Друштвени и културни аспекти аутизма или социологија аутизма долазе до изражаја кроз препознавање аутизма, приступе услугама подршке и терапијама, као и кроз начин на који аутизам утиче на дефинисање личности. Аутистична заједница је примарно подељена у два табора: покрет за права аутистичних особа и парадигму патологије (медицински модел). Парадигма патологије залаже се за подршку истраживањима терапија, третмана или лека који би минимизирали или уклонили аутистичне црте, видећи лечење као витално за помоћ појединцима са аутизмом. С друге стране, покрет за неуродиверзитет сматра да аутизам треба посматрати као другачији начин постојања и залаже се против лека и интервенција које се фокусирају на нормализацију (али се не противи интервенцијама које наглашавају прихватање, изградњу адаптивних вештина или онима које имају за циљ смањење интринзично штетних особина, понашања или стања), видећи то као покушај истребљења аутистичних људи и њихове индивидуалности.
Оба приступа су контроверзна у аутистичним заједницама и заступању, што је довело до значајних сукоба између ова два табора. Док је доминантна парадигма она о патологији и њу углавном следе истраживачи аутизма и научне заједнице, покрет за неуродиверзитет је веома популаран међу већином аутистичних људи. У оквиру заступања аутизма, организација за права аутистичних особа и сродних приступа неуродиверзитету, бележи се брз раст и примена у пољу истраживања аутизма током последњих неколико година.
Постоје многи догађаји и прославе везани за аутизам, укључујући Светски дан особа са аутизмом, Недељу аутизма и Дан аутистичног поноса. Многе познате личности су говориле о томе да су аутистичне или се сматра да су биле аутистичне. Аутизам се чешће дијагностикује код мушкараца него код жена.
Терминологија Пуни назив за аутизам је поремећај аутистичног спектра, скраћено ПАС (енгл. ASD). Иако неки преферирају коришћење терминологије „особа на првом месту” (енгл. person-first terminology), као што је особа са аутизмом, други чланови аутистичне заједнице преферирају идентитетску терминологију, као што је аутистична особа или аутистичан, како би нагласили да је аутизам део њиховог идентитета, а не болест коју имају. Поред тога, фразе попут „пати од аутизма” су неприхватљиве многим људима.
Аутистична заједница је развила бројне често коришћене термине, као што су: Аспи (енгл. Aspie) – особа са Аспергеровим синдромом. Аути или Аутиста (енгл. Autie) – аутистична особа. Може се користити у контрасту са термином аспи за оне којима је специфично дијагностикован класични аутизам или други поремећај аутистичног спектра. Аутисти и рођаци – обухватни термин који укључује аспије, аутије и њихове „рођаке”, тј. људе са неким аутистичним цртама, али без формалне дијагнозе. Кјурби (енгл. Curebie) – особа са жељом да „излечи” аутизам. Овај термин је веома погрдан. Неуродиверзитет – толеранција према људима без обзира на њихов неуролошки састав. Неуротипичан – особа која нема развојне или неуролошке поремећаје. Често се користи за описивање појединца који није аутистичан. Алистичан (енгл. Allistic) – особа која није аутистична, али може бити неуродивергентна на друге начине, на пример, особа са дислексијом или АДХД-ом. Првобитно и обично се, међутим, користи сатирично за описивање оних без аутизма.
Преглед Аутистични одрасли Комуникацијски и социјални проблеми често изазивају потешкоће у многим областима живота аутистичне одрасле особе. Студија из 2008. године показала је да аутистични одрасли често доживљавају потешкоће у започињању социјалних интеракција, чежњу за већом интимношћу, дубок осећај изолације и напор да развију већу социјалну или самосвест.
Много мањи проценат аутистичних одраслих ступа у брак него што је то случај у општој популацији. Постављена је хипотеза да су аутистични људи подложни асортативном парењу; склони су да се упарују једни с другима и подижу аутистично потомство. Ова хипотеза је популаризована у штампи и подржана емпиријским доказима. Од једанаест стања процењених у једној студији, учесници са поремећајем аутистичног спектра показали су највише стопе асортативног парења.
Британски психолог Сајмон Барон-Коен рекао је да је све технолошкије друштво отворило нише за људе са Аспергеровим синдромом, који могу бирати поља која су „високо систематизована и предвидљива”. Људи са АС-ом могу бити успешни на радним местима која су „усмерена на систем и повезана са детаљима производа или система”.
Аутистични саванти Аутистични савант је аутистична особа са екстремним талентом у једној или више области. Иако постоји уобичајена повезаност између синдрома саванта и аутизма (повезаност коју је популаризовао филм Кишни човек из 1988. године), већина аутистичних људи нису саванти и савантизам није јединствен за аутистичне људе, иако изгледа да постоји нека веза. Једна од десет аутистичних особа може имати значајне способности, али су чудесни саванти попут Стивена Вилтшира веома ретки; само око 100 таквих људи је описано/идентификовано у веку откако су саванти први пут идентификовани, а постоји само око 25 живих идентификованих чудесних саваната широм света.
Родни аспекти Аутистичне жене Историјски гледано, аутизам се сматрао стањем које углавном погађа мушкарце. Неке студије су показале да је вероватноћа дијагностиковања аутизма код мушкараца до четири пута већа него код жена, а међу онима са Аспергеровим синдромом или „високофункционалним аутизмом”, мушкарци су имали до десет пута већу вероватноћу да буду дијагностиковани. Ово може бити последица чињенице да су многи дијагностички алати који се користе за дијагностиковање аутизма креирани кроз посматрање аутистичних мушкараца и стога ће вероватније идентификовати аутистичне мушкарце и дечаке него њихове женске панданe. До данас су истраживања и подршка везани за аутистичне људе били усмерени на мушкарце; жене и небинарне особе су озбиљно недовољно заступљене.
За многе аутистичне жене, недостатак дијагнозе или касна дијагноза резултирају пропуштањем подршке и интервенција које су највредније када се примене у млађем узрасту. За оне жене које добију дијагнозу и којима је пружена подршка, оне често морају да се суоче са чињеницом да су многе од тих подршки креиране имајући на уму мушкарце и да можда не признају физичке, психолошке и друштвене разлике са којима се жене суочавају.
Неке аутистичне жене се погрешно дијагностикују са поремећајима личности, као што су гранични поремећај личности, избегавајући поремећај личности и схизоидни поремећај личности. Аутистичне жене су „сирочад истраживања” према Амију Клину са Јејла; неки лекови који се користе за лечење анксиозности или хиперактивности који могу пратити аутизам ретко се тестирају на аутистичним женама. Аутизам се може изразити другачије, при чему се многе аутистичне жене представљају суптилније од мушкараца и могу бити вештије у развоју софистициранијих понашања социјалног маскирања. Као такве, жене са израженијим потешкоћама ће вероватније бити дијагностиковане него оне које се представљају неуротипичније или показују понашање маскирања. Аутистичне жене ће вероватније развити софистициранију социјалну камуфлажу из различитих разлога. Једна теорија сугерише да се жене у целини суочавају са сложенијим друштвеним очекивањима од мушкараца, стварајући већу потребу за „темељнијом припремом за друштвене ситуације или ризиковањем остракизма”.
Друга теорија сугерише да аутистичне жене имају урођенију потребу за социјалном интеракцијом од својих мушких пандана, што наводи многе жене и девојке да више улажу у стварање стратегија социјалне камуфлаже. Ове стратегије се развијају на различите начине, као што су посматрање и копирање социјалних интеракција оних око њих, као и стварање стратегија за покушај да „прођу неопажено”. Ови механизми суочавања могу захтевати огромну количину времена и енергије за учење и вежбање и могу, како Шана Николс наводи, „чешће него не довести до исцрпљености, повлачења, анксиозности, селективног мутизма и депресије”. Жене могу бити више забринуте због тога како их вршњаци виде, а неуспех у повезивању са људима изван њихове уже породице може довести до озбиљне анксиозности или клиничке депресије. Аутистичне девојке које имају „нормалну” интелигенцију могу бити социјално угроженије од мушкараца због „растућег нивоа социјалне интеракције који долази у средњој школи”, када пријатељства девојака „често зависе од пажње према осећањима и пуно брзе и нијансиране комуникације”.
Аутистичне девојке могу додатно патити ако буду смештене у специјализоване образовне програме, где ће бити окружене мушкарцима и даље изоловане од женских социјалних контаката. Аутистичне жене и девојке често „интернализују осећања фрустрације и неуспеха” и верује се да имају веће стопе одређених коморбидитета као што су анксиозност и депресија (36 и 34 посто респективно), великим делом због жеље за социјалном укљученошћу уз потешкоће у њеном проналажењу, као и због других социјалних и сензорних изазова. Недостатак дијагнозе такође може довести до тога да аутистичне жене имају веће стопе депресије, анксиозности и проблема са самопоштовањем, јер остају без јасног разумевања зашто се не „уклапају” са својим вршњацима. Такође се чини да аутистичне жене имају веће стопе поремећаја у исхрани, као што је анорексија, у поређењу са неаутистичним женама. Ово може бити повезано са социјалном изолацијом и повишеним нивоима анксиозности уз потребу за потпунијом контролом свог окружења, иако је компликујући фактор, који се тек истражује у научној литератури, то да функционални поремећаји исхране и варења као што су ИБС, ГЕРБ, алергије на храну, гастропареза и други, као и сензорни проблеми уобичајени код аутистичних људи генерално, могу значајно допринети понашању „поремећене исхране” које је физичко, сензорно, алергијско или повезано са болом, а не психолошко.
Иако сви аутистични људи имају већи ризик од доживљавања малтретирања, ова искуства се често манифестују другачије на основу пола. Иако су узорци премали за доношење чврстих закључака, једна студија сугерише да је мање вероватно да ће се аутистичне жене дугорочно удати, имати породице, ићи на колеџ, имати каријере и живети самостално него мушкарци. Интензивно интересовање за одређене теме (такође названо специјално интересовање) игра значајну улогу у животима аутистичних људи. Аутистичне жене могу се фокусирати на другачије теме од својих мушких пандана. Из тог разлога, специјална интересовања жена могу бити занемарена јер можда нису специфично повезана са мушком аутистичном културом. На пример, чланак у *The New York Times*-у из 2008. године указао је да аутистичне жене ретко имају интересовања за бројеве или залихе специјализованог знања.
Сви аутистични људи доживљавају исте или сличне основне симптоме, али када су под утицајем идеја о роду и родним улогама, аутистичне црте се могу манифестовати другачије и довести до различитих искустава за жене и мушкарце. Профил аутизма се може променити како се више жена буде дијагностиковало, што ће довести до даљег медицинског разумевања. Тренутни недостаци у разумевању могу постојати јер аутистичне жене могу остати недијагностиковане.
Родни идентитет и сексуална оријентација Последњих година (од 2022), истраживања су сугерисала преклапање између људи са аутизмом и не-хетеросексуалног идентитета (при чему је вероватније да ће аутистични људи бити идентификовани као хомосексуални, бисексуални или асексуални) као и преклапање са трансродним идентитетом. Тренутно је нејасно да ли ова корелација постоји због неке урођене карактеристике аутизма која такође може изазвати необичне нескладе у полу или роду, или је то резултат излагања групе људи који имају потешкоће у (или отпор према) придржавању друштвених норми, укључујући оне везане за род, сексизму и родним стереотипима.
Односи са животињама 150п|мини|Темпл Грандин