Јевреји су морали да носе посебну карактеристичну значку, жути хексаграм (Маген Давид, Давидова звезда, симбол јудаизма) на црној позадини.

Дана 7. новембра 1941. године издата је наредба којом је било обавезно да се сви мушки Јевреји од 18 до 50 година јаве у градски затвор.

Од тог дана, целокупно јеврејско становништво града послато је у концентрационе логоре, које су организовали Румуни на селу, првенствено у село Богдановка (данас у Николајевској области). Касније је у самој Одеси уређен гето.

Румунска администрација предузела је мере за одузимање имовине будућих жртава. Средином новембра издата је нова наредба којом су разјашњени захтеви власти за Јевреје: "... Сва лица јеврејског порекла дужна су при регистрацији Војној команди или полицијским службеницима да добровољно пријаве све своје драгоцене предмете, камење и метале. Они који су криви за кршење ове наредбе биће кажњени смртном казном"

До средине децембра у Богдановки је било окупљено око 55.000 Јевреја, иако неки од њих нису били из Одесе. Од 20. децембра 1941. до 15. јануара 1942. сваког од њих стрељала је екипа Ајнзац групе СС, румунских војника, украјинске полиције и локалних немачких колониста.

Месец дана касније, организован је марш смрти 10.000 Јевреја у три концентрациона логора на Голти.

Јануара 1942. године, око 35.000-40.000 Јевреја који су остали у Одеси је исељено и послато у гето који је створен 10. јануара 1942. године, у сиромашној области Слободка. Исељени су издржали ужасне услове; са неадекватним смештајем за све и великом гужвом, многи су били протерани на отворени зимски ваздух, што је довело до масовне смртности од хипотермије.

Од 12. јануара до 20. фебруара 1942. преостала 19.582 Јевреја депортовано је у Березивски округ Одеске области. Превозили су их у негрејаним ешалонима, а многи су погинули на путу. У Березивки су групе биле принуђене да пешаче до Доманевке, Богдановке, Голте и других концентрационих логора. Многи су успут умрли од глади и хладноће. Стражари, састављени од румунских и немачких војника, организовали су масовна погубљења Јевреја током путовања. За 18 месеци умрли су скоро сви затвореници Голте.

Преживели Холокауст Неки Јевреји су послани на рад у села, а око половина их је преживела окупацију. Ситуација у гету Доманевка и другим гетима у Придњестровљу се побољшала 1943. године након што су Јевреји почели да добијају помоћ од јеврејских организација у Румунији. Око 600 становника Одесе у овим гетима је живело да буду ослобођени. Преживело је и неколико стотина Јевреја који су се крили у самој Одеси. Јевреји су учествовали у борби одеског покрета отпора и чинили значајан део герилских јединица, са седиштем у одеским катакомбама.

Суђења и кажњавање главних починилаца На Народном суду у Букурешту, који је 1946. године основала нова румунска влада у сарадњи са Савезничким контролним саветом, једна од оптужби против маршала Јона Антонескуа, гувернера Придњестровља Георгија Алексијануа и команданта Одеског гарнизона, генерала Николаја Мачића, цивилне организације репресије Одеса, била је " 1941“. За ове злочине осуђени су на смрт. Прва двојица су стрељана 1. јула 1946. Касније је краљ Михаило Мачићеву смртну казну преиначио у доживотни затвор. Мачић умире у затвору 1950. године.

Референце

Категорија:Холокауст у Украјини Категорија:Историја Украјине Категорија:Историја Одесе Категорија:Украјина у 1941.