250px|мини|десно|Мапа историјско-географске области Крајиште Ћустендилско Крајиште () је прво антропогеографско истраживање области Крајиште. Дело ју је бугарскиог учитеља, географа, етнографа, фолклористе и историчара рођеног у Босилеграду, Јордана Захаријева. Представља библиофилску реткост значајну за науку и становништво ове области, већ и за науку националних и европских размера. Издата је 1918. године на бугарском језику. Ово је уједно и једна од најзначајнијих књига о Босилеграду и његовом становништву.

Цео регион Крајишта је до 1920. године припадао само Бугарској, када је, према одредбама Нејског мировног уговора, Босилеград са околином, односно Босилеградско Крајиште, припало Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а касније Југославији. Књига Ћустендилско Крајиште постаје интересантна за српску науку од средине 20. века, када постаје значајан и једини релевантан извор о овом крају. Ова књига данас представља предмет интересовања како географије и етнографије, тако и библиотекарства, јер ово културно добро припада групи старе и ретке библиотечке грађе. Доживела је два фототипска издања, од којих једно у Србији, 2016. године, у оквиру едиције Корени, Српске академије наука и уметности.

Историја антропогеографских истраживања Крајишта На географским картама Отоманског царства из 1867. године подручје Крајишта се још увек приказује као неистражено подручје. Први га је „открио“ и о њему писао чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек, који је у својим делима оставио бројне податке о овом подручју. Регион Крајишта је до 1920. године припадао само Бугарској. Иако су Јиречекови подаци били фрагментирани, били су основа за будуће, детаљније истраживање Јордана Захариева, чија књига Ћустендилско Крајиште представља прво темељито антропогеографско истраживање овог региона. Интересовање за ову монографију у Србији јавља се после 1920. године, када је део Крајишта, Босилеград и околина, према одредбама Нејског мировног уговора, припао Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Истовремено када и Захаријев, антропогеографска испитивања овог региона вршио је и Цвијићев сарадник Риста Т. Николић. О Крајишту он 1912. године пише: „Крајиште, са својим административним центром у Босилграду, део је централног Балкана. Ова област заузима територију омеђену врањском, ћустендилском, радомирском и лесковачком котлином. Простире се по огранцима Осогова, настављајући преко Патарице и Стрешера до близу Реја. На северу се простире од Стрешера и развођа Струме према Врлој Реци и Власини. На западу граница иде до Варденика, Мркше и Црног Врха, а на југу престаје где почиње Ћустендилска котлина. На североистоку и истоку граница Крајишта је одређена као и према Ћустендилу самим тим што је Крајиште висока и планинска област, простором који се наставља котлинама и равницом. Планине ове области припадају групи родопских планина”.

После скоро једног века, 2016. године, из штампе је изашла најдетаљнија монографија посвећена овом крају – Насеља општине Босилеград, чији аутор је Горан Миланов, а издавач Народна библиотека „Христо Ботев“ из Босилеграда. Ова публикација, између осталог, пружа веома драгоцене податке о културном развоју овог краја и историјату културних институција.

Настанак монографије Термин „Ћустендилско Крајиште“ увео је управо Јордан Захаријев. Књига је последица сплета низа околности. Године 1900, током летњег семестра, професор Иширков чуо реферат Јордана Захаријева „Ћустендилско Крајиште“, за који је вршио истраживања током јула и августа 1899. године. Тада га је професор, одушљевљен овим радом, охрабрио да овај реферат пршири и детаљније истражи овај крај.

Да би започео велика истраживања, Захаријев је детаљно проучио смернице за антропогеографска запажања и истраживања професора Иширкова Упутство за проучавање насеља бугарских земаља и Јована Цвијића „Упутства за проучавање села у Србији“. Поштујући ове смернице, Захаријев је прикупио много материјала и након њихове обраде запажа да то није довољно, па одлучује да прошири границе својих истраживања, како би пружио шири и потпунији географски преглед на Ћустендилско Крајиште. Пред себе је поставио следеће циљеве:

да истражи и опише што је више могуће и да детаљну слику орографије, хидрографије и климе Крајишта; да истражи биљни и животињски свет, односно биогеографију Крајишта; да истражи становништво, односно антропогеографију или културну географију Крајишта.

Ово су били тешки циљеви и задаци, због чињенице да до тада није постојала литература која би представљала темељ његових истраживања. Иако се данас зна и за старије изворе, попут турских докумената, Захаријев се је тада ослањао само на фрагментиране записе Константина Јиречека и Јордана Иванова. Због тога је сам, од 1906. до 1911. године вршио теренска истраживања од 1906. до 1911. године, о чему у уводу своје књиге пише: „...Током шест целих распуста (јул и август) непрестано сам путовао надалеко и нашироко кроз планинско Краиште, и у више наврата. Све сам посматрао и истраживао, понављао сам своја истраживања, и на тај начин сам успео да сакупим доста материјала.”

Године 1910. Захаријев започиње обраду обимног материјала који је сакупио. Због много празнина и контрадикција које су се појавиле, он штампа Мали упитник за антропогеографско истраживање Крајишта, који дистрибуира многим наставницима и писменим људима. Већина је одговорила на његов позив, чиме су му помогли да реши бројне недоумице.

Следећи проблем пред био је одређивање граница Крајишта, посебно ка Радомиру и Ћустендилу, јер је према истоку и југу постајало преливање ношње и говора. Зато Захариев за границу са ове стране прихвата административну границу некадашње нахије Крајиште до 1878. године, наслеђену касније границом Босилеградске околије, са укупно 62 насеља.

Садржај књиге Решивши овај проблем, Захаријев је распоредио прикупљени материјал у три главна дела:

Земља (географија), у ком детаљно описује географске карактеристике Крајишта. Становништво и етнографске белешке, у ком даје детаљне информације о историјском развоју Крајишта, од насељавања до почетка прошлог века, као и богату статистику становништва. У етнографским белешкама је опширнији, зато што први износи етнографска обавештења о Крајишту. Даје информације о језику, народној ношњи, обичајима... Специјални део, у ком засебно одваја детаљни преглед насеља Крајишта. Оовај део књиге је посебан, јер су то први подаци о свим насељима Босилеграда и шире околине. Овде он даје многе називе места, њива, ливада, шума, пашњака, што је од великог значаја за очување језика и говора једног подручја.

На крају књиге, Захаријев прилаже 146 црно-белих фотографија локалитета, села, махала, ношњи, обичаја, школа и друго. Све фотографије су ауторске изузев 15 слика школа, направљених од стране Александра Георгијева. Као допуну прилаже и 4 фотографије у боји и географску карту Ћустендилског Крајишта. Ове слике су од велике вредности, јер осим што су прве, показују живот у Босилеграду и околини с почетка 20. века, а свака слика говори више од хиљаду речи.

Издања

Књига Ћустендилско Крајиште била је готова за штампу у првој половини 1912. године, али је Захаријев њено издавање морао да одложи због Балканских ратова. На захтев рецензента из Бугарске академије наука, Захариев је 1914. урадио неке допуне и исправке, тако да је штампање књиге отпочело у априлу 1915. године, али је поново одложено због Првог светског рата. Књига је коначно објављена 7. априла 1918. године, као 32. књига у зборнику Бугарске академије наука Саборникъ за народни умотворения и народописъ.

Године 2001. је, у сарадњи са Регионалном библиотеком „Емануил Попдимитров“ из Ћустендила, штампано фототипско издање књиге „Ћустендилско Крајиште“

Године 2016. Српска академија наука и уметности објавила је оригинално фототипско издање ове монографије из 1918. године (на бугарском језику) у књизи Власина и Крајиште, 27. књизи у едицији Корени – Српске земље; Насеља, порекло становништва, обичаји.

Напомене

Референце

Литература

Категорија:Култура у Босилеграду Категорија:Историја Босилеграда Категорија:Географија Босилеграда Категорија:Монографије Категорија:Књиге 1918. Категорија:Историја Бугарске у новом веку Категорија:Географија Бугарске